Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

[kojica]

JA SAM SAMO DETE

Oko deteta svet se vrti.
Dete treba da se rodi iz ljubavi.

Dete je najlepši dar od Boga. Kada imaš dete, ti si najsrećniji čovek na svetu, ali ne
bude to uvek tako.
U 21. veku u državi vladaju velike krize. Deca zbog siromaštva pate. Često se
na mostovima ili u velikim gradovima sreću deca koja mole za dinar da kupe parče hleba
da ne umru od gladi. Deca su u «sigurnim kućama» sa svojim majkama zbog zlostavljanja
od druge strane roditelja. U svetu je sve više dece koja nemaju svoj dom. Meni je moja
majka pričala: «Dete moje, završi dobro školu, da imaš za osnovno, da ne zavisiš od
drugih».
Ja sam dete razvedenih roditelja i dobro znam kako je to biti bez oca. Moja najbolja
drugarica iz razreda mi je rekla da sam siroče koje nema tatu. Mene je to povredilo jer
samo ja znam kako je to bilo strašno i neprijatno. Zato mi je žao one dece koja su
doživela istu sudbinu kao ja.
Dečija prava nisu mnogo zahtevna. Mi, kao deca, treba da slušamo naše roditelje, da se
lepo ponašamo, kao što nam to i dolikuje, da nas se roditelji ne bi stideli. Ljudi koji su
bogati treba da daju malo novca sirotinji. To je mnogo više nego što oni misle. Mališani
treba da se igraju, da budu voljeni i da budu srećni.
Ovom prilikom želim da dokažem da novac nije bogatstvo sveta, već deca koja su ukras
sveta! Roditelji, deca nisu kriva, ona su samo deca, kao što sam i ja samo dete.


Sanja Knežić, Va

[kojica]

СВЕТИ САВА
КЊИЖЕВНИК И ХОДОЧАСНИК

Ако има мотива који никако не носе дилему, и апсолутног у
српској реалности, онда су то дела Светог Саве.
Свети Сава је био и остаће са својим делима непролазна вредност
српске историје. Кроз Христа и Његово Јеванђеље, он је постао наша
главна стваралачка енергија живљења и постојања.
Он је непогрешиви путоказ на историјским беспућима; светлост у
свим српским тминама; нада и утеха у безбројним тугама и свест и
савест у страшним кризама наше бурне прошлости.
Чудесна Савина личност и његова беспримерна жртва за српску
нацију и црвку, донели су му непролазну славу у нашем народу. За
његове небројене светосавске дарове, народ га је опевао у песми,
прославио у причи и легенди, овековечио у безбројним храмовима
посвећеним његовом имену.
Има ли краја где се не помиње Савино име. Најдража њива се
зове Савин потес, најумиљатије брдо – Савино брдо, најлепши забран
– Савина шума... Једном речју, цела Србија је раскошна светосавска
авлија. Чаробна личност Светог Саве, је неодољиво занела многе
генерације наше прошлости и оне су му се на достојан начин
одуживале.
Н, од вајкада се и знало да то ипак није довољно. Њему који је са
својим оцем Светим Симеоном и целом лозом Немањића, засејао
нашу земљу бројним храмовима , ми се никада нећемо одужити.
Ако ико под овим небом има право да у време и невреме закуца
на било чија врата и тражи жртву онда је то Свети Сава.
Ми Срби, препричавамо његова дела из века у век, из генерације
у генерацију и трудимо са да његов поток никад не пресуши.
Данас када се прича и пише о Светом Сави, занемарује се
основна димензија његове грандиозне личности – светитељство.


Тијана Tуларчевић 8/2

[kojica]

Деца су била достојна тренутка
у који их је живот ставио

Често се питам коме слободу и миран сан може заменити вихор рата и лудило које га пра -
ти. Зар историју попуњавају само ратни сукоби и освајања? Колико ће још река крвавих протећи
носећи бол и патњу док она не врати свој провобитни облик и тишину. Има ли места за
песме, игре и безбрижно детињство.
Писао бих и дан и ноћ, милион нових редова засутих идејама. како их започињао, тако их
завршавао, већ бих над тим папиром бдио, само да сутра, за једну, две, десет година или никад
рата не буде. Вековима је вођено мног ратова и страдало велики број жртава, а међу њима
понајвише деца. Лакше су капи зноја утрошене у тој борби, него иједна родитељска суза и у
црно кућа завијена. Вреди ли људским костима путеве градити. Зар то није ход по ивици ножа и
корак до амбиса, из ког нема повратка. Ко ће коме опростити, заборавити, ко ће ране изви да -
ти, јер је танка линија живота и смрти? Логори окружени бодљикавом жицом, стравичан при -
зор који никог не оставља равнодушним. Унутар тог мрачнг места седело је много недужне деце,
уплашенох погледа чекајући да им неко пружи комадић бајатог хлеба не би ли преживели од
данас до сутра, јер можда сутра неће бити живих, јер их чека мученичка смрт. Депресивна
слика стрељања ђака у Крагујевцу изаива у мени тугу, болно јецање срца, али ипак се дивим
њиховој храбрости, јер нису посустали, већ су стали пред лице непријатеља достојно чекајући
смрт.
Судбина се поиграла са њима, а само за један трен њихов живот се угасио, као пламен
догореле свеће. За то нема суда, судије, доктора, крајње је време да се стане са лудилом и крене
у свет мира и благостања. Дајем реч и дижем руку за победу ума над безумљенима!


Мирко Цветковић 7/1

BIBLIOTEKA

[kojica]

Охридска разгледница

Прошлог лета сам са својом породицом обишао Охрид и Охридско језеро.
На путу од Београда до Охрида није било ничег занимљивог, само сиви усијани асфалт,
сунце које пече и мноштво аутомобила са страним регистрарским таблицама. Гужва на
аутопуту није могла да се пореди са гужвом на граници, на којој смо се задржавали око три
сата. Једино се на граници догодио занимљив догаћај тј. туча странаца због малог удеса.
После три сата вожње од македонске границе угледали смо Охридско језеро.
Сместили смо се у једној приватној кући која се налазила узмеђу Охрида и Струге. Кућа
је била огромна. Имала је 29 соба, а у њу је уложена велика сума новца.
За тих седам дана сазнали смо многе инересантне ствари у вези прошлости Охрида и
обишле многе знаменитости. Охридско језеро је најстарје језеро у Европи.
Настало је пре 4 до 10 милиона година. Смештено је у котлини између Охрида и Струге.
Окружено је планинама Јабланица и Гавичица. Са једне стране језера је Македонија, а са друге
Албанија. Око језера има доста Албанаца који су јако пријатни и гостољубиви.
Прву Макодонску средњовековну државу основао је цар Самош. Сваки зид његовог утвр -
ђења је изграђен од камења и дебео (широк) око четири метра.
Само у Охриду се налази триста шездесет пет цркава, а један од најпознатијих је манастир
је Свети Наум, који се налази око 26 км јужно од Охрида.
Свети Наум је био близак раду Светог Кимента. Они су били носиоци словенске културне
и књижевне делатности. Све у свему Охрид је предиван град препун знаменитости, а што се
тиче језера рећи ћу само да га становници Македоније називају „Македонско море“.


Игор Миладинов 8/2

LEKTIRE

[kojica]

Мој путопис

Драга мама,
Волела бих да си сада ту поред мене, да се заједно шетамо плажом и постматрамо чаробан
призор заласка сунца. Досада море га је већ прогутала.
У луци се виде мале барке. Једна до њих ме је посебно привукла јер личи на барку која стоји
на мом столу, коју си ми ти купила. Та барка је стара, с велики једром, а великим делом обојили
су је зелене алге. Она није у луци, већ се лагано лелуја на површини немирног и несташног
мора. Могу да видим зарђало сидро. У даљини се виде велике оголеле планине.
Оне се са својим врховима друже са облацима и једни другима размењују тајне.
Људи су овде дружељубиви, друштвени и гостољубиви.
Ноћу се шетам поред барова и продавница са сувенирима. Могу да осетим мирис сасушене
морске траве и мирисе соли, мирисе печеног рибљег меса.
Бледо лице месеца и несташни трептај звезда одавно су прекриле ноћни свод па сад
изгледа као да се и оно тихо и узбркано море претворило у мирно небо.


Твоја Ивана Марковић 8/2

[kojica]

Куда иде овај свет

Девојка дуге црне косе крупних црних очију седела је у парку. Сунце је
мењало своје боје од жутих тонова до јарко црвених и лагано нестајало иза
зграде. Запалила је цигарету. Седела је мирно, дишући дубоко.
Гледала је ка улици аутомобиле у људе који убрзано пролазе. Сви некуда
журе. Нико је не види, нити их занима та усамљена девојка на клупи. Момак
из црног аудија псује неког старца јер вози споро.
Плави дечак са играчком у руци вуче маму ка песку у парку. Мајка га ни
не гледа, очи су јој црвене, изгледа од плакања. Прича сама са собом: „Оста -
вићу га, не воли ме, чим може да подигне руку на мене и наше дете“. Жена
са виклерима у коси отвара прозор и просипа нешто из канте кроз прозор
напоље, право на неку девојку која је псује из свег гласа.
Старица седа поред Наташе на клупу. Она гаси цигарету и баца остатак.
Старица почиње са класичним причама о томе како су сви млади неваспитани.
Каже да је била у аутобусу и да нико није хтео да устане младој трудници па
је морала она. Стварно, куда иде овај свет??? Нико никога не поштује.
Наташа и даље седи на клупи скрштених руку. Пали другу цигарету и
размишља. Поред ње сад седи човек средњих година. Слеп је и сам. Носи
штап и поводац пса држи у другој руци. Седи и ћути. Чини се као да осећа све
што и Наташа. Толику мржњу, нетрпељивост и неразумевање међу људима.
Ћуте обоје. Наташа жури и обоје осећају нешто тешко у себи, неко разми ш -
љање које их мучи. Наташа више не раз мишља о својим проблемима. О
томе што је оставио дечко и што ће вероватно пасти годину као и што не
прича са оцем. Размишља о туђим проблемима – овог старца који саучествује
у болу других људи.
Размишља о овом усамљеном човеку који изгледа тако немоћно. Не зна
како да му помогне, ни шта да му каже. Само ћути. У једно тренутку чује смех.
То је онај мали плави дечак. Седи у песку и смеје се са мамом. И она се
смеје. Ваљда је схватила да има дивно дете, да јој је то једина подршка у жи -
воту. Наташа гаси и баца другу цигарету у песак. Након пар минута схвата
шта је урадила. Устаје и постиђено узима опушак цигарете и баца га у канту.
Онај човек је устао и на изласку из парка је. Стоји код семафора. Наташа
му притрчава и помаже му да пређе ули цу. Он јој каже само : „Хвала“ и нас -
тавља даље. А Наташа њему : „Не, хвала Вама“.


Милица Динчић 8/4

[kojica]

Из далека само све ко звезда сја

Данас се сусрећем са једном од најтежих тема, јер своју душу ретко отворим, али дозволићу
мојим осећањима да ме храбро воде.
Ја сам споља сасвим обична тинејџерка али моје срце скрива оно што је велики део мене, то
је кућа у којој станују моја осећања. Мојих тринаест година је исувише мало да бих вам при -
чала о првој љубави. Кроз живот учимо да је љубав када волиш, када се смејеш, љубав је
нежна искрена и топла, као сунце у пролеће, све буди, ведри и покреће, али понекад може да
пожути и да буде као позна јесен. У дубини мога срца, крије се једна симпатија и када помислим
на њу осећам несто чудно несто непознато.
Застане ми дах када га видим, ноге ми клецају, руке ми се тресу, а очи... Очи говоре све. Када
нам се погледи сретну поруменим. Како је то диван осећај, као да сам на крају света. Али
сама помисао да ће отићи, да га више нећу видети... Изазива у мени велику тугу. Као да ме
је анђео погодио врхом своје стрелице, у грудима ме боли и пече.
Али после кише небо опет буде звездано и плаво. Ја моју звезду имам која ми увек даје
светлост. Чудан је овај свет у мени. Можда ће се неко од мојих вршњака у њему препознати, они
који трагају за тајном прве љубави.

Марија Стојанов 7-7

[kojica]

Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом

Земља је створена као привремено боравиште људи. На њој они проводе живот непрекидним
сукобима патњама, колењбајући се између два суп ротна принципа, између добра и зла, оног са -
танског и божанског у себи.
Они који имају сатанске особине у себи, који својом тиранијом и злочинима превршавају сваку
меру нису ништа друго него нељуди и варвари. Њима је животињско изнад људског понашања.
Такви људи не знају ни зашта осим за безаконе и зло па се зато и не могу назвати правим људима.
Они представљају ружно лице овог света тако је од када је земља настала па до данас. Кроз време
они су се све више множили постајали све гори и насилнији и данас се сматра да је њихов терор
достигао врхунац.
Ти „ђавољи легионари“ говоре о коначној побе ди таме над светлошћу. Пошто се крсте у бес -
мртну таму они одлазе на путање којима ће се вечно кретати. Они тврде да Бог није њихов
творац, не боје га се, већ као да желе да га збаце са престола. По њима Бог није ни вечит ни једини
већ мисле да нас стална кретања и промене земље утичу они сами. Ти обични безбожници не схва -
тају да човек из божанске перспрективе пред ставља само малу искру окружену тамо. Такође они су
обични сепаратисти који не признају цетралну власт, већ би они сами хтели да владају презен -
тирајући зло.
Ипак далеко изнад свих покретних и непо кретних сфера материјалног космоса налази се нај -
више неба пребивалиште праведног Бога. Бог има два својства која га стављају изнад свих других
смртних и бесмртних бића. Он је неуморни стваралац нових светова и неограничени владар
државе светлости у којој нема ни трунке таме. Његова власт почева на чењеници да он једини
има моћ стварања и давања живота.
Али и тај живот губи смисао ако није испуњен бербом за слободу против сваког зла које пони -
жава човека и обезбеђује све што је људско.


Милидар Швоња 8/2

[kojica]

Љубав је закон

Има много тема о којима бих много да пишем, али од свих тих тема, мени је најдража љубав. Сигурно је
то због моје младости, која управо цвета и за њу је љубав оно што је за сваку биљку вода. Мирис цвеца
или залазак сунца имају посебну чар ако се миришу или посматрају са неким ко ти много значи. Љубав
уме да од нас направи „чудо“. Некад је она и болна и стално се надаш да ће ти се вратити неке лепе очи и
избрисати тај бол као да није ни постојао. Лепо је живети за љубав, једино ми је жао што неки никад не
пронађу праву љубав, а толико трагају за њом и толико је желе. Мислим да праву љубав треба чекати, јер
ће сигурно доћи. Можда баш она нас пронађе. Знам да је један песник написао да је очекивање најлепше
уживање. Ово је још једна прича о једној девојчици која је дочекала своју праву и прву љубав. И зато,
главу горе, љубав је свуда око вас и сигурно ће доћи кад јој се најмање надаш.


Милица Гавриловић 8-1

[kojica]

Душа је велика као сиње море

Често се тако загледам и читам. Не видим тада ништа испред себе, само празнину коју
знам да треба да попуним и просто ме уплаши тај простoр. Куда одлазе све
неизговорене истине? Да ли оне икада сазнају. Да ли то што заиста јесмо и осећамо,
има бар мало везе са оним каквим се представљамо? Ко сам ја? Моје најтананије
мисли, осећања, жеље, оно што бих желела да будем или искривљење пројекција моје
личности у стварности, оно што бих желела да ме други људа виде? Вероватно се све
три личности стапају у једну и ја сам заправо то што јесам-зрно песка у непрегледној
пустињи живота које стално мења облик и прилагођава се ветру. Онда покушавам да
се загледам још дубље у себе-у души. Повучем ручну и полако и безбрижно стижем
до снова о који је покретач свега, који крије најскривеније место у души. Шта се ту
крије? Чега све ту нема? Путовање кроз људску душу за мене је тако интересантно као
и путовање кроз мене саму. Суштина и дубина душе вечито непознаница човечанства.
Дати свој скромни допринос човечанства у том смислу је за мене велика част и велеке
изазов. Сем тога, тако ћу лакше препознати себе-неће ме мучити ови страхови сумње
боље ћу разумети људе око себе и сутрадан и своју децу. Борбу са другима можеш
избећи, али борбу са самим собом?! То је већ нешто друго. Један део тебе ће изгубити,
али који? Када у човеку победи добро, тада је свима јасно које су последице, али шта
се дешава када у човеку победи лоше? Како то превазићи и усмерити у прави пут?
Другарице ми често кажу да сам постојна као тврђава што има оптимизма и
разумевања за све што ме окружује. Оне не знају да су и велике звезде често крхке и
рањиве и да велике тврђаве махом имају и велика подземља. Људска душа је заправо
табула, велика празнина на почетку, огледало панике наших родитеља од непознатог
исчекивања, али и огромно богатство, јер је душа велика као сиње море када се
испуни љубављу, надом и вером у себе.


Татјана Марковић 7-4

[kojica]

Душа је велика као сиње море

Највећа љубав на свету је када си здрав, када у себи негујеш пуно љубави када си толерантан и широкогруд, када
умеш да цениш људе.
Велико дело је када умете некога да саслушате, када помогнете старима у невољи, када инвалиду помогнете да
пређе преко улице, када гладноме дате хлеба.
Људска душа је велика река, велики борац који може да се избори са свим биткама овога света не може нико да
искаже колико је љубави наших предака текло, када су се борили да нам створе оно што данас имамо. Људска душа
тежи ка великим идеалима.
Душа је велика цветна башта, испуњена срећом и љубављу ,,Ко чини добра дела, добро му се и враћа;;, јер људи
су успешни само када се узајамно помажу. Душа је велики плави хоризонт који може да допре до најдубљих светских,
животних остварења.
Људски ум све што може да замисли то и оствари. Ни у једном мору не може да стане толико љубави колико
може у нашој души. Душа је једна велика ружа која својим мирисним латицама грли све.
Душа је једна магнетна сила која увек води према неком циљу. Све оно што је усађено у нашу душу, све оно што
скривамо у својој души, и све оно што нам душу испуњава, не може да стане ни у највеће ни најдубље сиње море.


Марија Андрејић 8/4

[kojica]

Како је Вук измисклио азбуку

Вероватно се сви питате како је Вук дошао на идеју да измисли азбуку. Е, па,
ја ћу вам рећи.
Кад се родио, мајка му је дала име да би био храбар, јак и неустрашив. Као и
сва деца, Вук је био и несташан. Волео је да крадом умаче прсте у пекмез од шљива.
Због тога је имао покварене зубе. када га је мајка одвела зубару, требало је да зине и
каже „ааа“, али, како то слово није постојало, Вук је рекао „аззз“. Претпостављате
какве му је то проблеме стварало, а зуб је баш болео. Зато се Вук наљутио и сва слова
преправио. Кад одете у посету нашој зубарки Маји, сеите се Вука. Неколико година
касније, када је Вук већ био тинејџер, на пропланку близу његове куће, лепа
чаробница чувала је стадо оваца. Млади Вук је туда често пролазио, а чаробница му
се баш допала. Све је радио да се и он њој допадне, али је она само певала: „Вуче,
Вуче, бубо лења, шта ће рећи поколења...! – Показаћу ја њој ко је лењ -, помислио је
Вук и кренуо светом да сакупља народне приче, басне, умотворине, загонетке,
одгонетке. За све што је Вук записао и сачувао од заборава, захвалите прелепој
чаробници.
Ето, сада знате како је Вук измислио азбуку. Да ли ми верујете?


Ивана Маринковић 5-4

[kojica]

Када бих ја била генерални секретар Уједињених нација

Стварност и машта, два сасвим различита света, две сасвим различите приче су у нашим дечјим
главицама увек присутне.
Живимо у стварности, али се машти предајемо.Ти снови, тај саврешен свет, ти дивни предели и та
нестварна бића су део маште, део нашег безбрижног детињства, део нас. Машта ме често посећује и са
својим златним крилима поведе у свој свет.У том свету ја сам понекад прелепа принцеза или дивна
краљица која има свој дворац начињен од драгуља и дијаманата, понекад добра вила која лети изнад
дрвећа кућа и одозго баца свој чаробни прах на људе и учини да сви постану добри. А једног тренутка
ми је пало на памет: „Шта би било када бих ја била генерални секретар Уједињених нација?“У мојој
глави слике су се ређале једна за другом. Као главни секретар Уједињених нација борила бих се да се све
оружје уништи и да светом влада мир. Људи би живели у миру у благостању без страха од насиља и
рата. Борила бих се против глади која влада у свету. Потрудила бих се да све државе бар подједнако
буду богате, да сва деца и људи имају довољно хране.У сиромашним афричким земљама, где сад гладују
и умиру од глади потрудила бих се да имају довољно хране и нормалне услове за живот, личну хигијену,
да сва деца имају права да похађају школу и имају бежбрижно и срећно детињство.
Све ово је само моја машта која у мојој главици из дана у дан се претвара у нешто ново, боље,
интересантније. Знам да је ово мој сан, али можда једног дана постане јава.


Јелена Бајкић VI-5

BIBLIOTEKA

[kojica]

Папирни бродови - Рабидранат Тагоре
Анализа песме

Дечак је наш мали сањар који описује своју чежњу за
оним што свако од нас жели. Желео је да сви чују за
његово име, за његов родни крај. Надао се да ће се тај
сан остварити уз помоћ малих наизглед обилних
папирних бродова.Ти папирни бродови нису обични,
они су посебни јер му могу омогућити остварење онога
што жели,онога о чему сања. Бродиће је украшавао
натписима свог имена и цветом из очевог врта.
Украшавао их је нежно, са пуно љубави и труда.
Погледавши у небо видео је најмилији призор свога
срца.Тако сваког дана реком плови мала флота
папирних бродова, плови у руке непознатих пријатеља,
журе ка истом циљу повезани саставним деловима
маште, надом и сном.
Папирни бродови су постали стварност, наш дечак,
маштар, сањар, постао је чувени светски индијски
писац.


Наталија Лукић VI-5

LEKTIRE

[kojica]

Плави чуперак (анализа) - Мирослав Антић


Савремени писац родом из Мокрина написао је
велики број песама које су намењене нашем
узрасту.Једна од тих многобројних песама је и песма
,,Плави чуперак”.
У овој веома симпатичној песми говори се о једном
дечаку који се заљубио у девојчицу која има плави
чуперак. Ах,тај плави чуперак шта уради од
њега?Ништа страшно, само оно што се дешава свима
кад су заљубљени. Љубав је нешто најлепше што
испуњава човека најплеменитијим осећањима, али зна
да изазове промене као код овог дечака. Постао је
одједном забораван, пометен, збуњен. Све је то због
једне Сање, једног плавог чуперка из шестог А, па шта.


Катарина Качаревић VII-5

[kojica]

Лик и дело Вука Караџића


Вук Караџић представља једно од највећих српских имена, која су пролазила кроз историју до дана данашњег. Вук је рођен у
Тршићу 1787.год, а преминуо је 1864.год. Сакупљао је приповетке, анегдоте, пословице, питалице, загонетке, народне песме и
приче. Написао је писменицу тј. граматику, живот и обичај народа српског, као и многе друге историјске, граматичке и
етнографске списе.
Нажалост, као што и то обично бива , ништа није тако савршено, лепо и слатко у животу, као што се на први поглед чини.
Наиме, Вук је био једино дете у његовој породици, задесила их је велика трагедија да би свако дете које би се родило убрзо
затим и умрло. Његова породица је то врло тешко поднела и због тога су Вуку дали баш то име, које симболизује снагу једног
вука. Лоза Караџића није се наставила, јер је Вук имао само ћерку Мину, која није могла да има порода. И поред свега тога, као
да није било и превише несреће, Вук је оболео од реуматизма и остао без ноге. То звучи помало чудно, јер се данас то успешно
лечи, али тада је то било веома страшно. О њему самом, његовом лику и делу, може се заиста пуно написати, а и сви знамо
зашто је то тако. Највећи разлог због кога и дан-данас поштујемо, волимо , слушамо и пишемо о њему је тај да је он старо
српско писмо заменио ћирилицом. Писмо које је имало заиста пуно тешких слова, заменио је писмом од тридесет лако
запамтивих слова, и хвала му на томе!
Вуков главни мото је: ,,Пиши као што говориш,и читај како је написано.’’
Вук Караџић још одавно има споменике у нашој земљи, али највећи споменик који му можемо подићи су љубав и интересоваље
за језик. Језик је жива снага са којом је везана не само култура, него и постојање једног народа.


Марија Живановић VII-3

[kojica]

OСМЕХ

Осмех не кошта ништа, а значи много. Он обогаћује оне који га примају, а не осиромашује оне
који га дају. Траје тренутак, али је сећање на њега каткад вечно. Нико није довољно богат да би га
пропустио, нити је тако лош да га не заслужује. Он људе чини срећним, олакшава им рад, а очекиван је
и знак пријатељства. Даје одмор онима који су уморни, обесхрабренима враћа храброст.Он се не може
ни купити, ни позајмити, ни украсти јер је то нешто што нема вредност, осим када се даје. И ако некада
сретнеш особу која више нема осмеха – буди великодушан, дај јој свој, јер нико не осећа такву потребу
за осмехом као они који не могу да га дају другима!


НАТАША РКМАН VI – 2

[kojica]

ПУТОВАЊЕ „МАЛОГ ПРИНЦА“


Многи људи су слични Малом принцу из истоимене Егзиперијеве књиге у којој је он тражио
пријатеља по целом свемиру, а није схватио да је тај пријатељ њему јако близу и да је то била његова
ружа коју је он чувао и неговао. Прошао је читав свемир да би нашао нешто што је одувек имао код
себе.
Мали принц, то може да буде моје друго име, јер сам и ја као и он много грешио трагајући за
нечим и склањајући друге са мог пута, не схватајући да су они баш ти које ја тражим. Тако је било са
једним мојим, сада добрим другом Иваном. Био сам четврти разред кад су се моји „најбољи другови“
престали дружити са мном. Тада сам био јако тужан и тражио сам неко друштво за игру. Сваки дан сам
се играо са Иваном, који је живео на другој страни села. Нисам имао осећај да ми је он прави друг, али
то није могло да се каже за њега. Он је према мени осећао велико пријатељство. Стално смо долазили
један код другог, али он је за мене тада био само пријатељ „џокер“ кога бих звао када бих био сам.
Међутим, једног дана у школи кад су се моји бивши другови грубо шалили на мој рачун, Иван је стао
на моју страну и почео да ме брани од њиховог вређања. Тада сам осетио нешто у стомаку. То је било
пријатељство. Од тада, Иван и ја смо најбољи другови, како се каже „ и у добру и у злу “. Са старим
пријатељима сам се помирио, али то није означило крај Ивановог и мог пријатељства.
Нешто сам научио из овог искуства што је и била поука књиге „Мали принц“, а то је да човек
најбоље види срцем.

ДУШАН ПРОДАНОВИЋ VII – 2

[kojica]

Кад зажмурим и кад сањарим


Чим склопим очи тонем у сан, диван и нестваран. Заправо не знам да ли је то сан
или будно сањарење.
Углавном у том сну сам изван свих временских граница. Имам времена на претек
и што ми је најбитније, увек сам дете. Можда се тога и плашим, година и
пролазности. Можда из тог разлога о томе сањам јер не желим да ове године прођу и
да дођу неке друге, много озбиљније. Сада сам безбрижно дете и волео бих да тако
заувек остане. Моји снови често су повезани са особама које су ми врло драге. Кад
зажмурим, замишљам себе у будућности као особу која је остварила већину својих
снова.
Вероватно због тога, волео бих да сам увек дете коме су као и до сада остварене
жеље и снови, за неког мали, а за мене велики.


Бојан Млинарић VI - 2

[kojica]

КАД ЗАЖМУРИМ И КАД САЊАРИМ


Небо је обојено дугиним бојама.Дан умире, а ја седим и то посматрам.
Немоћна сам да спречим смрт дана и да још мало задржим Сунце. Док се Сунце
полако спушта,моје срце испуњава туга.Цело срце ми је испуњено тугом, осим једног
малог дела.У том делу срца тиња нада која зна да ће се дан поново родити. Полако
заклапам моје очи и почињем да летим до земље која је само моја.У тој земљи нема
рата и мржње и све је лепо. Птице ми тамо певају своје умилне песме и својим
предивним гласом улепшавају природу. Поред Сунца на небу стоје и звезде, које личе
на свећице које је сам Бог упалио. Дрвеће је разних боја. Крошње овог дрвећа се шире
и стварају хладовину. Цвеће има разне облике. Изгледа као да је преко његове лепе
боје неко посуо неки сјај. Мирис који ово цвеће шири је опијајућ. И сваки мирис
подсећа на нешто друго. Неки подсећа на океан,неки на кишу...Тамо осим обичних
животиња постоје и животиње из митова и бајки.Уживам у овоме,али ипак стрепим,
јер знам да кад отворим очи, све ће бити готово. Али на неки начин не бојим се краја,
јер знам да ће ме моја машта кад год зажмурим, донети овде. И зато се полако
припремам да отворим очи. Већ летим преко долина и пашњака назад, у
стварност.Вратила сам се. У даљини видим последње зраке које Сунце баца пре
заласка. Све полако тоне у мрак.
И у овом мраку једину светлост представља онај пламичак наде који зна да ће се
дан поново родити и да ће Сунце поново изаћи.


КРИСТИНА ВЕСКОВ VI – 2