Aутентичнa црквенa уметност

[Ometač]

За аутентичну црквену уметност
Славица Лазић,


Не видим зашто данас икона не би могла да утиче на обликовање културног простора у
који је постављена. Наравно, мораће да буде довољно продорна у том свом покушају, и
неће смети да избегне постављање тешких животних питања.

[Ometač]

У Галерији УЛУС-а током августа месеца своје иконе излагао је Тодор Митровић,
иконописац, професор Иконописа на Високој школи - Академији Српске Православне
Цркве за уметности и консервацију и члан УЛУС-а. Представљено је 75 икона у темпера
техници, малих формата (20x15цм) које представљају портретске иконе различитих
светитеља. Изложба је била прворазредни културни догађај у Београду, коју је видело
много посетилаца, јер је превазишла стандардне изложбе икона. Аутор је на новим
материјалима и неуобичајеним поступком приближио тајну заједничарења са
светитељима које видимо као истинске личности. Наизглед непретенциозан уметнички
израз уметника отвара полемику да ли је нови миленијум створио климу за оригиналну
црквену уметност, лишену копизма и пуког подражавања, која ће у новом светлу
представити Христа који се жртвује, и Христа у вечности, а све у радости живота
човека овог времена који трага за тајном љубави и заједничарења.

[Ometač]

Ваша изложба је саставни, практични део докторског уметничког пројекта на Факултету
ликовних уметности са темом „Икона-између отиска, слике и слова“. Може ли икона,
изложена у уметничкој галерији, уистину да преосмисли просторну датост и
релативизује очекивања публике која долази првенствено да види уметничко дело?

[Ometač]

– Као што је професор Кордис у каталошком тексту, који је настао поводом ове
изложбе, написао, чињеница је да се такве замисли могу реализовати једино
симболичким средствима, стварањем нових значења. Са друге стране, икона може да
преосмисли просторне датости у оној мери у којој и само хришћанство може на њих
да утиче. Икона је саставни елеменат хришћанског начина живота, који је
несамерљиво променио европску цивилизацију у последња два миленијума. Не
видим зашто данас, у свету, икона не би могла да утиче на обликовање културног
простора у који је постављена. Наравно, мораће да буде довољно продорна у том
свом покушају, и неће смети да избегне постављање тешких животних питања на
један јасан и естетски убедљив начин. Не треба се заносити, најталентованији
уметници се данас углавном не срећу по галеријама, већ у дизајнерским студијима.
То што је њихов мотив економски, неће променити чињеницу да узбудљива културна
промена јесте настала у тренутку у коме је ова уметничка продукција у потпуности
омасовљена. Дакле, размена са елитном уметношћу више није, као у средњем веку,
привилегија аристократије или клира. Ниједног посматрача данас не треба
потцењивати са естетске стране а црквено сликарство више не може да буде
незаинтересовано, необразовано и аутистично.

[Ometač]

Ваше иконе не робују шаблонима византијског маниризма, на који се ослањају наши
иконописци и фрескописци. Да ли Ваш пројекат доприноси стварању атмосфере да
се у црквеној уметности отвори простор за аутентично савремено сликарство, које
неће бити само пуки копизам Византије, на који смо навикли и који волимо, али не
унапређујемо?

– То би било кратко и језгровито гесло ове изложбе. Наиме, саму византијску
уметност, уколико се сагледава у њеном историјском трајању, више ни један
историчар уметности неће карактерисати превасходно у маниристичким оквирима.
Историја ове уметности нам указује на склоност ка развоју и променама. Ако у
садржини средњовековних ремек-дела покушамо да потражимо поуку, лако ћемо
схватити да је наметање априорних стилских оквира црквеној уметности један
потпуно бизаран богословски концепт. Звучи парадоксално, али уметност која, попут
савремене, „неовизантијске“, нема свој историјски развој већ се тврдоглаво окреће у
једном затвореном сликарском „маниру“, одступа управо од традиције на коју толико
воли да се позива.

[Ometač]

Светитеље сте осликали у средњовековним одејањима, али су она сведена, без
богатих колористичких украса, нема сјаја, чак ни златних ореола око главе
светитеља без којих нам је готово незамисливо естетко решење на које је наше око
навикло?

– Блештави сјај злата је одвајкада зрачио у два супротна симболичка смера. Са једне
стране, злато је успевало да укаже на најузвишеније сфере Духа (људског и
Божанског), али је са друге стране указивало и на најмрачније могуће људске
страсти (и, наравно, изазивало их). Заиста желим да сликам иконе које ће се
обраћати великом броју савремених посматрача, визуелним језиком који они могу да
препознају или, у бољем случају, разумеју. А ни случајно се не може подразумевати
да за данашњег посматрача злато, на пример, носи исто значење као и за
средњовековног. Слично је и са бојама, многи утицајни средњовековни симболи за
данашњег посматрача могу имати потпуно другачије значење, или га се пак не
дотицати уопште. Не мислим, наравно, да је злато по себи лоше, али мислим да треба
пажљиво промишљати употребу свих ликовних садржаја у црквеној уметности, и
наравно, мотивисати је озбиљним и убедљивим богословско-еклисиолошким
разлозима.

[Ometač]

Да ли је за изображавање ликова светитеља уметнику осим молитве, потребна и лична
одговорност и храброст?

– Без тога двога, као и без молитве, наша црквена уметност ће се угасити. Избегавање
личне одговорности је и створило стерилну копистику која доминира у нашем
иконопису. Сви се фино ограђују (од одговорности) говорећи да они нису ништа ново
додали, већ само преузимају решења која су дефинисана традицијом... и то звучи тако
„византијски“. Али, византинци се нису тако понашали.

[Ometač]

Да ли ћемо то окарактерисати као побожност, смирење и поштовање према
традицији, или пак радије као неодговорност, недостатак талента и лењост да се
постојећи таленти умноже? Савремена култура не хаје за наше црквене аутизме. Ни
црквеног ни нецрквеног посматрача не можете више лагати да је неки савремени
иконописац уложио више труда у свој рад, него дизајнер који је осмислио, на
пример, боцу за млеко. Не прође много а да у продавници не налетимо на неко
скромно и ненаметљиво дизајнерско ремек-дело, нико ни не зна ко га је направио. А
ми иконописци смо заволели потписивање, али нисмо успели да направимо неко
скромно и ненаметљиво ремек-дело... још од далеког средњег века. А за такве
ствари сви заједно сносимо одговорност: и иконописци, и клир који иконе наручује
за цркве, и побожни народ који иконе наручује за своје куће. Но сви ми треба да
стрепимо од тога хоће ли Црква препознати наша решења као аутентични израз свога
живота зато што желимо да учествујемо у Њеном животу.

[Ometač]

О изложби: Нови израз у савременом живопису

Прве асоцијације на црквену уметност данас нажалост нису успелије фреске и иконе
малобројних савремених аутентичних уметника већ копистички кич у распону од
мање до више спретних занатских обрада. Иако се говорећи са теолошког нивоа лако
слажемо да је „Христос једино ново под сунцем“, не очекује се да црквена уметност
има додира са савременошћу, а камоли да буде по било чему авангардна. Лоше
искуство римокатолика са покушајем некритичког препуштања црквених тема
савременим уметницима, недовољно верујућим или потпуно не-црквеним људима,
наводи се као застрашујући пример који треба да оправда резерватско окретање у
круг једном постигнутих форми. Тодор је један од наших малобројних сликара који
су на себе преузели да праве мост између црквене уметности и савремене ликовне
уметности. Црква је свесна да у сваком времену осим сведочења ванвременог мора
бити и савремена, без страха да ће је заробити и спутати суморност пропадљивости
и пролазности света. Цркви може бити и те како корисно да се погледа у огледалу
које јој је с пуно љубави и умећа направио Тодор Митровић.

ђакон Ненад Илић

[Ometač]

Мост између црквене и савремене ликовне уметности

Изложене иконе Тодора Митровића у галерији УЛУС-а су као неки зрак светлости у
релативно дугачком и тмурном периоду у којем се налази савремени живопис. Ако
погледамо унатраг, у последњих четрдесетак година, сликање икона има један врло
карактеристични, аматерски тон, што и није чудо јер је икона у области ликовних
уметности стављена на последње место или чак није ни уврштена у домен
сликарских остварења. Због тога се мало професионалних сликара и бавило иконом,
а за то време су појединци различитих занимања, аматери, сликали иконе. Такав
прилаз иконографији наравно нема никакву будућност. Да је икона чист ликовни
израз управо се може видети у раду Тодора Митровића, који, не занемарујући ни
једно правило које прописује Православна Црква, успева да створи све оно што и
треба да има икона, а и свако друго сликарско дело. То су пре свега, композиција и
хармонија и, оно што је најважније у иконографији, дематеријализација природних
форми и претакање у категорију духовног, односно, у категорију чистог симбола.

живописац Владимир Бата Кидишевић

[Ometač]

Представљање рајске невиности

Уметничка поставка Тодора Митровића који излаже иконе – украсе, представља један
предлог како данас у постмодернистичком свету може да функционише икона изван
храма, а да не изгуби своју функцију. Ова изложба показује како живот још увек
може да се остварује око игре, око дечије невиности, која без дубљег размишљања
сабира и сједињује све. Само зарад љубави.

др Јоргос Кордис
професор Иконографије на Теолошком факултету
Атинског универзитета

[eremita]

Па......кхм...... нисам баш сигуран да у делима г.Тодора има НЕЧЕГ НОВОГ и да то није Византијско сликарство... рекао бих кратко да је у питању само једна ВАРИЈАНТА... тј.одустајање од неких правила, али никако не бих тврдио да је у питању НЕШТО НОВО или НЕШТО САВРЕМЕНО...

[причалица]

Па......кхм...... нисам баш сигуран да у делима г.Тодора има НЕЧЕГ НОВОГ и да то није Византијско сликарство... рекао бих кратко да је у питању само једна ВАРИЈАНТА... тј.одустајање од неких правила, али никако не бих тврдио да је у питању НЕШТО НОВО или НЕШТО САВРЕМЕНО...

sasvim se slažem.

[eremita]

sasvim se slažem.

Оно што ми се никако не допада то је облик икона-слика са тим заобљеним ивицама, Боже ми опрости, као да су у питању карте за играње таблића или покера... затим уместо ореола који по канонима мора бити правилан круг какав се и оцртава у људском оку од светлости светости он је ставио неку јајасту сиву сенку... лица светитеља осликава светлим тј.избледелим бојама и то без зеленкастих сенки што је такође канон у виз.иконопису ... а остало је задржао али упростио тако да мало подсећа на, сада модерно у свету, сликарство "детета"...