ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...
Зрењанин је мали град, а некада велик и богат, највише људима и фабрикама. Био
је град са највише фабрика у земљи: фабрика меса ''Бек'', фабрика
хлеба ''Житопродукт'', фабрика млека ''Млекопродукт'', фабрика чарапа ''Ударник'',
фабрика шешира ''Бегеј'', фабрика лекова ''Југоремедија'', фабрика
тепиха ''Пролетер'',
бродоградилиште ''Бегеј'', ''Скробара'', ''Ипок'', ''Дијамант'', ''Радијатор''... Чудно је
где су се све те фабрике изгубиле, нестале, избрисале са карте овог града. Где су
сви ти вредни људи који су створили и изградили све те фабрике? Какве су
њихове судбине? У њихове животе ушла је несигурност, страх од најављених
отказа, неизвесност... Шта се то дешава у свету одраслих? Да ли је могуће да у
овом граду ништа не успева? Протеклих недеља бомбардовани смо информацијама
о светској финансијској кризи. Да ли то значи да ће бити још горе и теже? Може
ли горе? Фабрика тепиха, некад оличење једног великог и успешног гиганта,
нестала је у трави и растињу... Која иронија да на Данима пива нема нашег
зрењанинског, некада у свету добро познатог по квалитету. Фабрика продата,
радници на улици. Да ли ти радници имају децу, како живе? Да ли је неко мислио
када ју је продавао? Да ли ће ''НИС'' добити битку коју води против продаје? Да ли
овај град нема потенцијала за развој или не постоје кадрови за то? Често ми се
чини да је исувише сив и тмуран. Нема радости. Где је енергија која би требало да
тресе овај град? Жао ми је. Волим овај град, али као да нам се не да. Ако су се
све ове фабрике продале и пропале, да ли ће се то десити и са нама? Да ли ћемо
се и ми продати за неку малу суму новца? Да ли је баш све на продају?
Маркo Малушић
LEKTIRE