Ljudi govore - Rastko Petrović

[tamaram]

То није лепота око мене (видео сам толико језера и ово није ништа чудније од осталих), већ исплетени живот онога што сачињава природу. То није језеро на коме сам, већ један грдан сплет закона и сила; и мој живот у томе гори као пламичак. Ноћ је безмерна."
.................................................. ..................
"Затим још севају муње и падају звезде. Падају, падају. Каква страховита ноћ метеора. Демонска! Зашто не демонска? То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом.

[tamaram]

До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји. Само овај део површине земље, једне од космичких тела у ноћи, у општењу са другим телима, другим космичким силама у простору. Птице овде и тамо ћуте у лишћу. Зора, када се дигне, доћи ће као и да је последња. A ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени."

[tamaram]

И опет ефектна завршница романа, препуна звукова, описа крика који може бити крик умрлог или крик новорођеног. Ð*астко поистовјећуј е битност тог исконског крика, поистовјећуј е га са сликом крви, јер је крв и на почетку и на крају. Асоцијација крика и крви , да ли за нечији крај или за нечији почетак или истовремено, јер живот и смрт су једно, јер живот и смрт се преплићу, сачињавају круг онога што зовемо постојање.

[tamaram]

" Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко језера. Има доста времена да су потмуло у ушима сви елементи из којих је састављен. Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик. Несвесно сам га упознавао пре но што се изградио, a кад је дошао познао сам га као тешкога познаника. Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у њему механичко, електрично и неумитно. Ð*екло би се оштри писак сирена. Као да објављује пожар, несрећу, судар. A за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У њему има ипак нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у томе крику, електричном и механичком који долази из људског грла.

[tamaram]

Неко који је у ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је крик који је изишао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дану нисам уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам знао цео предео a ипак ми је само муња показала онај градић у другом плану, иза језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење; трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора.

[tamaram]

То може исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом, силовито.

Излазим из чамца, идем лагано уз обалу, у томе правцу. Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, a људи, до којих допре тај глас, не могу a да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени. Погађам да су тамо људи сели у постеље и прислушкујућ и врисак говоре шапатом са женама. Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пужу уз велико, страховито крештање. Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.

[tamaram]

Видим их у помрчини, пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђених девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре. Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљени� � капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно. Ја не разазнајем, не слушам њине речи; они не примећују мој прилазак; ипак разумем јасно шта се збива. Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. "

[tamaram]

Још један интересанта� � дијалог, који сукобљава два погледа на живот, онај оптимистичн� � и онај песимистични . И кад боље размислимо, оба су у праву, јер под теретом свакодневних брига, често помислимо да је цијели живот само патња и мука и да га таквог не вриједи живјети. Али кад наиђу бољи дани, сагледамо сву љепоту живљења и свега онога што нам он доноси, схватајући ипак да је живот само један и да га требамо одживјети на начин како то најбоље умијемо и знамо.

[tamaram]

" – Налазим да је глупо живети; ето то. Ево, цео свет жали ову жену зато што пати, и ова је као све жене заиста јадница, али, што се мене тиче, ја жалим пре свега тога што се рађа. Зашто да живи, шта ће њему да живи! Да би прво јео свог оца, па онда њега његова деца и најзад да цркне.

– 'Ајде, 'ајде, – рече други. – Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро. То због нас трпе овако жене, јер ми волимо да их волимо. И децу да волимо.

[tamaram]

– Шта ће му да живи, кад је то све исто, и кад ће то увек бити исто! Биће леп и млад и вероваће да може шта хоће, a уствари, може само једно једино, a то је оно што су сви могли. Ништа боље ни више. После ће бити стар, стар.

– Као ти, рецимо! – рече онај насмејавши се.

– Као ја. И кад буде видео девојку, неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест, као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!

– Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет.

[tamaram]

– Да, опет, – понови човек иронично. – Опет!

– То може бити такође и девојче!

– Апсолутно, и девојче. То је чак вероватно.

– Кад би требало да се понова родим... Мислим на све то... Замислите, тај дечко који дође, који расте, расте, и који остаје док ми одлазимо. Ускоро само они што су као он биће на овом језеру. Ниједан од нас; баш ниједан! Нигде у свету ниједан од оних што су данас. Онда бих волео да се родим опет, не да растем, већ да се нађем међ њима, па да погледам свуда у круг.

– И на ком крају света би хтео да то буде? Можда баш овде?

– Да, баш овде ако треба.

[tamaram]

– И онда би опет имао да умреш, и опет би желео да се понова родиш да би опет погледао и тако редом.

– Опет бих то желео.

Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.

– Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.

– Готово? Тек почиње, – рече онај смејући се, – тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас."

[tamaram]

"То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему. Смешно је како људи говоре о животу. Сваки има свој суд о њему... Треба поклати све петлове. Чак ако би дан и заборавио да сване – каква глупост! То није да би певали, већ да би себе разбудили. Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.

[tamaram]

Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена..."

Ð*еалистична размишљања о животу, о његовој јединственос� �‚и и непоновљивос� �‚и, о непознаници људских судбина, којима се не треба много ни оптерећиватР¸, јер свака је судбина јединствена и написана само једном.

[tamaram]

" Ljudi govore "

Poslije smrti, objavljeni su u posebnim knjigama, njegovi romani " Sa silama nemjerljivim " i " Dan šesti ", zbirke pjesama " Ponoćni delija ", jedina njegova drama " Sabinjanke " i mnogi eseji, putopisi i kritike.
Jedna od suštinskih psihičkih i stvaralačkih potreba Rastka Petrovića, potreba za novim, za onim što je još neosvojeno, nesaznato, nedoživljeno, diktirala je puteve ne samo njegove životne već i umjetničke sudbine. On je bio jedan od onih ipak rježih pisaca koji ne odvajaju život od umjetnosti, koji žele da svekoloku stvarnost vide kao ogromno polje mogućnosti umjetničkog izražavanja, kao i obrnuto, koji u samoj umjetnosti vide pravi oblik, pravi dokaz života, a ne bekstvo od njega. Ka d Rastko u " Probuđenoj svijesti " kaže " Građenje pjesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati, on ne podređuje ni život poeziji ni poeziju životu, već poeziju proglašava za jedan od najautentičnijih izraza samog postojanja, za jedan od uslova opstanka samog života, ravnopravan sa ostalim vidovima postojanja, sa ostalim vidovima ispoljavanja čovjekove individualnosti i njegovog fizičkog, čak fiziološkog i duhovnog postojanja, kako sam kaže u istom tekstu.

[tamaram]

Ono dakle što je Rastka Petrovića privlačilo u životu, privlačilo ga je i u umjetnosti postajalo je predmet njegove poezije i proze. Umjetnost nije za njega prosta nadoknada, prosta zamjena za život, već jedan od najnužnijih, najsnažnijih sadržaja i života. Za njega je poezija govor cijelog bića, i duhovnoh i tjelesnog ; još i više, ona je i govor svekolike stvarnosti. Zato se polje poezije mora nalaziti i izvan tradicionalnih literarnih granica i podjela, ne samo u stihovima, u njima ponekad vrlo malo, već u samom životu. Poetsko može biti, po njemu, ostvareno i nehotice, spontano, u mitu , u legendi, u ispovijestima, u pismima, u svakodnevnom životu, u neobičnom gestu, u želji. Pjesma, pripovijetka, knjiga - to su dakle posebni oblici pojavljivanja stvarnosti, iste ili slične vrijednosti kao i neki drugi oblici pojavljivanja i postojanja. Umjetnost je , u suštini, za Rastka Petrovića , nova realnost, kako kaže u eseju o slikarstvu Save Šumanovića, ali realnost koja ne može biti sama sebi svrhom, jer je u neraskidivoj vezi sa postojećom stvarnošću kao njen dio i kao dio i izraz pojedinačnog stvaralačkog bića čovjeka.
( Iz predgovora knjige " Ljudi govore Marko Nedić )