Život i priključenija - Dositej Obradović

[Ometač]

Преко Славоније доспео је у Загреб где се извесно време посветио изучавању класичне антике. Знамо да је током 1761. године боравио у Петрињи, и да се потом посветио позиву учитеља у селима северне Далмације. Изгледа да га идеал монашког живота још није сасвим напустио пошто се септембра 1763. упутио у Хиландар. Након што се тај подухват због Доситејеве болести искомликовао, у том раздобљу он је, између осталог, рукоположен за јереја. Враћа се у околину Книна где, на молбу свештеника Аврама Симића, за његову најстарију кћи пише дело „Буквице”, свој први рад.

После краткотрајног боравка на Крфу, где је учио грчки и као свештеник служио тамошњим Србима официрима, зиму 1765–1766. Доситеј проводи на Светој гори, у Хиландару, што му је изгледа помогло да разреши неке животне недоумице. Године 1766. доспева у Измир (Смирна) у Малој Азији намеран да се посвети учењу код грчког филозофа Јеротеја Дендрина.

[Ometač]

Несмирени путник

Већ тада је препознатљива његова основна тежња да се докопа какве озбиљне школе. У прво време изгледа да је помишљао на неку од духовних академија у Русији, највероватније Кијев, попут бројних других Срба. С тим циљем је, између осталог, путовао и на Свету гору, где је била знаменита школа Евгенија Вулгариса, некадашњег студента филозофије у Падови и Лајпцигу. На Атосу је Доситеј провео свега неколико месеци пошто су високе духовне власти у Цариграду претходно затвориле Вулгарисову школу.

Дендрин је у Смирни држао филозофску школу устројену по узору на ону коју је завршио на Патмосу. Када је 1768. године журно напуштао Смирну због наступајућег рата Турака с Русијом, Доситеј је то, по свему, чинио нерадо, забринут због општих прилика. Учитеља Дендрина годинама доцније сећаће се као „новог Сократа”. Тај монах остаће упамћен као један од раних грчких просветитеља, изобличитељ затуцаности и добротвор.

Живот га је даље носио на Крф, у Епир, који описује с необичном топлином, потом у Венецију, поново у Далмацију, где ће у Скрадину, у коме је боравио као свештено лице, довршити „Христоитију” и „Венац од Алфавита”.

[Ometač]

Коначно, преко Трста, запутио се у Беч, где проводи године. Живео је подучавајући грчком децу бројне хеленске заједнице. Језик учености код Грка, потпуно ослоњен на античке узоре, тада се битно разликовао од уобичајеног говорног. Сам је изучавао латински, француски, немачки, логику и метафизику. Пишући, годинама потом, сећања, наглашавао је с каквом је љубављу читао и тумачио књиге до којих је долазио. Тако наглашава „Општу историју” Јохана Матије Шрека, витенбершког професора, најпознатијег по делу „Хришћанска црквена историја” у 35 томова. Сећајући се, записаће: „Всеобшту, на кратко, но предивну, историју Шрекову ко с немецкога на сербски преведе, учинитће нацији нашој многоцени дар.” Шрек је настојао да, по примеру Тукидида и Полибија, увек и свему нађе узроке и мотиве, што је изгледа посебно значило Доситеју који је имао дубоке национално васпитне мотиве који су га красили до краја живота. Седме године боравка у Бечу већ је радио као наставник немачког језика.

[Ometač]

Припрема

Викентије Видак, који се на столици епископа темишварског налазио од 1759, помагао је неколицину Срба, делатника на пољу просвећивања свог народа, међу њима и нашег Доситеја. Понудио је Доситеју да се посвети васпитању његових синоваца Томе и Петра Видака. Прво да их подучава језицима, француском и италијанском.

За људе жељне знања а скромних имовних прилика, какав је читавог живота био Доситеј, таква понуда била је нека врста згодитка. Он је с њима, у прво време, боравио у Модри, у данашњој Словачкој, где су они били полазници лутеранске гимназије, завидног угледа. Срби су у земљама Хабзбурга, када није било српских, из разумљивих разлога најрадије учили протестантске школе.

Сам Доситеј посветио се изучавању Лајбниц-Волфове филозофије код ректора гимназије Јоханеса Валтера, по списима Христијана Баумајстера, по којима се тада учило широм Средње Европе.

У том раздобљу предано се припремао за остварење свог великог циља: одлазак на студије у Немачку, што је изгледа био део погодбе с митрополитом Видаком, као и нека врста студијског путовања са његовим синовцима по Италији, Француској и Енглеској.
Због рата за баварско наслеђе митрополит их је на крају, уместо у Немачку, послао на школовање у Пожун (сада Братислава). Доситеј је с њима провео и ту школску годину, да би након поновљене молбе митрополиту за боравак у Немачкој, на коју није добио ни одговор, напустио његову службу и отишао у Трст.

Ту је руског митрополита Варлаама учио италијански, и с њим пропутовао Италију, видео Венецију, Ферару, Луку, Пизу, Ливорно. Одатле се запутио на идилично егејско острво Хиос, где је такође предавао италијански, да би коначно преко Цариграда доспео у Молдавију и боравио на имању локалног бољара током годину дана подучавајући његову децу. Новац који је уштедео, читавих 300 дуката, омогућио му је да се коначно упути на студије.

[Ometač]

Студије, коначно

У Немачкој, на протестантском универзитету у Халеу, слушао је филозофију, естетику и натуралну теологију. Међу професорима се налазио и Јохан Еберхард који је пресудно утицао на Доситеја. Годинама доцније он ће се сећати како је дуге зимске ноћи проводио изучавајући Еберхардову етику. Као и бројни савременици, поуздао се у добре намере просвећеног владара Јосифа II, сина и наследника Марије Терезије. Веровао је да се овај добронамерни владар ослања на „богодану свободу ума и просвештеније разума”, те да је својство владара са узвишеним намерама да воли своје поданике.
По преласку у Лајпциг слуша физику код професора Борна. Ту остварује још једно давнашње настојање. Наишавши на штампара Бриткопфа који има и ћирилска слова, Доситеј објављује прво дело, „Живот и прикљученија”, чему је претходило публиковање састава „Љубезни Харалампије”. Године 1784. појављује се и „Слово поучително”, његов превод Георга Јоакима Цоликофера, знаменитог протестантског проповедника, пастора, моралисте.

[Ometač]

Пошто је на објављивање књига потрошио већи део уштеђевине, Доситеј се, са скромном потпором влашког епископа Ћијука, чије је питомце подучавао, запутио у Париз и Лондон, да би после поновног кратког боравка у Лајпцигу кренуо у Беч.
Ту је провео две године, поново као наставник италијанског и француског. Одатле је стигао у Русију, у Шклов, где га је позвао генерал Зорић, обећавши му да ће му прибавити штампарију, чиме би била остварена још једна од давнашњих Доситејевих жеља.
Симеон Зорић, негдашњи присни пријатељ Катарине II, намеравао је да га задржи као наставника у војном училишту. Пошто се обећање није остварило ни после шест месеци, вратио се у Лајпциг. Зорић му је ипак поклонио 400 дуката, чиме је Доситеј штампао „Басне” и „Песн на взјатије Белграда”. Део живота провео је у Бечу где је живео од давања часова и продаје књига.
Притиснут тешкоћама и немаштином, 1802. године кренуо је у Трст, у нади да ће у средини у којој се налазила десетина добростојећих Срба наћи место и за себе. Српска заједница бројала је до триста душа, међу којима је била и неколицина веома успешних трговаца и бродовласника. Посебно га је помагала породица Теодоровић, а сам Доситеј радио је преводећи пословне папире, у нади да ће основати штампарију.
У Венецији 1803. штампа „Етика или философија наравоучитељна”, посрбљену верзију професора Соаве. Овде је дочекао и улазак Француза у древни град на лагунама. Свега неколико година раније, 1797, Наполеон је укинуо прастару аристократску републику, али је Венеција у прво време била додељена Хабзбурзима.

[Ometač]

Међу устаницима

Тих дана до њега стиже радосна вест да је у Србији на делу устанак под Карађорђем. Више није имао мира док се није приближио Србији. У Венецији је, у одушевљењу, 1804. штампао и „Песан на инсурекцију Сербијанов”. Тршћански Срби, међу којима тада није било ниједног с простора Београдског пашалука, 1806. године сакупили су Карађорђевим устаницима помоћ у висини 12.750 форинти. Најзнатнији приложници били су браћа Теодоровић, браћа Ћирковић и Јова Куртовић. Била је то, отприлике, вредност једног већ коришћеног једрењака средње величине.

Доситеј се упутио у Срем, у Карловце, па у Земун. На изненађење Карловчана, посебно богослова, врх српске духовне јерархије најсрдачније га је дочекао. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и мудрости, несумњиво поседник највеће библиотеке међу тадашњим Србима од око 4000 наслова, примио га је у владичанском двору с топлином и срдачношћу.

[Ometač]

Тадашњим ђацима падало је у очи да се због читања Доситејевих дела раније могло страдати од тих истих који су га топло дочекивали.
Убрзо потом Карађорђе га користи за поверљивије дипломатске активности, и с тим циљем током 1807. путује у Букурешт у тамошњи стан руске војске.
Првих дана августа те године Доситеј коначно прелази у Београд. Пре тога на подручју устаничке Србије боравио је само једном, накратко у Смедереву. У Београду га је Карађорђе дочекао „широко раширених руку”. Назирало се да се и његови смелији животни снови примичу остварењу. Србија је, како је тада изгледало, била избављена. Године 1808. у Београду је основао Велику школу, што се данас узима као далеки зачетак Универзитета у Београду, а 1810. и богословско училиште. У ту сврху довео је Вићентија Ракића, раније пароха тршћанског храма Светог Спиридона.
Васпитач је Карађорђевог сина Алексе, саветник вожда. Јануара 1811. постао је попечитељ просвештенија, што ће рећи министар просвете. И сан о прибављању штампарије којом би руководио био је близак остварењу.
После једног поверљивог путовања у Букурешт, када је оболео, Доситеј се више није опоравио. Овај свет напустио је марта 1811. године у Београду, окружен општим уважавањем, и сахрањен у порти Саборне цркве.
Пад Карађорђеве Србије 1813. срећом није дочекао. Изгледа да је његова толико жељена штампарија на крају претопљена како би олово послужило за потребе Карађорђеве војске у најтежим данима слома.

[Ometač]

Склад речи и дела

Његови савременици били су сасвим свесни да Доситеј „није обичан човек”, како се о њему у Трсту 1805. године изразио руски писац Андреј Кајсаров. Један од најученијих Срба последњих година живота говорио је „Старим, учећи се”. Духовна и интелектуална радозналост није га напуштала.
Човек коме су, како је сам говорио, „на сваком језику стихови мили” био је ретко оличење склада речи и дела. Био је то питом, нежан, препун љубави и саосећања према другима, не само према људима, него и природи, животињама, цвећу, личност „чувствителна”, како би то његови савременици рекли, литерарна природа.
О Доситејевој личности сведоче, између осталог, и бројни преписи његових дела, беседа, мисли, чак писама. До данас су остале сачуване десетине тих рукописа, вероватно само незнатан остатак. Још од времена када је као дете, одушевљен Баронијевим црквеним летописима, намерио да се посвети духовном животу, пригрлио је књигу, као ретко ко, и никада је више није испуштао из руку. Прва сабрана дела у историји српске културе такође су, пренесено, Доситејева заслуга. Глигорије Возаровић, „књиговезац и књигопродавац”, како се сам потписивао, објавио је између 1833. и 1844. године поступно, у десет књига, у Крагујевцу и Београду, сабрана дела Доситеја Обрадовића. Убрзо потом, 1850, његова нова сабрана дела објавио је у Земуну Данило Медаковић. Дуго се веровало да су Доситејева сећања „Живот и прикљученија”, објављена 1783. у Лајпцигу, најстарије аутобиографско дело новије српске књижевности, али је то одбачено након подробнијих тумачења. Та част, колико се зна, припада Партенију Павловићу.
Мудар, родољубив и трудољубив, стваралац у пуном значењу те речи, Доситеј у историји Срба заузима сасвим особено место. Све што је чинио био је рад за добробит отечества.