Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

[kojica]

Дивим се делу великог човека


Улазим у собу, палим радио, одакле се чују звуци
моје омиљене песме. Појачавам тон, али изненада
остајем у тами и тишини. Љутито гунђам, а мама у
шали каже да су људи у прошлости вековима били
без струје, па су живели нормално.
Шта је то нормално, покушавам да замислим.
Несхватљиво ми је. Било је то нормално за Николу
Теслу и друге њему сличне геније. Да ли је мали
Тесла, док је босоног трчао по пашњацима и учио
уз пламен свеће, могао и у најлуђим сновима
сањати колико ће дати човечанству? Како се не
дивити човеку који је из једне заостале земље
кренуо далеко у свет, залажући се за своје снове и
идеје. Није тежио богатству и слави, већ условима
за рад на својим проналасцима .
Мало је таквих људи, који не јуре славу и
богатство, већ своје знање и таленат подређују
напретку и добробити свих људи. Ко зна, можда се
баш данас родио, или поред нас пролази неки
клинац, који ће бити будући геније и коме ће се
човечанство дивити.


Марина Бојиновић 8-3

[kojica]

Живот музичара


Стеван Стојановић Мокрањац рођен је 1856. године у Неготину.
Током виших разреда гимназије коју је похађао, имао је и часове
више инструмената, као што су клавир, виолина и певање. Пошто
је његово музичко знање било веће од његових професора, наставио
је сам да учи о музици.
Прво је уписао Природно-математички факултет, а за то време се по
степено развијало знање о музици док је певао у Београдском хору.
У то време настају и његове прве композиције. Због немогућег школовања
у земљи, дају му стипендију за Конзерваторијум у Минхену.
Године 1884. одлази на студије у Рим, а затим у Лајпциг. Оснива музичку
школу „Мокрањац” у Београду давне 1889. године, где је био професор и
директор школе од оснивања до 1913. године. Умро је у Скопљу 1914.
године. Био је највећи српски композитор до данас. Писао је искључиво
композиције за хорско извођење. По стилу припада зрелом романтизму.
Као мелограф, скупљао је песме, и световне, и духовне српске
традиције. Његова најпознатија дела су Опело у фис-молу и
Литургија светог Јована Златоустог. Мокрањчево зрачење осећа
се и данас у нашој музици!

Исидора Попарић 8-3

[kojica]

Леп и ружан дан


Јутро је освануло. Почетак новог облачног и
кишовитог дана.
С чежњом гледала сам кроз прозор, да
ухватим топли сунчев зрак, који је
стидљиво вирио иза кишних облака. Киша
је повремено добовала по крову моје куће,
што је у мени изазвало благу тугу и осећај
тромости. Дубоко сам зевнула и вратила се
мрзовољно у свој кревет. Након дужег
времена продрмала ме је рука маме, која је
звала на касни доручак. Протегла сам ноге,
обукла се и отишла да једем. Киша је
престала да пада, а сунце се осмелило и
јурнуло кроз прозор моје куће. Одједном ми
се расположење вратило и почела сам с
већим апетитом да чистим тањир испред
себе. Одједном су се у мојој души
расплинула нежна осећања. Бацила сам
поглед кроз прозор и видела да су се смејали
свеже окупани листови дрвећа и латице
цветова у мојој башти. Све се радовало
сунцу и животу које оно доноси.
Моја осећања су позитивна када је сунце на
небу.


Милана Драшковић 5-3

[kojica]

Зимско јутро

Зимско јутро је ведро и хладно. Кроз прозор
топле собе видела сам снежне пахуљице.
Земља је изгледала као да је прекривена
бљештавим кристалима. Дрвеће као да је
било посуто с безброј треперљивих
дијаманата. Била сам срећна и задовољна.
Јутро је било као ниједно до сад. Пахуље су
лепршале попут малених балерина, као да
плешу. Свака је имала снежно белу
хаљиницу од ледених кристалчића. Лагано
су се вртеле нечујно покривајући кровове
кућа, путеве и стабла. Убрзо је све постало
бело и својом лепотом мамило децу на игру
у снегу.
Чистоћа тог снега унела је радост и смех у
тишину.


Јелена Дамјановић 5-1

[kojica]

Поклоничко путовање у Студеницу

По други пут ове године кренула сам ка манастиру
Студеница. Иако ми је све било свеже у сећању,
радовала сам се путу, зато што сам се зимус лепо
провела.
Путовали смо новим минибусом. Друго веће
заустављање након мотела, било је у манастиру
Жича. Жича је краљевски манастир, а тако заиста и
изгледа. Доминира његова црвена боја, што није
уобичајено за манастир. Тог дана почела је прослава
осамстогодиш� �šÐ¸Ñ†Ðµ његовог постојања. Све око њега
било је свечано и још увек украшавано. Након
упознавања са историјатом Жиче, кренули смо даље.
У Студеницу смо стигли касно поподне, сместили се
у предивном манастирском конаку, прошетали, а
затим присуствовли вечерњој служби. Исто вече смо
вечерали у манастирској трпезарији и присуствовал и
свеноћном бдењу, колико је ко могао да издржи.
Сутрадан смо били на литургији и литији око цркве
са моштима Симона монаха. После укусног ручка и
посете ризници, кренули смо кући.
Једино стајалиште био нам је манастир Вујан. На
мене је оставило посебан утисак сазнање, да се ту
излечио од тада неизлечиве болести наш патријарх
господин Павле, као и крст у дуборезу, који је у знак
захвалности за то чудесно излечење својеручно
направио. Након вечерње службе упутили смо се ка
Новом Саду.
Било је то још једно успешно поклоничко путовање.
Све је текло лепо, мирно, сталожено.
Ако Бог да, кренула бих поново пут Студенице.

Даринка Миладиновић 6-3

[kojica]

Литургија у Студеници

Свануло је прохладно јутро. Пробудили смо се у
беличастим облацима који су се спустили на
Студеницу.
Чуло се шушкање кеса и разговор наставница. Било је
седам сати. Уморни и сањиви, брзо смо се спремили и
стрчали испред конака. Ситним корацима кренули
смо ка манастиру. У цркви је литургија већ почела.
Сви су стајали у тишини док смо улазили. Жене су се
молиле са леве, а мушкарци са десне стране цркве.
Жене су на главама носиле разнобојне мараме. Док је
свештеник говорио молитву јасно и гласно, без
збуњивања, ми смо се молили и крстили. После
молитве, свештеници су отворили кивоте, у којима су
мошти светог Симеона монаха и свете Анастасије,
његове мајке. Кивот свете Анастасије је сребрни, а
кивот светог Симеона је црвени са сребрним
анђелима. Монаси су носили кивот светог Симеона
око цркве. Испред њих су ишла мала деца, а иза
поворка. Када смо опет стигли пред врата цркве,
кивот је подигнут, да бисмо сви могли да прођемо
испод њега. Затим су кивоте опет отворили.
Најежила сам се од узбуђења, јер сам први пут
целивала свете мошти, које су лепо мирисале. После
целивања слушали смо још једном молитву,
прекрстили се, изашли из цркве и са старешином
манастира отишли на ручак.
Верујем да ћу још који пут посетити Студеницу, као и
многе друге светиње.


Јелена Исаиловић 6-3

[kojica]

Мој разред није мртво море


Људи се понекад у својој учмалости и беспомоћност и одричу
достојанства и беже право у понор досаде и оспоравања.
Многим писцима баш такви људи били су инспирација да
покажу како, којим путем свакако не треба ићи.
Моји другови, с којима делим свакодневицу већ више од осам
година својим активностима , али и чврстом оданошћу остатка
нашег малог колектива, покушавају да постану људи вредни
сваке пажње. Далеко од најнижих порива чини ми се да смо
успели у настојању да увек идемо у правом смеру: ка
узвишености, љубави, подржавању и Ð¿Ñ€Ð¸Ñ˜Ð°Ñ‚ÐµÑ™ÑÑ‚Ð²Ñ ƒ. Само тако и
могу да објасним нашу радост и понос док слушамо резултате
са многобројних такмичења наше Мине... Само тиме могу да
објасним нашу распеваност и припадност у тоновима изражену
нотама и акордима, предивним звуцима виолине, флауте или
дрскошћу једне гитаре. И само тако могу да објасним нашу
жељу да се нађемо испред тек одрађене карикатуре једног
Марка, радујући се похвалама и наградама упућеним његовом
врцавом таленту. А требало би нас чути када беспоштедно
навијамо за наше другарице које лопту у трку убацују у гол
противника, доносећи нам тако увек изнова радост спортског
славља... А требало би нас свакако чути док надјачавамо једни
друге у причи, коментарима али и неслагањима, у анализи тек
прочитаног дела, које није обавезно школска лектира, али јесте
књига читана на свим меридијанима и јесте књига која
обележава наше доба, одузима наше време, која је део нас.
И све док маштамо и све док оно најбоље у нама делимо; и све
док подржавамо једни друге у настојањима да таленте
поделимо са околином, дотле моји другови и ја нећемо бити
део једног великог мртвог мора.


Aна Муришић VIII4

[kojica]

Какву школу желим

Школовање, и то посебно основно, требало би да буде уживање. Али, и
наставници и ученици знају да то није тако. Свакодневни тестови, лоше оцене и
ненајављени контролни задаци чине део свакодневних проблема ученика.
Притом, сваки наставник мисли да је његов предмет најважнији и у том сукобу
интереса највише страдају деца. А нико од оних који могу нешто да промене
(читај: министри, директори, наставници) из неког разлога то не желе да ураде. И
то на крају постаје један зачарани круг незадовољств а. Школа у којој бих ја волео
да проводим своје време имала би реформисани систем школства (наставници
више посвећени деци, деца више посвећена учењу, модернији кабинети и
школска помагала) што би побољшало стање ствари. Ученицима не би били
потребни приватни наставници, јер би све научили у школи. Постојали би и
изборни предмети, поред обавезних, које би ученици могли да бирају у
зависности од интересовања . То би повећало број уписа у средње школе што би
целу нацију учинило срећнијом. Али, док ове реформе не стигну до нас ми ћемо
се вратити у наш зачарани круг незадовољств а звани школство.


Александар Кецман VII3

[kojica]

Prva ljubav

Plavo nebo. Sivo nebo. Gledam u tu čudnu boju koju ne razumem i sećam se. Misli se
smenjuju poput tonova koji teku ispod mog gudala.
Prilazim muzičkoj školi. Iza mene ide dečak. Videla sam ga i ranije, ide sa mnom na
orkestar. Koliko se sećam, on je u prvim violinama. Stanem i zagledam se u njega.
Ima crnu kosu, veoma bledu kožu i duboke oči, neke nedokučive boje, plave ili sive.
Ima divan osmeh. Ali nekako zbog tih očiju deluje kao da taj osmeh nije iskren. Deluje
pomalo setno. Sada već shvatam da stojim ispred muzičke škole potpuno ukočena i
obuzeta mislima o njemu. Čini mi se da mi se svina; štaviše, da sam zaljubljena u
njega. Kao da mi se ta kratka, neprimetna reč ljubav uvukla pod kožu i odzvanja mi u
glavi poput one nežne melodije koju sviramo na orkestru.
Ulazim u učionicu. On sedi sa leve strane gde sede prve violine, ja sedim sa desne
strane jer sam svrstana u druge. Više ne gledam u note već samo pokušavam da
shvatim te zagonetne oči.
Ne znam koliko sam časova provela gledajući u njegove oči tako teške za
razumevanje, čak teže i od onih nota koje sam, iz onog blesavog razloga, tako uporno
vežbala kod kuće i učila napamet da bih na času mogla da pročitam nešto mnogo više
od nota i tih gluposti. Znala sam dosta o njemu, klasu, ime, prijatelje, boju njegove
jakne, izgled njegove futrole za violinu... Gruba plavo-zelena tkanina koja je prekrivala
staru drvenu kutiju koja je nekada davno bila crna.
I odjednom ga više nije bilo. Nije dolazio na časove, nije svirao na godišnjem koncertu.
Više nisam imala šta da gledam, šta da saznajem. Verovala sam da ću ga ponovo
videti.
Posle dugog letnjeg raspusta imali smo prvi čas orkestra. Njega nije bilo. Gotovo sam
prestala da se nadam. Već sledećeg dana bio je tu, stajao je pored mene u autobusu.
A ja nisam rekla ništa, nisam mogla. Kao da sam bila uplašena.
I opet je nestao. Nisam se više nadala, samo sam sanjarila...
Više ne sanjarim. Šetam se Knez Mihailovom ulicom i vidim kako mi u susret ide neko
veoma poznat. Prepoznajem oči. Duboke, jasne, plave, sive. Okrećem se. Krećem za
njim kao nekada, pre tri godine. Više ne čujem ništa oko sebe, buku grada, dozivanje
prijateljice.. samo ga pratim. Prijateljica me stiže. Pita me da li sam videla nekoga.
Kažem da mi se učinilo i krećem za njom.
Kažu da prva ljubav zaborava nema. I potpuno su u pravu. Jedino što ostaje je
sećanje, slatko poput muzike.


S.Š. VIII4

[kojica]

Peticija protiv Dana zaljubljenih

Branislav Nušić je rekao: “Prva ljubav je kao ubod komarca, koji te tek malo zasvrbi. A
druga ljubav te već natera da se počešeš. To znači da je druga ljubav u stvari prva.”
A ja kažem da ću se sa treći put setiti da namažem kremu protiv komaraca. Zašto ne
bi trebalo da stavimo Dan zaljubljenih? Ili bolje, zašto bi uopšte trebalo?
1) Ako spadate u grupu onih (ne)srećnika koji su srećno zaljubljeni, vama je svaki dan
praznik i nije vam potreban neki poseban, zar ne?
2) Ako ste nesrećno zaljubljeni, taj odvratni dan će vas samo podsetiti da ne možete
da ga provedete sa voljenom osobom i bićete još nesrećniji;
3) Ako niste zaljubljeni, pa šta će vam da slavite neki besmisleni praznik?
To su sve izmislili trgovci čestitkama da nekako prežive izmenu Božića i Uskrsa. Ako
se zadubite u razliku izmenu božićnih i čestitka za Dan zaljubljenih, videćete da se
Deda Mraz i Baba Mrazica pretvaraju u tupav i mlad zaljubljen par, a oni nakazni
Deda Mrazovi pomoćnici u kič annelčiće sa krilima.

M.Š. VIII4

[kojica]

TV MANIJA

Dosta ljudi skoro svakog četvrtka prati emisiju "Sve za ljubav" na "Pinku". Imamo
mladu, izveštačenu voditeljku koja nije u stanju ni dve složene rečenice da sastavi
bez pomoći producenta, simpatičnog voditelja koji odvaljuje bljutave šale, dvoje
rastavljenih koji se opet sastanu, izljube i izgrle, publiku koja ima scenario kad treba
da se smeje glupavim vicevima, da briše lažne suze, tapše, raznežuje se itd...
Pre svega, mislim da ljudi koji su se posvanali nikada, ama baš nikada se ne bi sreli i
pomirili bez te serije. I stvarno su ti voditelji dobri likovi i trude se da pomire te ljude i
sve je to slatko i fino...kako se ti posvanani ljudi izivine jedno drugom, izljube...
Ako se posvanaš sa nekim a stalo ti je do te osobe onda lepo uzmi stvar u svoje ruke
idi i izvini joj se. Ne trebaju ti dvoje voditelja (klonovi Barbike i Kena), ne trebaju ti
kamere, ni tupava špica sa kič srcem u vatri a publika... po izboru.

M.Š. VIII4

[kojica]

MOJ DJED

Često sjednem ispred portreta moga djeda koji ponosno stoji
na zidu. Sjetim se nekih detalja našega zajedničkog života.
Uvijek sa štapom u drhtavoj ruci hoda i mene doziva. Leđa
mu već pogurena od teškog fi zičkog rada. Na glavi mu stari
kačket, ispod kojeg bi me pratile njegove plave, nasmijane oči.
U jednoj ruci štap, a u drugoj molitvenik od kojeg se nikada
nije odvajao. Često sam slušao kako čita nešto iz molitvenika,
na kojemu su se korice već davno izlizale. Divio sam se
njegovim očima koje su još uvijek tako dobro vidjele. Mnogo
sam vremena provodio s njim i znam da me puno volio, kao i
ja njega. Njegova smrt me jako pogodila. Dugo sam bio tužan
i nesretan Vremenom mi je ostalo samo sjećanje na njega i
njegovu ljubav.


Manuel Odak, VI.1

[kojica]

MOJA BAKA DANICA

Moja baka Danica živjela je jako teškim načinom
života. Kao članica šesteročlane obitelji,
djetinjstvo je provela na Gromiljaku, s tri brata
i roditeljima. Otac im je plaćao školarine od jedne jedine
plaće dok su se svi školovali u Sarajevu. Baka je završila
medicinsku školu, a za vrijeme boravka u Sarajevu, teško
je se snalazila i mnogo je strahovala kad bi se po noći
vraćala kući. Premda nije znala što je banana postala je
farmaceutski tehničar i tako je stekla tridesetpetogodišnje
iskustvo. Baka ja bila lijepa, niskog rasta i mamila je
razne poglede. Tako je jednog dana upoznala mog djeda,
prijašnjeg visokog, ali malo poznatog atletičara. Dobili su
četvero djece i osmero unučadi. Baka je bila i ostala izvrsna
kuharica, samo što je dobila malo više na težini dok je
djed još više smršao. No, oni su uvijek bili, a i sada su jako
dobar par, poznat po svojoj ljepoti. Volim često odlaziti u
šumu s bakom i djedom, ali najsretnija sam kada je baka
sretna, odnosno kada sa mnom i mamom ide u “šoping”,
dolazi nam na bazen ili, pak, kad joj u posjet dolaze braća
iz Amerike, Makarske i s Gromiljaka. Moja baka jednostavno
je posebna i volim je baš ovakvu kakva i jest. Često
nam prepričava događaje iz svog djetinjstva i pokazuje
fotografije iz maminog djetinjstva. O, umalo zaboravih!
Moj mlađi brat Jakov i ja uvijek započinjemo sezonu zimskih
igara odnosno sanjkanja i grudanja kod djeda i bake.
Hmm, nadam se da će tako biti i ove godine!


Tihana Brajković, VI.1

[kojica]

MOJE OSMOGODIŠNJE ŠKOLOVANJE

Strah i nevjerica, samo sam to u sebi osjećala. Stojeći prije osam
godina ispred školske zgrade činilo mi se kao da je škola jedan
nedostižan cilj, nešto nemoguće i neostvarivo, a u isto vrijeme
nešto novo i lijepo. Znala sam da je tada počeo neki novi život, a bila
sam u pravu. Novi ljudi su se pojavili u mom životu. Kao da sam dobila
neku novu obitelj. Ulogu moje mame imala je draga i posebna
učiteljica Amarela koja je uvijek bila spremna pomoći svima i pokazati
nam pravi put. Ulogu braće i sestara dobili su mnogi prijatelji iz
razreda s kojima sam provodila većinu svog vremena. Ubrzo je ulogu
učiteljice Amarele dobila učiteljica Mira. Iako je bila starija, dobro
nas je razumjela i uvijek je bila strpljiva s nama. Ona nas je i najdulje
učila. Posljednja u nizu, ali nikako manje važna, bila je mlada učiteljica
Ana. U svakom smislu bila je posebna na sebi svojstven način.
Rastanak s njom svima nam je doista teško pao. Nakon tog četverogodišnjeg
školovanja, uslijedilo je nešto novo. Nastavnici, razrednica,
te novi prijatelji. Nova prijateljstva lako smo sklapali. Svako novo prijateljstvo
bilo je moje priznanje i moja nova medalja, jer nije bilo lako
pronaći nekoga kome u potpunosti možeš vjerovati. I narednih godina,
zajedno smo prolazili kroz sve probleme, nevolje; zajedno smo
željeli, maštali, sanjali... zajedno smo voljeli.
Voljeli - zato što su se kao i kod svih, i kod nas pojavile prve ljubavi i
prvi snovi. Ali sve su to bili dijelovi našeg dosadašnjeg odrastanja. Ali
svakako ćemo iz ove škole izaći sretni i bogati mnogim novim iskustvima.
Sada se nalazimo na raskrižju putova: hoćemo li odabrati put
ka slijepoj ulici ili ćemo ipak imati sretniji put, ali svakako nitko od
nas neće zaboraviti prošlost i zauvijek ćemo se sjećati osnovne škole s
osmijehom na licu.

Mihaela Marković, VIII.3

[kojica]

JESEN JE...


Teška i sumorna kasna jesen dosađuje se po mom kraju.
Šalje jake hladne vjetrove u borbu protiv vrućine. U
ljudima budi tužna osjećanja koja jedino ona voli. Sve
cvijeće je na počinak poslala. Vjevericama ne da nimalo
mira dok za hranu traže žir. Jelke su jedine ostale
zelene. One su jače od jeseni. U šumi je ostavila veliki
trag: sve joj je lišće pootkidala. Medvjede polako šalje
u san. Jesen je desna ruka zime, polako najavljuje njeno
ime. Snijeg često pada. Bijeli oblaci odlaze u zaborav,
dolaze novi, crni i mračni oblaci. Jesen je posljednje
godišnje doba pa ga moramo poštovati koliko poštujemo
i ostala.


Antonio Dilber, VI.1

[kojica]

Поуке Светог Саве

„Празник највећег српског просветитеља биће обележен светом
архијерејском литургијом у истоименом храму, која почиње у... „ и тако сваке
године на дан обележавања смрти Светог Саве сви медији, културне и просветне
установе оживљавају сећање на њега.
Први у много чему: први принц који се одрекао раскошног живота, први
просветитељ, оснивач школа, први дипломата, оснивач болница...свемоћ своје
љубави подарио је свом народу, а народ му узвратио сећањем, љубављу и
поштовањем, што му је омогућило живот за вечност.
У временима страдања, чежњи и надања, његово име било је на уснама
сваког Србина.
Будилник нашег духа, блистава светиљка, упућује позив сваког јануара
на суштинску промену и преображај начина живота и мишљења.

„После нас не остаје оно што смо скупљали, већ оно што смо дали...“

Растко Немањић - младић који је неколико година тек старији од мене донео је
велику одлуку. Одлуку да световна блага замени духовним- без мобилног
телефона, ЦД-а, лаптопа, отиснуо се Сава у живот раширених једара. Поучио нас
је да се кроз школовање боримо за себе и свој народ. Поучио нас је да када
променимо однос према самом себи онда ће нас и други ценити. Ми морамо да
опстанемо, ми морамо да се сачувамо.
Сагледавање себе и учење да се таштином не преузносимо и не хранимо своју
сујету, постајући тако горди и далеки од Бога. Упозорење да себе никад не
уздижемо изнад других. Учио нас је да морамо да уложимо што више знања у себе,
да се помажемо јер ће се то вишеструко исплатити

„Трудом својим све пребродих...“

Наоружан мудрошћу, а опијен љубављу, учинио је све за добробит свога народа
јер ако не знамо одакле долазимо и где идемо, какав је онда смисао овог живота.
Да ли да будемо дивље звери које ће једна другу уништити?

По предању, Савино тело није могло да изгори на Врачару на обичној ватри. Онда
је наложена ватра од суве винове лозе и маслиновог грања и тако је изгорело. Док
је горело догодило се помрачење сунца...пепелом његових костију ми се и данас
грејемо.


П.С. почео је штрајк просветних радника.
Шта би Свети Сава о томе рекао?


Никола Грујичић VII5

[kojica]

"Kako se ti zoves, Boga ti, po imenu"

IVA, IVANA

Suton je. Poslednji zraci sunca polako zalaze za planine. Blagi povetarac se smiruje.
Sve se sprema za pocinak. Tu tisinu remete brzi i ostri koraci kroz gustu zelenu travu.
To se drvoseca zurno vraca kuci svojoj zeni. Zivot ih je surovo kaznio. Doziveli su
starost, smrt im je vec pred vratima, a nisu ostavili nikog za sobom, nikog ko bi mogao
zaliti za lepim trenucma provedenim sa njima. Drvoseca je zastao kraj stoletnog hrasta u
blizini svoje kuce. Lagano je digao glavu i pogledao u nebo na kojem se tek ponegde,
kroz crne i mutne oblake, pojavila po koja zvezda. Odjedanput nesto sjajno prelete i
zapara nebo. Bila je to zvezda padalica. Stari drvoseca rece svoju zelju zvezdi: "Molim
te, zvezdo, ucini da se moja zena i ja obradujemo makar poslednji put u nasim zivotima.
Molim te, ucini da nase ruke zagrle i zastite neko nejako neduzno bice. Molim te ucini
nam bar to!''

I ono malo zvezda prekrise crni oblaci, puni zle slutnje. Cvece se sakrilo ispod lisca. U
mraku se nista nije videlo. Odjednom, munja je stravicnom svetlocsu osvetlila konture
planina, sume , starog hrasta, kuce. Celu noc je trajalo nevreme. Vetar je lomio sve
pred sobom. Kroz njegov ostar huk zaculo se kao da neko vice: "Ivo! Ivana!'' U tamnoj
sobi sedeli su drvoseca i njegova zena i gledali igru senki. Oni su culi te povike kroz
oluju. Kasno ujutru je svanulo. Sunce je prvo plasljivo pomolilo svoje zrake, a onda
pocelo da ih siri u beskrajno sirokim lepezama. Duga se prosula po nebu, zasijala po
cvecu. Drvoseca je krenuo u sumu. Dok je prolazio kraj stoletnog hrasta zacu plac bebe.
Nije mogao da veruje. Odmah je dotrcao do hrasta i ugledao malo, nejako dete. Od
srece su mu oci zasuzile. Uzeo je dete, kleknuo na kolena i sa suzama u ocima
rekao: "Hvala ti Boze! Hvala ti, zvezdice! Hvala vam, iz sveg srca!'' Posto se zahvalio
bogu i zvezdici, oti{sao je kuci kod zene. Bebu su nasli posle velike oluje, kroz ciji su
huk culi ime Iva resili su da to ime daju devojcici. To ime se, kao i prica o njegovom
postanku, posle prenosilo sa generacije na generaciju. Napravili su veliko slavlje. I tako
je u njihovom domu zazivela jedna mala Iva, mala Ivana, a kako je ona tu dosla to ni
ona sama ne zna.


Hajzler Ivana VIII1

[kojica]

"Kako se ti zoves, Boga ti, po imenu"

Nevena

Pre mnogo, mnogo godina medju brdima Sumadije nalazilo se malo, skoro neprimetno
selo izgubljeno medju gustim sumama i brdima koja su ga okruzivala. Uprkos tome sto
je bilo malo, ovo planinsko selo vrvelo je od zivota- stanovnistvo je bilo veselo,
dobrodusno i velikog srca- zene su bile izuzetne lepote, a muskarci snazni i ponositi.
Medju tih nekoliko razbacanih planinskih kuca zamor ljudi, brzi koraci, smeh dece,
pevanje ptica, sum vetra i planinski eho koji je ove brojne glasove cinio jos bucnijim, i
selo budnijim nego sto jeste. Na kraju ovog sela nalazio se jedan kucerak. On je
odudarao od ove bucne seoske atmosfere. Kucica je izgledala izuzetno mirno- jedva se
videla od velike, negovane baste pune cveca ciji se miris pruzao daleko. Ni jedan suvišni
sum se nije mogao cuti, i nista nije moglo pokvariti idilu savrsene mirnoce kojom je ova
kuca odisala. Niska kapija, kameniti kratak put do niskih vrata, dva prozorcica i krov koji
je bio pod hladom razgranatog drveca, cvetni vrt- prosto je svako morao da zastane
pred ovako ljupkom pojavom. Kucica je zaista bila prelepa. A u toj kucici zivela je
devojka koja je prevazilazila lepotu svoje kuce. Bila je izuzetne lepote -skoro savrsene.
Duga crna kosa vezana u dve pletenice spustala joj se preko ramena do struka
otkrivajuci sasvim njeno predivno lice. Nad predivnim crnim ocima previjale su se
obrve nista crnje od njih. Dugacke trepavice bi, kad bi zazmurela, dopirale skoro do
blago crvenih obraza. Crvene usne i kao sneg beli zubi cinili bi njen osmeh carobnim.
Bele puti, crne kose i ociju i izuzetno vitkog stasa cinili su da svako ko je vidi
pomisli :"Ona je bozanstvena! Kao da je andjeo sisao na zemlju medju nas, obicne
smrtnike!" Iako su stanovnice seoceta bile izuzetno lepe, ni jedna devojka nije mogla
ni prici njoj. Bila je najlepsa od svih.

Bila je svesna svoje lepote, ali je zbog nje jednim delom i tugovala. Naime, tri momka su
imala dovoljno hrabrosti da joj se udvaraju. Nije se znalo koji je bio lepsi, hrabriji,
plemenitiji i ljubazniji, nije se znalo koji je vise voleo. Medjutim, devojka je ipak
tugovala -voleli su je zbog njene lepote. Zelela je da je neko voli zbog njene licnosti i
onoga sto nosi u dusi, a ne samo zato sto je lepa. Proslo je vec tri godine od kako su
pocela udvaranja ova tri mladica. Devojka je znala da ne sme vise da odugovlaci, i da
mora izabrati jednog od ova tri mladica za zivotnog saputnika, ali joj je dusa bila puna
strepnji- sta kada se godinama njena lepota izgubi? Da li ce je i tada voleti kao i sada
kada je u cvetu mladosti? Zato se vrlo pametno dosetila da iskusa njihovu ljubav.
Jednog dana pozvala ih je svu trojicu u svoju kucicu, i rekla im: "Prosetajte po mom
vrtu. Dobro po gledajte i izaberite jedan cvet koji vas najvise podseca na mene. Tada
cu vam odgovoriti na vase bracne ponude. Tri mladica su se prvo zacudila, ali su
potom pohitali u vrt da ispune zahtev svoje drage. Kada su izabrali i ubrali po jedan
cvet, vratili su se u kucu. Devojka je pozvala prvog mladica koji joj je rekao: "Kao sto
vidis, draga, doneo sam ti crvenu ruzu. Zar nije divna? Ona je kao i ti raskosne lepote,
mirisna, graciozna. i njena me boja podseca na tebe- crvena, kao i tvoje divne usne
koje na tebi najvise volim. Ako se udas za mene neces zazaliti, veruj mi. Bices moja
Ruzica". Devojka je potom pozvala drugog udvaraca. Rekao joj je: "Doneo sam ti ovaj
ljiljan. Cim sam ga video, pomislio sam na tebe, draga. Raskosan, mlad, sav u pupoljcima
i mladim cvetovima, kao i tvoja mladalacka lepota. Tvoje belo lice podseca me na boju
ovog cveta. Ne odbijaj moju bracnu ponudu, podji samnom, bices moja Ljijana." Potom
jeusao i treci prosilac: "Evo me draga moja. Eto, vidis cvet koji sam izabrao. Mozda ti se
ne svidja, mozda je suvise skroman za tebe, ali ja sam te poslusao- ubrao sam onaj
cvet koji me najvise podseca na tebe. To je neven. On me podseca na tvoju lepotu-
nije tako raskosan i lep kao ruza ili ljiljan. On me podseca na tvoju unutrasnju lepotu.
Skroman cvet, pola poljski, a pola uzgajivan, kao tvoja priroda- malo divlja, a pomalo i
pitoma. Miris mu na prvi pogled nije tako lep, ali kad ga bolje upoznas, nema lepseg?
Mirise na cistocu, neiskvarenost, kao i tvoja dusa. Njegova boja podseca me na tvoj
pogled na svet. Ne mislis samo na sadasnjost, ve¥ i na buducnost"- sta kada vise ne
budem mlada, sta kada budem bila u jeseni z¥ivota?" Udaj se za mene, obecavam ti da
neces zazaliti- volecu te i u jeseni zivota od koje toliko strepis. Bices moja divna
Nevena!"

[kojica]

Devojka je svu trojicu saslusala sa puno paznje i razumevanja, a kada su sva trojica
zavrsila rekla je: "Hvala vam svima na ovim komplimentima i na tome sto ste poslusali
moju zelju ma koliko suludo zvucala. Kao sto znate, samo jedan od vas moze postati moj
muz. I sada kada sam se odlucila. Sada sam shvatila ko me od vas trojice najvise voli i
poznaje, i za tog coveka cu se udati." Prvo se obratila mladicu koji joj je doneo
ruzu: "Hvala ti na ruzi. Jeste divna i raskosna. Mozda sam i ja trenutno takva, ali necu
uvek buti takva. Ti si hvalio moju lepotu samo zbog nje me i volis. Ja, nazalost ne
zelim da se udam za tebe bas zbog toga. Ti ces me voleti samo dok moja lepota ne
izbledi."

Potom se obratila mladicu koji joj je doneo ljiljan: "Ljljan koji si mi doneo je divan. Ali ja
nisam takva. Ti si video u meni samo lepu spoljasnjost koja te je ocarala, i koja ce
trajati dok god budem mlada i lepa. Posle toga prestaces da me volis, a ja to ne zelim.
Ne mogu se udati za tebe!" Mladic koji je doneo neven, vec je ustreptao od srece.
Devojka mu se obratila: "Hvala ti za neven. Bio si u pravu- lici na moju dusu. Ti si je,
izgleda, jedini video u pravom svetlu i upoznao je. Mislim da me zbog nje i volis, a ne
zbog moje lepote. Sa zadovoljstvom cu se udati za tebe i biti verna zivotna saputnica!
Bicu zauvek tvoja Nevena!"

Ubrzo su se i vencali. Njena dva bivsa udvaraca su u pocetku bila utucena, ali su se
ubrzo oporavili i takodje osnovali porodice. Nasa devojka i mladic, sada vec muz i zena
ziveli su dugim i plodnim zivotom. On je odrzao obecanje- zauvek je bila njegova
Nevena. Stalno je tako zvao. To su culi i svi njihovi prijatelji i to im se jako svidelo, tako
da su i oni poceli da je zovu Nevena. Posto su je svi tako zvali, njeno pravo ime otislo je
u zaborav. Posle nje, pa cak i sve do sada mnoge zene nosile su njeno ime. Niko ne zna
da li su sve bile lepe kao ona, pametne, skromne i vredne kao ona. Jedino znamo da
njeno drugo ime Nevena, nije otislo u zaborav kao njeno pravo ime, vec je ostalo da zivi
u narodu kao simbol plemenitost i skromnosti.


VISNJA FILIPOVIC VIII/1

[kojica]

Једна страница из мог дневника

Недеља, 15. Мај. Дан за шетњу. Стојим поред реке. Огледам се у њеној
модрозеленој дубини.

Ð*ека Млава је бистра, планинска река. Одлазим преко моста. Шетам шљунковитом
обалом. Ту ова жуборава река извире и тече у наручје великом Дунаву. Пролазим
поред реке чији звук нарушава тишину нетакнуте природе. На обали на којој ја
стојим је шљунак и песак, нема биљака. На другој обали се повијају многобројне
уморне врбе огледајући се у бистрој, леденој води. Све је тако лепо. Зеленило
дрвећа и модрозелена боја воде као да се стапају. Иако не сасвим јасно због
жуборења реке, чује се зец. Брзо и уплашено претрчава до другог жбуна и
нестаје. Полако и ужарена лопта сунца залази иза кршевитих и високих планина
које окружују реку. Оне као да је чувају и показују јој пут којим треба да тече. Већ
је време да кренем кући.

Полако сам се упутила према насељу очарана и под утиском управо виђеног
пејзажа.


Спасић Јована VІІ3