Oсновно школство у Краљевини СХС
Случај Срба у Хрватској 1918–1929
Софија Божић
На основу привилегија које су им дате приликом досељавања, Срби у
Хабзбуршкој монархији били су организовани у оквиру своје народно-цр-
квене аутономије којом су им била загарантована, између осталог, одређена
права конфесионално-просветне природе. Захваљујући томе, Срби су имали
своје вероисповедне школе, у којима су деца васпитавана у српском и пра-
вославном духу. Међутим, услед недовољног броја школа и учитеља, због
нередовног похађања наставе и других разлога, почетком 20. века око 70%
Срба у Хрватској и Славонији било је неписмено.1 Мажуранићевим школ-
ским законом (1874) доведен је у питање и опстанак српских школа, тако да
су у годинама пред Први светски рат постојале само 23, највише у богати-
јим општинама које су имале материјалне могућности да их издржавају.2 У
местима без својих образовних установа, Срби су били принуђени да децу
шаљу у комуналне школе које су убрзавале процес њиховог однарођавања и
похрваћивања. У Далмацији Срби су своју прву, вероисповедну школу до-
били тек 1808, у време француске управе покрајином. Аустријска власт, ме-
ђутим, из политичких разлога није показивала разумевање за подизање
образовног нивоа далматинског становништва, обе вере и националности.
Посебно је кочила развитак заосталијих, континенталних делова северне
Далмације, насељених претежно Србима, продубљујући јаз који је у погле-
ду писмености постојао између градских и варошких средишта на приморју
и од њих удаљених, руралних заједница у унутрашњости.3
С таквим наслеђем у области основног школства, српски етнички
простор у Хрватској, Славонији и Далмацији ушао је 1918. у нову, југосло-
венску државу. Од Краљевине СХС Срби су очекивали одлучне мере у про-
светној политици које ће их извести из перманентне и изнуђене заостало-
сти, подићи њихов општи културни ниво, унапредити културу живљења и
повећати друштвени стандард.