Oсновно школство у Краљевини СХС

[Ometač]

Oсновно школство у Краљевини СХС
Случај Срба у Хрватској 1918–1929
Софија Божић

На основу привилегија које су им дате приликом досељавања, Срби у
Хабзбуршкој монархији били су организовани у оквиру своје народно-цр-
квене аутономије којом су им била загарантована, између осталог, одређена
права конфесионално-просветне природе. Захваљујући томе, Срби су имали
своје вероисповедне школе, у којима су деца васпитавана у српском и пра-
вославном духу. Међутим, услед недовољног броја школа и учитеља, због
нередовног похађања наставе и других разлога, почетком 20. века око 70%
Срба у Хрватској и Славонији било је неписмено.1 Мажуранићевим школ-
ским законом (1874) доведен је у питање и опстанак српских школа, тако да
су у годинама пред Први светски рат постојале само 23, највише у богати-
јим општинама које су имале материјалне могућности да их издржавају.2 У
местима без својих образовних установа, Срби су били принуђени да децу
шаљу у комуналне школе које су убрзавале процес њиховог однарођавања и
похрваћивања. У Далмацији Срби су своју прву, вероисповедну школу до-
били тек 1808, у време француске управе покрајином. Аустријска власт, ме-
ђутим, из политичких разлога није показивала разумевање за подизање
образовног нивоа далматинског становништва, обе вере и националности.
Посебно је кочила развитак заосталијих, континенталних делова северне
Далмације, насељених претежно Србима, продубљујући јаз који је у погле-
ду писмености постојао између градских и варошких средишта на приморју
и од њих удаљених, руралних заједница у унутрашњости.3
С таквим наслеђем у области основног школства, српски етнички
простор у Хрватској, Славонији и Далмацији ушао је 1918. у нову, југосло-
венску државу. Од Краљевине СХС Срби су очекивали одлучне мере у про-
светној политици које ће их извести из перманентне и изнуђене заостало-
сти, подићи њихов општи културни ниво, унапредити културу живљења и
повећати друштвени стандард.

[Ometač]

Основно образовање
Допуном закона о основним школама из 1919, којом су учитељи
основних школа у Краљевини СХС проглашени државним чиновницима,
српске вероисповедне основне школе изгубиле су конфесионални карактер,
потпавши под надлежност државних просветних органа. Оне су се тако на-
шле у броју од 1.642 „ниже пучке“ школе, колико је народних основних
школа било 1921. у Хрватској, Славонији и Међумурју; те године радило је
и 40 „виших пучких“, 30 женских стручних и 51 шегртска школа. У Загребу
је било 29 основних школа, у Карловцу 6, у Осијеку 14, Вараждину 5 и Зе-
муну 7. Највише основних школа имала је Загребачка жупанија (271), затим
Сремска (232), Пожешка (231), Бјеловарско-крижевачка (206), Вировитичка
(195), Модрушко-ријечка (160), Личко-крбавска (125), Вараждинска (107) и
Међумурје (54).4 У исто време у Далмацији су регистроване 503 основне
школе: у сплитском и задарском срезу по 60, у которском 58, дубровачком
56, макарском 36, корчуланском 35, супетарском 30, бенковачком 29, шибе-
ничком 28, хварском 26, сињском 25, книнском 21, метковском 17, имот-
ском 14. Мушких или мешовитих грађанских школа било је 13 (у Дубров-
нику, Имотском, Макарској, Корчули, Јелси, Старом Граду, Трогиру, Бен-
ковцу, Дрнишу, Вису, Комижи, Хвару и Блату), а женских грађанских шко-
ла 18 (у Дубровнику, Херцег Новом, Корчули, Сплиту и Шибенику).

[Ometač]

Две године касније, у Далмацији су постојале 553 основне школе, али због недо-
статка учитељског кадра и школских зграда 59 школа остало је затворено,
док их је радило 494. Радило је и 15 државних грађанских школа.6 Стати-
стика из 1924/25. године даје податке о броју школа по областима. Те годи-
не, у Дубровачкој области регистровано је 150 школа, у Загребачкој 354,
Осијечкој 649, Приморско-крајишкој 443, Сплитској 380 и Сремској 242.7
То значи да је у Хрватској и Славонији било 1.688 школа, а у Далмацији
530. У школама Хрватске 3.884 наставника подучавало је 218.908 ђака рас-
поређених у 3.809 одељења; једна школа долазила је на 25,1 км2 и на 1.548,5
становника, а један ученик на 5,1 км и на 11,9 становника. У Далмацији,
једна школа долазила је на 23,5 км2, односно на 1.143 становника; школу је
похађало 47.604 ђака у 910 одељења, а један ђак долазио је на 3,8 км, одно-
сно на 12,7 становника; у школама је радило 898 наставника.

[Ometač]

Школске 1928/29. године у Дубровачкој области биле су 153 основне
школе, и то 64 у дубровачком школском срезу, по 34 у корчуланском и ма-
карском и 21 у метковском. Ове школе похађало је укупно 9.565 ђака. У
Осијечкој области радило је 636 школа са 55.291 ђаком и са 1.265 наставни-
ка. По школским срезовима, биле су распоређене на следећи начин: у бјело-
варском срезу налазило се 47 школа, у бродском 68, даруварском 34, срезу
Доњи Михољац 21, срезу Ђаково 50, срезу Ђурђевац 28; затим 30 школа у
срезу Гарешница, 22 у срезу Грубишно Поље, 21 у копривничком, 17 у ку-
тинском, 36 у нашичком, 45 у новоградишком, 31 у новском; у граду Осије-
ку било је 6 школа, у осијечком срезу 18, у пакрачком 33, славонскопоже-
шком 43, слатинском 34, валповачком 16 и вировитичком 36. Приморско-
крајишка област имала је 432 школе, са 911 наставника који су подучавали
46.908 дечака и 39.613 девојчица: од тог броја срез Бриње обухватао је 12
школа, Црквеница 10, Чабар 7, Делнице 24, Доњи Лапац 9, Двор 20, Глина
22, Госпић 29, Грачац 15, Карловац 22, Кореница 14, Костајница 21, Нови 6,
Огулин 28, Оточац 22, Перушић 14, Петриња 27, Писаровина 4, Сењ 11,
Слуњ 27, Сушак 23, Удбина 10, Војнић 24, Врбовско 16 и Вргинмост 15. У
Сплитској области 35.466 ђака ишло је у 374 основне школе, у којима је био
запослен 671 наставник.

[Ometač]

При томе, школски срез Бенковац имао је 36 шко-
ла, Биоград 39, Хвар 32, Имотски 16, Книн 35, Крк 40, Сињ 32, Сплит 78,
Супетар 27 и Шибеник 39. У Сремској области налазило се 230 основних
школа, 707 учитеља и 28.960 ђака, и то 20 школа у срезу Илок, 18 у срезу
Ириг, 27 у срезу Рума, 37 у срезу Сремска Митровица и Шид; у старопазо-
вачком срезу било је 17 основних школа, у винковачком 28, вуковарском
34, земунском 26, жупањском 19 и у градовима Петроварадин и Сремски
Карловци укупно 4 школе. Загребачка област обухватала је 348 школа,
1.047 учитеља и 50.872 ђака. Школе у овој области биле су распоређене у
20 школских срезова и 4 града. То су срезови: Чазма (18 школа), Драганић –
Карловац (10), Дуго Село (12), Иванец (14), Јастребарско (29), Клањец (14),
Крапина (10), Крижевци (30), Лудбрег (22), Нови Мароф (11), Писаровина
(8), Преграда (10), Самобор (11), Сисак (20), Стубица (14), Св. Иван Зелина
(12), Вараждин (17), Велика Горица (20), Загреб (25), Златар (15) и градови:
Крижевци (2 школе), Сисак (3), Вараждин (3), Загреб (18).

[Ometač]

У поређењу с бројем школа којима је Србија располагала, Хрватска са
Славонијом, према писању Привредника, није имала разлога за незадовољ-
ство. Овај лист је, ослањајући се на најновије статистичке податке, октобра
1922. обавестио јавност да у Хрватској и Славонији постоји 1.628 школа,
док је број школа у Србији, која је скоро двоструко пространија по терито-
рији и има готово два пута више становника (преко четири милиона), тек
незнатно већи него у Хрватској и Славонији: 1.654. За Привредник је то био
убедљив доказ да Хрватска у Краљевини СХС није запостављена, односно
да је када је реч о просвети у бољем положају од других делова државе.10
Личко-крбавска жупанија, међутим, у којој је био сконцентрисан највећи
део Срба у Хрватској и Славонији, у погледу заступљености школа налази-
ла се при дну лествице. Савременици су запажали да у школама оскудевају
нарочито српска места, па су указивали на то да, на пример, општина Срб
на 7.500 становника има само 4 школе са 5 учитеља, док су знатно мање оп-
штине Карлобаг и Свети Јурај, са 4.500 становника, имале 6 школа са 7 учи-
теља, односно 5 школа са 10 учитеља.11 У Далмацији основно школство би-
ло је најразвијеније у приморским деловима, за разлику од континенталних,
насељених Србима, чије је становништво било лишено могућности масов-
нијег описмењавања.

[Ometač]

Нехармонична лоцираност школа представљала је главну препреку у
процесу просвећивања, посебно српског, становништва Хрватске. Поред тога
што није било довољно школа, постојеће су биле у лошем стању, у највећем
броју случајева грађене још у хабзбуршким временима, руиниране, запуштене,
далеко од хигијенских стандарда. Школа у селу Сјеничаку на Кордуну, родном
месту Саве Мркаља, претече Вука Караџића, није била једина која је изгледала
онако као што је забележено у записнику седнице школског одбора у том селу:
„[...] да је зграда потпуно неспособна, ради трошног управо распадајућег ста-
ња, за наставак обуке јер су кровови шупљи тако да је пригодом последње ки-
ше киша продрла по свим просторијама; плафони су великим дјелом пропали
те их уопће нема; врата и прозори без квака и брава да се не могу затварати а
понека закована да се не сруше; заход ради трошности неприступачан; подзи-
ди порушени, пећи неупотребљиве и т. д.“12 И њени ђаци описивали су је ка-
сније на сличан начин. Према њиховим сећањима, то је била „брвнара, стара
око двеста година, са две учионице у којима су пећи више димиле него грејале,
чији кров беше од шиндре, сав расушен и најежен од сунца, кише и ветрова, па
је у зимске дане киша цурила кроз кров, па кроз таваницу тако да смо морали
расклапати кишобране над клупама“.

[Ometač]

Ипак, нису све школе изгледале тако: у имућнијим срезовима школ-
ске зграде биле су у бољем стању него у сиромашним. Упадљива разлика
постојала је и између градских и сеоских школа, будући да су школске згра-
де и у градовима сиромашнијих срезова биле у бољем стању од сеоских
зграда у имућнијим срезовима. Сеоске школе понекад су се налазиле у из-
најмљеним, приватним кућама, у којима најчешће није било одговарајућих
услова за рад. Наменски подигнуте зграде биле су зидане солидно, од чвр-
стог материјала. Дешавало се да су новоподигнуте зграде у појединим сели-
ма (М. Зденци и М. Ператовица) биле изграђене по највишим стандардима
за тај тип грађевина и да по архитектонским решењима и комфору уопште
нису заостајале за градским школама. То је стварало велику несразмеру ме-
ђу школама у Хрватској: „на једном мјесту луксус, а на другом школа у се-
љачкој сламнатој дрвењари, у малој собици без патоса, гдје се ни 10 минута
не може бити уз затворене прозоре, а да се у несвестицу непане“.

[Ometač]

Срески школски надзорници су препоручивали да се нове школске зграде подижу
солидно али једноставно, како би се уштедео новац за претварање постоје-
ћих „тамница за младеж и учитеље“ у здрав, чист и пријатан простор испу-
њен позитивном енергијом.14 Један такав модеран објекат подигнут је у
Двору, заузимањем Одбора за изградњу школе у Двору, формираном 1922,
у чијем су саставу били: председник Одбора Перо Бекић, члан Управе
„Привредника“ и чланови Одбора др Бранко Бараћ, парох, Стојша Крбавац,
директор Српске штедионице у Двору, др Милан Пеклић и др Раде Приби-
ћевић, адвокати из Двора. Одбор је имао много амбициозније планове него
што је подизање нове основне школе: његова намера била је да у том баниј-
ском месту сазида просветни дом, у коме ће бити смештена школа, али у
коме ће се одржавати и разни аналфабетски, пољопривредни, домаћички,
задружни и други курсеви. Просветни дом „Петар Мркоњић“, како је на-
зван тај објекат, замишљен је као жариште просвете за читаву Банију.

[Ometač]

Пројектован је као једноспратница. Приземље је требало да буде подељено на
пет пространих учионица (које би могле да приме чак по 80 ученика), збор-
ницу, канцеларију директора, библиотеку, гимнастичку салу, гардеробу и
једну собу с кухињом за домара; предвиђени су и одвојени тоалети за деча-
ке, девојчице и учитеље. Спрат је био резервисан за наставнике запослене у
Дому и састојао се од два трособна стана с кухињом, „смочницом“ и купа-
тилом, као и од две собе за предаваче који нису били у браку; поред стано-
ва, спрат би обухватао мању дворану у којој би се одржавала предавања за
народ, течајеви и разне свечаности. Подрумске просторије, чији је план та-
кође био разрађен пројектом, користиле би се као радионице, а биле су на-
мењене и слушаоцима курсева током њиховог боравка у Дому. Пројекат је
укључивао и предлог за уређивање бунара, а по могућности и изградњу во-
довода.

[Ometač]

За подизање Дома прикупљено је, добровољним прилозима, 50.000
динара, а Министарство просвете одобрило је, одлуком од 6. априла 1925,
помоћ од 100.000 динара.15 Крајем августа 1925. требало је да се свечано
положи камен темељац просветног дома „Петар Мркоњић“, али је то због
„непредвиђених запрека“ одложено за пролеће следеће године. Током тих
скоро годину дана прикупљено је 470.000 динара, па је почетак изградње
просветног дома померен за пролеће 1927, како би се у међувремену обез-
бедила грађевинска главница од преко 700.000 динара. На Видовдан 1927.
коначно је положен камен темељац, а до краја октобра зграда је стављена
под кров. За завршетак зграде недостајало је још око 290.000 динара, а за
уређење ентеријера и екстеријера било је потребно још 150.000 динара.16
Одбор за градњу просветног дома „Петар Мркоњић“ обратио се Министар-
ству вера молбом за „што обилатију“ финансијску помоћ, али је био одби-
јен због исцрпљености буџета.17 Упркос томе што није била урађена цело-
купна инфраструктура и што није био обезбеђен сав школски намештај ни-
ти наставна учила, Дом је ускоро отворио врата ученицима основне школе.

[Ometač]

Неопходне поправке школских зграда обављане су за време државних
празника, када није било наставе. Због немаштине, али и небриге, оштећења
нису увек на време санирана, па је уместо ситних, јефтиних интервенција,
врло брзо требало предузимати обимне захвате које није било једноставно
финансирати. У најлошијем стању биле су вероватно школске зграде у се-
верној Далмацији. За време италијанске окупације оне су биле претворене у
касарне, па им је италијанска војска нанела велике штете, користећи школ-
ске клупе, врата и прозоре за ложење пећи и кување, или за прављење кре-
вета, сандука и других делова намештаја. Повлачећи се, за собом је остави-
ла праву пустош. Многе зграде су потпуно порушене и од њих су остали са-
мо зидови.18 Школи у српском селу Карину, коју су похађала и деца из су-
седног, такође српског, села Билишани, недостајао је сав школски намештај
(клупе и наставничка катедра), а остаци школе деловали су сабласно: „Ова
је зграда потпуно уништена, кров раскривен за преко 20 м3 јер цигла разме-
тана од силне буре, пак кад киша пада све поплаве, што је проузрочило
гњилеж греда и подова; прозори разлупати и сагњили, стакла сва разлупата
и што је најневјероватније и саме камене степенице које воде на први кат –
стан учитеља тако оштећене да захтијевају радикалне поправке“.

[Ometač]

Школе су често биле сасвим мале, те се настава морала одржавати у
истој учионици за више одељења наизменично, уместо да свако одељење
има посебну просторију. Школе у руралним срединама оскудевале су не са-
мо у простору, већ и у наставним училима. У бенковачком срезу учила су
била углавном уништена, па су свим школама недостајала геометријска те-
ла, мере и утези, рачунаљке, слике и остали предмети за изучавање геогра-
фије, историје или природних наука.20 Слично је било и у војнићком срезу,
те су се наставници сналазили тако што су сами правили геометријска тела
од папира.21
Тамо где није било елементарних услова за рад, школе су затваране,
па су деца остајала без могућности да стекну основно образовање, или се
настава одржавала у приватним кућама или су, пак, ђаци били принуђени да
свакодневно пешаче по више километара – некад чак и по петнаестак – до
најближе школе у суседном месту. Само су најимућнији сељаци могли да
својим синовима и кћерима плате стан у месту које је имало школу.

[Ometač]

Похађање наставе изван места становања ометала је не само даљина већ и природ-
не непогоде. Мештани Чремушнице (срез Вргинмост), села без школе, мо-
рали су да шаљу децу у Кирин, удаљен више од три километра. Будући да
се између та два села налазио поток Трепча који је у пролеће и јесен бујао и
плавио околину, деца из Чремушнице пола године уопште нису могла да
одлазе у школу.22 И несрећни случајеви отежавали су описмењавање и про-
свећивање народа: ватрена стихија потпуно је уништила школу у селу Тр-
навци.23 Житељи Плоче били су убеђени да је њихова школа „руина само са
четири гола зида [...] једна од најјаднијих у личкој жупанији“. Чак ни алтер-
нативно решење, односно организовање наставе у изнајмљеној сеоској ку-
ћи, није донело више среће мештанима тог српског села, пошто је жупаниј-
ски школски надзорник затворио и њихову импровизовану школу, као не-
подесну и нецелисходну.24 У неким случајевима, власник изнајмљених про-
сторија је отказивао најам, што је стварало нове проблеме. На тај начин, без
учионица у Вргинмосту остала су деца села Пјешчанице.

[Ometač]

На васпитавање деце лоше су утицали не само неадекватни услови за
рад у школама – због шкрипе трошних, дотрајалих и расклиманих клупа у
Кистањама у Далмацији деца су једва успевала да чују учитеља26 – већ и не-
посредно окружење. У личком селу Срб (срез Доњи Лапац), преко пута
основне школе налазила се крчма, „стјециште најсумњивијих индивидуа,
кријумчара, крадљиваца, бојџија и пијаница“. Они су у тој крчми знали да
заметну „крвави бој“, који се понекад завршавао и убиством, па их ђаци
„гледају онако крваве и подеране и при томе слушају најпростије клетве и
најбестидније разговоре“.27
Проблем је био и у томе што није било довољно наставничког кадра,
па је по један учитељ или учитељица морао да обучава по 100–200 деце. У
таквим условима настава није могла бити квалитетна.

[Ometač]

Шта су Срби сељаци у пасивним крајевима Хрватске, у Лици, Банији,
Кордуну и осталим подручјима српског етничког простора очекивали од шко-
ле? Зашто им је било стало до описмењавања и стицања знања која им у њихо-
вом скромном животу, испуњеном напорним радом на земљи и око стоке, мо-
жда никада неће бити потребна? Какве су се жеље и наде криле иза њихових
многобројних молби, правих вапаја, да им се отворе школе? За мештане личког
села Трнавци школа је била „брижна и неуморна мајка, која неуке учи штити
[читати] и беседити; која мудрим саветом и лијепом поуком бистри ум и опле-
мењује срца омладини узданици нашој, која млади нараштај учи, да код очију
види, а код ушију, да и чути знаде; која у кратко речено: усавршава у сваком
погледу оне – на којима свет остаје“.28 Ове речи које, у основи, представљају
само један клише о вредности и значају школе, не пружају одговор на поста-
вљена питања. Ни други извори не говоре ништа конкретније. Ипак, можемо
претпоставити да су Срби из руралних средина веровали да се само школова-
њем долази до лагоднијег живота и материјалног благостања.

[Ometač]

Управо у школи они су видели канал за уздизање на друштвеној лествици, који би њиховим си-
новима и кћерима омогућио прелазак из сељачког у виши, трговачки и зана-
тлијски слој, па су се због тога често обраћали властима молећи да им држава
помогне и финансира изградњу васпитно-образовних установа. Њихови захте-
ви били су упућени нарочито министру просвете Светозару Прибићевићу од
кога се очекивало да ће, као човек који је потекао с њиховог тла, имати разуме-
вања за проблеме који су тиштили српска села. По свему судећи, тако је и би-
ло: министар Прибићевић је наменио 25.000 динара за поправку оштећене
школске зграде у Плочи, 100.000 за школу у Личком Петровом Селу,
120.000 за село Пећани (општина Бунић); 120.000 издвојио је за школу у селу
Врелу у кореничкој школској општини, 50.000 за школу у Глинској Поља-
ни, 40.000 динара за школску општину у Обровцу за школе у Карину и Били-
шанима, а 50.000 за школску општину у Кистањама (за школске зграде у
Ивошевцима, Биовичином Селу, Добропољцима и Бијелини). По Прибићеви-
ћевој одлуци, школа у Дреновом Кланцу (општине Брлог у Лици), требало је
да добије 30.000, Двор 100.000, Главичане 120.000, Жировац 50.000 и Удбина
45.000.

[Ometač]

Новија истраживања показују да је у периоду 1921–1930. у Далмацији
утрошено 6.520.555 динара или 6,73%, а у Хрватској и Славонији (без Сре-
ма) 8.106.000 динара или 8,36% средстава Министарства просвете намење-
них подизању школских зграда у држави.38 Према плану за 1924/25. годину,
из државног буџета је требало да се издвоји 5.000.000 динара за подизање
основних школа у сиромашним крајевима Краљевине. Министарски савет
прихватио је, на седници од 5. октобра 1925, предлог министра просвете
Веље Вукићевића да се та сума подели тако да Јужна Србија и Црна Гора
добију 1.875.000 динара, Босна и Херцеговина исто толико, Далмација
350.000, Хрватска и Славонија 450.000, Србија и Војводина такође
450.000.39 И наредних година издвајане су извесне своте новца за изградњу
школских зграда. Одлуком Министарског савета од 20. маја 1926. предвиђе-
но је да се у ту сврху Приморско-крајишкој области додели 575.000 динара.

[Ometač]

Та средства требало је да добије 38 места у срезовима Двор (80.000 динара),
Војнић (45.000), Доњи Лапац (35.000), Костајница (70.000), Глина (25.000),
Госпић (45.000), Грачац (45.000), Оточац (50.000), Вргинмост (15.000), Пе-
триња (10.000), Слуњ (10.000), Кореница (20.000), Писаровина (15.000),
Цриквеница (10.000), Делнице (20.000), Чабар (20.000), Карловац (15.000),
Перушић (15.000), Сењ (15.000) и Нови (15.000).40 Из буџета за 1927/28. го-
дину издвојено је, решењем Министарског савета од 12. маја 1927. године,
185.000 динара за подизање школских зграда у 13 села Осијечке области. То
су била места у срезовима Ђаково (25.000 динара), Пожега (40.000), Груби-
шно Поље (30.000), Новска (20.000), Кутина (30.000), Вировитица (15.000),
Осијек (15.000), Брод (10.000).

[Ometač]

Загребачка област добила је 340.000 динара
за школе у 15 села срезова Зелина (40.000), Јастребарско (45. 000), Стубица
(20.000), Загреб (30.000), Иванец (35.000), Вараждин (80.000), Самобор
(30.000), Карловац (30.000) и Златар (30.000). Предвиђено је, затим, 500.000
динара за 24 села Сплитске области, у срезовима Сињ (40.000), Книн
(40.000), Имотски (70.000), Шибеник (40.000), Бенковац (45.000), Биоград
(65.000), Хвар (20.000) и Сплит (150.000). Помоћ за подизање школа у Ду-
бровачкој области износила је 300.000 динара и требало је да се распореди
на 13 села у срезовима Дубровник (60.000), Корчула (30.000), Макарска
(95.000) и Метковић (115.000). За изградњу школских зграда у Приморско-
крајишкој области 1927/28. потрошено је мање него претходне године:
295.000 динара. Та средства била су намењена селима срезова Војнић
(80.000), Делнице (40.000), Грачац (50.000), Костајница (45.000), Цриквени-
ца (10.000), Двор (40.000) и Госпић (30.000); од укупно 15 села 8 их се нала-
зило на списку за новчану помоћ и претходне, 1926. године.41 По 20.000 ди-
нара додељено је, такође за 1927/28. годину, и местима Ада и Палача вуко-
варског среза у Сремској области.42 У буџету Министарства просвете за
1928/29. годину, Хрватска са Славонијом без Срема учествовала је, према
истраживањима др Љубодрага Димића, са 20%, а Далмација са 4,76%.