Oсновно школство у Краљевини СХС

[Ometač]

Поред тога што је издвајала новац из буџета, држава је крајем 20-их
година увела специфичан вид финансијске помоћи за изградњу школских
зграда у хрватским крајевима. Решењем Министарског савета, од 27. децем-
бра 1927, основан је „Фонд за подизање основних школа у Хрватској, Сла-
вонији и Далмацији“. Фонд је располагао сумом од три милиона динара, а
настао је захваљујући вишку прихода Државне накладе школских књига и
тисканица у Загребу. Краљевим указом одлучено је да Фондом руководи
Министарство просвете тако што ће министар просвете, на предлог про-
светних одељења области на подручју Хрватске, Славоније и Далмације и
на основу мишљења задужбинског савета, давати јефтине, дугорочне зајмо-
ве сиромашним општинама са тог простора. Правилником је било предви-
ђено да се зајам може дати највише на 25 година и с годишњом каматом ко-
ја не може бити већа од 2%.

[Ometač]

Српске вероисповедне школе. Иако су после уједињења некадашње
српске вероисповедне основне школе у Хрватској подржављене, те школе и
даље су похађала углавном српска деца. Полазнике такве школе у Карловцу
чинило је око 110 српских ђака. Просветни инспектор је критиковао ово
груписање деце по „племену“ и вери, истичући да је задатак основне школе
у новој држави учвршћивање државног и националног јединства, јачање па-
триотизма и државотворних осећања грађана, уједначавање погледа и уса-
глашавање политичких и верских ставова. Речју, школа је требало да у мла-
дим људима развија принцип заједништва, а не да их, по било каквом кри-
теријуму, раздваја. Имајући све то у виду, инспектор је предложио да се
управа некадашње српске вероисповедне школе у Карловцу укине и споји с
управом државне основне дечачке школе у том граду, као и то да се управа
тако спојених школа овласти да по сопственој процени распоређује ђаке у
те две школе, и то на основу удаљености пребивалишта ученика, а незави-
сно од њихове верске припадности.45 То, међутим, није могло бити уважено
због удаљености тих двеју образовних установа.

[Ometač]

Иако је, на основу наредбе Просветног одељења Покрајинске управе
за Хрватску и Славонију од 28. марта 1922, издржавање школа на територи-
ји некадашње Карловачке митрополије прешло у надлежност управних оп-
штина, у Хрватској и Славонији трошкове одржавања једног броја некада-
шњих српских вероисповедних школа и даље су сносиле црквене општине.
Наредбом Министарства просвете од 1. јануара 1925. одређено је да и такве
школе пређу на терет управних општина. Сходно томе, укинута је управа
српске школе у Бјеловару, а градски школски одбор закључио је, на седни-
ци од 11. августа 1926, да се та школа укине и да се њени ђаци преместе у
државну школу. Међутим, православна српска црквена општина у Бјелова-
ру успротивила се затварању школе, основане давне 1791, изражавајући
спремност да је и даље издржава о свом трошку. Ипак, захтев црквене оп-
штине је одбијен.

[Ometač]

За разлику од бјеловарске, загребачка црквена општина није била
вољна да финансира рад српске вероисповедне школе у Боговићевој улици
7,48 сматрајући да није у реду да православни Срби, пошто већ плаћају др-
жави намете за основну наставу, улажу и додатна, посебна средства за издр-
жавање те школе. То је изазвало велике несугласице између председништва
црквеношколске општине и наставника запослених у школи. На позив на-
ставничког колегијума на челу са директором Јованом Милојевићем, 22. ок-
тобра 1922. одржан је састанак око 300 родитеља и осталих чланова српске
црквеношколске општине у Загребу. На састанку је констатовано да је до
сукоба дошло због „непромишљених и протузаконитих поступака председ-
ништва опћине“, да председништво црквеношколске општине настоји да
уклони школу из њених просторија, доводећи је у сукоб с државним власти-
ма и ускраћујући јој средства за рад (пре свега огрев) и плате наставницима.

[Ometač]

На састанку је осуђен рад председништва и затражена оставка његових чла-
нова, истакнут одлучан захтев за даљи опстанак школе итд.49 За спровођење
ових закључака изабран је ужи одбор у који су ушли Јосиф Суботић, начел-
ник министарства, др Дане Трбојевић, директор женске реалне гимназије,
Драган Поповић, архитекта, Душан Хелбет, срески судија, Ђуро Вуњак, тр-
говац, Илија Ралић, „приватни намештеник“ и Јован Милојевић, директор
школе. За председника одбора одређен је Јосиф Суботић, за заменика др
Дане Трбојевић и за перовођу Јован Милојевић.50 Спор је завршен оставком
председништва и избором нових функционера црквеношколске општине:
Стевана Калембера за председника, Богдана Милетића, главног књиговође
Савеза српских земљорадничких задруга за потпредседника, Марка Видако-
вића, архитекте, др Лазе Поповића и Јована Милојевића за чланове одбора
и др Теодора Бошњака за скупштинара. На тај начин, сукоб између просрп-
ске и пројугословенске струје међу загребачким Србима окончан је поразом
прве, коју су чинили дотадашњи председник и потпредседник црквено-
школске општине др Паја Теодоровић и Димитрије Витковић.

[Ometač]

Нова управа загребачке црквене општине преузела је бригу о школи у Боговићевој 7 и
била је принуђена да је финансира још годинама, и после наредбе Мини-
старства просвете из 1925: некадашња српска вероисповедна школа у Загре-
бу остала је једина таква установа у Хрватској и Славонији на коју није
примењена наредба. Ипак, оскудица у средствима приморала је загребачку
црквену општину да се обрати месном школском одбору, 1. новембра 1927,
молбом да град коначно почне да извршава своју законску обавезу.52 Ово
питање решено је тек крајем 1929, када је загребачка градска општина нај-
зад преузела издржавање српске школе, у складу с наредбом Министарства
просвете из 1925.

[Ometač]

(Не)успех едукације у светлости подухвата описмењавања
На подручју Хрватске, Славоније и Међумурја током 1921. године би-
ло је 32,15% неписмених, а у Далмацији 49,48%.54 Иако је реч о високом
проценту аналфабета, он је ипак био нижи него у Србији, Црној Гори, Бо-
сни и Херцеговини и Јужној Србији, али зато виши него у Војводини и Сло-
венији. У односу на југословенски просек, писменост у Хрватској била је
већа за 39,8%, а у Далмацији за 4,1%.55
У Личко-крбавској жупанији, током 1921/22. године школу је похађа-
ло 14.773 обвезника (54%), док се 12.868 (46%) није школовало. У поједи-
ним срезовима било је чак преко 3/4 деце изнад седам година која се нису
уписала у школу. У Шкалићу (срез Бриње), проценат неуписаних износио је
83%, у Суваји (срез Доњи Лапац) 81%, у Томингају (срез Грачац) 81%, у
Широкој Кули (срез Госпић) 75%, у Зрмањи 76%. У грачачком срезу 2.594
или 64% деце ђачког узраста и даље је учило, сазревало и одрастало у поро-
дичном окружењу, док их је само 1.649 или 36% проширивало круг знања
изван родитељског дома; доњолапачки срез бројао је нешто више, 42% уче-
ника, док се сењски срез, по броју малишана који су ушли у свет науке
(66%), налазио на првом месту међу срезовима Личко-крбавске жупаније.

[Ometač]

За разлику од Личко-крбавске, Модрушко-ријечка жупанија имала је
само 19% школских обвезника који нису одлазили на наставу. Тако висок
проценат деце обухваћене школом у тој жупанији постигнут је захваљујући
приморским крајевима и Горском котару, чији су житељи били потпуно
свесни чињенице да је знање основни услов животног успеха и просперите-
та њихових синова и кћери. У тим деловима Модрушко-ријечке жупаније, у
срезовима Цриквеница, Сушак и Делнице, ниједно дете није остало изван
школе, док се у срезу Чабар није школовало само 16 малишана. Међутим,
слуњски и војнићки срез нису се истицали бројем деце на школовању. У
слуњском срезу 45% обвезника није се уписало у школу: у општини Прими-
шље неуписаних је било 60%, у Вељуну 57%, Слуњу 52%, Перјасици 54%.

[Ometač]

У Загребачкој жупанији само 18% обвезника није било укључено у
процес основног школовања, с тим што је постојала разлика између поједи-
них крајева те жупаније. Док су у општинама Стењевац, Сесвете, Купчина и
Суња сва деца била уписана у школу, у срезу Вргинмост није се школовало
40% обвезника, а у срезу Глина 34%. У Вараждинској жупанији прилике су
биле горе него у Загребачкој, будући да 34% обвезника није било обухваће-
но наставом. У Бјеловарско-крижевачкој жупанији чак 95% школске деце
било је уписано у неку од школа, у Пожешкој 94%, у Вировитичкој 97%, а у
Сремској 98,68%. У Међумурју 14% деце није ишло у школу, док на Крку и
у општини Кастав није било ниједног обвезника који није похађао наставу.

[Ometač]

Укупно узев, на простору Хрватске и Славоније са Крком и општи-
ном Кастав 1921/22. године на школовању је било 84,36% обвезника. Само
15,64% школске деце није било обухваћено основним образовањем.56
Подаци о проценту обвезника који нису похађали школу посредно
указују на стање (не)писмености. Међутим, ако имамо у виду да многа деца
нису одмицала даље од нижих разреда основне школе, да је тек мањи број
уписаних у први разред стизао до четвртог, односно петог, онда се стање
писмености показује у много лошијој светлости: ученици који су завршава-
ли само ниже разреде нису успевали да у потпуности савладају вештину чи-
тања и писања, брзо заборављајући и оно што су научили.57 Сматра се да је
у Личко-крбавској жупанији од 54% ђака који су се школовали 1921/22. го-
дине 14% остајало полуписмено, временом прелазећи у категорију тзв.
функционалних аналфабета.

[Ometač]

Према попису из 1931. на подручју Приморске бановине било је
57,4% неписмених лица старијих од 10 година, а на подручју Савске бано-
вине 27,7%.58 У далматинским крајевима Приморске бановине, по броју
аналфабета предњачили су кнински (69,3%) и бенковачки срез (68,2%).59 И
у Савској бановини велики проценат неписмених карактеристичан је упра-
во за српске срезове: Вргинмост (61,6%), Глина (55,9%), Костајница
(46,4%), Грачац (63,8%), Доњи Лапац (63,1%), Кореница (60,0%), Удбина
(64,3%), Војнић (54,5%), Слуњ (65,5%), Пакрац (36,1%).60 Двор (Врбаска ба-
новина) имао је 62,6% аналфабета.61
Из којих разлога многи малишани у појединим крајевима део свог де-
тињства нису посвећивали учењу, сазнавању, упоређивању, постављању пита-
ња и слушању одговора од компетентних лица, својих учитеља (а у томе су
предњачила управо подручја у којима је била највећа концентрација српског
становништва62)? То је последица, пре свега, недовољног броја школа, њихове
неравномерне распоређености као и удаљености од железничких пруга, одно-
сно неприступачности.

[Ometač]

Озбиљну препреку образовању деце чинио је сталан
мањак наставног кадра, који је био у несразмери с бројношћу потенцијалних
ђака. Школски одбори, чији су чланови често били неписмени људи, лишени
осећаја за вредност и значај просвете, олако су ослобађали децу школе. На по-
сећеност школа утицало је и доба године: током зимских месеци, ученици су
редовно ишли на предавања, осим оних који се до својих више километара уда-
љених школа нису могли пробити због поплава или снежних наноса; у јесењим
и пролећним месецима школе су често бивале полупразне јер су деца остајала
код куће ради обављања пољских радова.
И док су мештани српских села, с једне стране, вапили за школама, жа-
лећи се на своју економску заосталост и непросвећеност која их омета у разво-
ју, дотле су, с друге стране, сами спречавали своју децу да одлазе на наставу
тамо где су школе постојале. Синови и кћери били су им потребни за обавља-
ње послова у домаћинству, чување стоке и сл. Запажено је, на пример, да су у
војнићком срезу ђаци из римокатоличких породица уредније похађали наставу
од православне српске деце. Због немарног односа према школовању својих
синова и кћери, родитељи су кажњавани опоменом, па и новчаном казном.

[Ometač]

У војнићком срезу 1924/25. године изречено je казни у укупној вредности од
6.720 динара, а наплаћено је 5.850 динара.63 У слатинском срезу (Осијечка
област) у школу су најредовније ишли Јевреји и Немци, затим Хрвати, Мађари
и, тек на крају, Срби. У извештају за 1926/27. годину, школски надзорник је
прецизно идентификовао разлоге због којих се Срби нису редовно школовали:
„Узроци немарног похађања школе код Срба, који су већином настањени по
брдима и шумовитим крајевима овог среза у главном је начин одгајања стоке.
И ако се у поједином брдском селу држи заједнички пастир за говеда и свиње,
још увек многи ратар набави неколико оваца или коза а ради њиховог чувања
задржавају децу од школе. Колико пута родитељи ради једне крмаче или једне
краве, три козе или овце, задрже своје дете од поласка школе. У месецу сеп-
тембру деца остају од школе да помажу родитељима спремати љетину и чува-
ти кућу, док родитељи раде пољски посао. У месецу марту почимају први већи
пролетни послови. У то време деца се остављају ради чувања јањаца, јаради и
прасаца или чувања куће“

[Ometač]

У посебно отежаним околностима одвијало се описмењавање девој-
чица, будући да се у патријархалном, поготово сеоском, друштву од жене
очекивало да буде само супруга и мајка, особа која се бави вођењем дома-
ћинства и која је ослонац мушким члановима породице. У селу Бојни (глин-
ски срез), предавање учитеља Милоша Маџарца о важности и користи шко-
ле резултовало је изјавом слушалаца да школа није потребна њиховим кће-
рима, будући да оне неће бити „госпоје“, па да их зато и даље неће слати на
часове.65 Због таквих схватања, жене су у укупном броју неписмених имале
далеко већи удео од мушкараца.
Идентификујући узроке аналфабетизма у континенталним деловима
Далмације, покрајинска влада је имала конкретне предлоге како да се стане
на пут тој негативној и непожељној појави, непримереној савременом дру-
штву. Рецепт се састојао у следећем: требало би да општине, саме или уз
државну помоћ, саграде нове и поправе старе школске зграде, укључујући и
станове за наставнике, да се даровитија загорска деца школују у препаран-
дијама (о трошку општина или владе), чак и по онима изван Далмације, у
унутрашњости земље, ако постоји опасност да их привикавање на лагодни-
ји приморски живот касније може одвратити од рада по селима удаљеним
од обале; требало би, затим, појачати надзор над родитељима како би се
утврдило да ли редовно шаљу децу у школу, и повећати казне за оне који
задржавају своје синове и кћери код куће, повећати дневнице школским
надзорницима како би могли чешће да прегледају школе, у свим војним и
морнаричким посадама увести предавања у циљу описмењавања и морал-
ног, националног и социјалног васпитања војника и, најзад, требало је дати
Далмацији много више средстава намењених ширењу писмености.

[Ometač]

Иако су често учила у тешким, чак и нехуманим, условима (школу у
селу Кирин похађало је 150 деце, смештене у једној просторији, предвиђе-
ној за 45–50 деце и са једним учитељем,67 а за школу у Брлогу у Лици, која
је имала само две учионице, школске 1924/25. пријавилa су се 803 дете-
та!68), пред децу су постављани озбиљни задаци: од 1926. наставним планом
било је предвиђено изучавање 12 предмета током четири разреда основне
школе. Од ученика се очекивало да савладају веронауку, српско-хрватско-
словеначки језик, почетну стварну наставу, рачун са геометријским обли-
цима, цртање, лепо писање, ручни рад, певање, гимнастику и дечје игре;
осим ових предмета, који су се изучавали већ од првог разреда, од трећег
разреда деца су се упознавала с основама земљописа, историје Срба, Хрва-
та и Словенаца и познавања природе, али више нису имала часове из по-
четне стварне наставе.

[Ometač]

Овладавање свим овим предметима било је отежано утолико више
што деца, услед сиромаштва или небриге родитеља, често нису имала ника-
кве уџбенике нити било какве друге књиге.70 Српско село прихватало је са-
мо збирке народне поезије, па је садржај те литературе био главни извор са-
знања деце и одраслих о свету и положају човека у друштву; историјска
свест, религиозна схватања и морална уверења грађена су на искуствима са-
браним у циклусима народних песама. Народна поезија била је толико оми-
љена да се дешавало да они који су добијали на поклон песмарицу у року
од месец дана, сами или уз помоћ школованих људи, науче слова, како би
могли да прате оно што је записано на њеним страницама.71 Поред народне
поезије, радо се читала историја, као и књиге из области пољопривреде.72
Савремене домаће и стране писце, као и класике, ретко ко је читао: у укуп-
ном броју претплатника на издања Српске књижевне задруге, Хрватска је
учествовала 1925. године само са 6,41%, а Далмација само са 3,10%.73 При
школама су се налазиле веће или мање библиотеке за учитеље и ученике,
које је требало да помогну описмењавање ученика и лакше савладавање
градива, па и да их подстакну да пређу праг обавезног знања, да о свему уче
више и подробније, најзад и да допринесу стручном усавршавању наставни-
ка.

[Ometač]

Али, и библиотеке су делиле судбину сиромашних школских заједница,
па је набављање нове литературе ишло врло тешко. Године 1925, 24 основ-
не школе војнићког среза имале су само 4.082 књиге у библиотекама наме-
њеним учитељима и много мање, 1.844 књига, у ученичким библиотекама.
И у овом срезу, народне, и то јуначке, епске песме, биле су лектира за којом
се најрадије посезало.74 У госпићком срезу, општине су издвајале по 50–150
динара годишње за библиотеке основних школа на својој територији. Буду-
ћи да је то била изузетно мала сума, библиотеке нису могле битно да пове-
ћају књижни фонд. Године 1926/27, 27 школа госпићког среза успело је да
купи укупно само око 60 књига.75 У основним школама глинског среза
1926/27. године учитељске библиотеке располагале су са 10.043 књиге, а
ученичке са 3.142 књиге.76 Осим деце, школске библиотеке користила су и
одрасла, писмена лица, нарочито у местима без читаоница и библиотека на-
мењених широј читалачкој публици. И одрасли су се опредељивали најче-
шће за народне песме и приповетке.