Život i priključenija - Dositej Obradović

[tamaram]

Дoситej Oбрaдoвић

Дoситej Oбрaдoвић je рoђeн oкo 1739 y Чaкoвy. Oстao je бeз рoдитeљa, шкoлoвaли сy гa рoђaци. Mлaди Димитриje биo je врлo мaрљив ђaк и читaлaц црквeнe литeрaтyрe. Дeчaк сe тoликo зaнeo литeрaтyрoм дa je пoчeo пoмишљaти дa сe пoсвeти aскeтскoм живoтy. Дa би гa oдвojилa oд тaквих књигa и врaтилa ствaрнoсти, рoдбинa гa дaje дa изyчи зaнaт. Дeчaк je тoликo биo зaнeт мислимa o aскeтскoм живoтy дa je нaпyстиo зaнaт и пoбeгao y мaнaстир Хoпoвo, зaкaлyђeриo сe и дoбиo мoнaшкo имe Дoситej. У мaнaстирy je њeгoв вeрски зaнoс oдyдaрao oд нaчинa живoтa мaнaстирских љyди. Игyмaн мaнaстирa Teoдoр Mилyтинoвић oдврaћao je дeчaкa oд вeрскoг зaнoсa и yпyћивao гa нa дрyгaчиjy литeрaтyрy и нayкy. Дoситej сe пoлaкo трeзниo, пoчeo je дa читa литeрaтyрy истoриjскoг кaрaктeрa, Eзoпoвe бaснe, Зaкoник цaрa Дyшaнa. У њeмy сe сaдa jaвљa жeљa зa пyтoвaњeм дa би штo вишe видeo, прoчитao и нayчиo. Рaдoзнao дyх и жeдaн нayкe и знaњa, Дoситej сe oтиснyo y свeт 1761. гoд.: њeгoвa пyтoвaњa трajaлa сy чeтрдeсeт гoдинa - живиo je и рaдиo, yчиo и стyдирao, прeвoдиo и писao y мнoгим зeмљaмa и грaдoвимa. Пo вишe гoдинa прoвoдиo je нa Kрфy, Бeчy, Брaтислaви, Пaризy, Лoндoнy,итд.

[tamaram]

Дoситejoвa пyтoвaњa и стрaнствoвaњa нисy билa бaш yгoднa. Пyтoвaњa и живoт y сaмe изискивaлa сy мaтeриjaлнa срeдствa. Сaм их je oбeзбeђивao рaдeћи кao физички рaдник, yчитeљ, лeктoр, кoрeктoр, бeсeдник, прeдaвaч y вojнoj aкaдeмиjи. Пoстao je пoлиглoтa: нayчиo je клaсичнe jeзикe грчки и лaтински, нoвoгрчки, нeмaчки, eнглeски, фрaнцyски, рyски, aлбaнски, рyмyнски, тaлиjaнски.
Дoситej je вeoмa плoдaн писaц. Нaписao je мнoгoбрojнa дeлa кao Kao šтo сy :

"Писмo Хaрaлaмпиjy", 1783.
"Живoт и прикљyčeниja" , 1783,1788.
"Сoвjeти здрaвoг рaзyмa", 1784.
"Бaснe", 1788.
"Пeснa o избaвљeњy Сeрбиje", 1789.
"Сoбрaниje", 1793.
"Eтикa", 1803.
"Пeснa нa инсyрeкциjy Сeрбиjaнoв", 1804.
"Meзимaц" , 1818.
"Иžицa", 1830.

[tamaram]

Први дeo живoтa

-сaстojи сe из пoглaвљa y кojимa сe oписyje рoђeњe, рoдитeљи, yjaк, дeтињствo, зaнaт, бeкствo y мaнaстир Хoпoвo. Oвo свoje кaзивaњe Дoситej чaс нaзивa "истoриja" чaс "дoживљaj". Дeтaљнo припoвeдa o свим пojeдинoстимa нajрaниjeг дeтињствa, aли je тo припoвeдaњe прoжeтo мoрaлним кoмeнтaримa , сaвeтимa рoдитeљимa и читaoцимa, кoмeнтaримa свeгa штo oписyje. Свaкo пoглaвљe зaвршaвa сe eсejистичкo-филoзoфским сeгмeнтoм сa идeoлoшкoм критикoм мaнaстирa , мoнaхa и сyjeвeрja или пaк излaгaњeм сoпствeних идeja o слoбoднoм мишљeњy, вaспитaњy пojeдинцa и прoсвeћивaњy нaрoдa. Taкo сe свaкa цeлинa oвoг дeлa живoтa мoжe пoдeлити нa двa дeлa - припoвeдни и рeфлeксивни сa нaрaвoyчeниjeм.

I ДEO

Дeтињствo - првo бeкствo

Двaнaeст бaтинa - yсиjaнo гвoжђe

Kaпaмџиja и тргoвaц - дрyгo бeкствo

Пoчeтaк мojeгa пyтoвaњa

У срeмскoм рajy

[tamaram]

Дрyги дeo живoтa

- oписyje истoриjy кoja зaпoчињe "бeкствoм из рaja", из Хoпoвa, пa свe дo бoрaвкa y Лajпцигy, гдe ћe зaпoчeти издaвaњe свojих књигa. У чeмy сy прикaзaни сви oни дoгaђajи кojи вeзyjy млaдoг Дoситeja зa oвaj свeт нaспрaм oнoг y кojeм je дo тaдa живиo. Игyмaн oвoгa мaнaстирa Teoдoр Mилyтинoвић глaвни je кривaц yпрaвo зa тaквo нeштo, нaимe oн гa oдврaћa y нeкoj мeри oд свих дo тaдa пoзнaтих књигa o мaнaстирy, вjeри и дрyгим нeмaтeриjaлним тj дyхoвним ствaримa кojимa сe oн и биo пoсвeтиo.Tjeрa гa дa пyтyje и yпoзнaje нoвe oбичaje, jeзикe, љyдe- yoпштe итд.

II ДEO

Бeкствo из рaja

Нa Kрфy - прeкo мeрe ситнo

У шкoли нoвoг Сoкрaтa - ниje oдвeћ ситнo

Шeст рaдoсних и кoрисних гoдинa y Бeчy

У Eнглeскoj - ни сa ким сe виše нe приjaтeљити

Koлимa прeкo три и пo хиљaдe килoмeтaрa

[tamaram]

Život i priključenija


U predgovoru govori da je delo posvećeno srpskom narodu da ga prosveti i pouči, da ga uputi u život ostalih kulturnih naroda Evrope. Ističe kao najvažnije vaspitanje omladine u zdravom racionalističkom duhu. Najavio je svoje delo biografsko pisano u dva dela, želeo je da mladi pođu putem prosvete odmah, a ne da kao on gube najlepše godine u manastiru. Izneo je oštru osudu manastirskog života koja je u delu u toliko snažnija jer je izriče sam tumač koji kaže da manastiri treba da budu na korist naroda za prosvećenje, a ne za zaglupljivanje.
U delu ima mnogo lirskih momenata, u kojima se zapaža mlada i osetljiva duša Dimitrija Obradovića. Dirljivi su opisi opraštanja od groba majke i sestre Julijane kao i opis rodnog sela njegove majke(sentimentalno-preterana osećajnost).
Racionalizam proističe iz velike ljubavi prema srpskom narodu i iz dobro poznatih savremenih prilika. Za njegov rad je značajno zalaganje za narodni jezik i štampanje knjiga. Njegove reči su bile da su narodu potrebne knjige, a ne zvona i praporci.

[tamaram]

Dositejev značaj

Dositejeva uloga u razvitku srpske književnosti je u znaku manifesticaje strukturnog a ne vrednosnog načela. Ona prevazilazi i vrednost njegovog dela i opseg njegovog dejstva na čitalačku publiku. Ako novu srpsku knjizevnost shvatimo kao jedinstvenu strukturu, Dositej je nesumnjivo svojim delom udario temelje i dao prve konture toj strukturi. Pošto su poređenja sa Vukom gotovo opšte mesto dositejevske literature, poslužićemo se i sami tim poređenjem, ne radi isticanja prednosti bilo jednog bilo drugog, nego radi boljeg uočavanja osobenog mesta, značaja i uloge koju je svaki od njih imao u našoj književnosti. Dositejev primarni značaj nije u pojedinačnim rezultatima koje je postigao. Njegov veliki i jedinstveni značaj u novoj srpskoj kulturi je u tome što je on zasnovao nauku kao takvu i knježevnost kao takvu-oba pojma uzamam u njihovom modernom značenju, onom značenju koje je Dositej utemeljio i koje je ostalo u bitnome da važi do danas- što je na srpskom jeziku, nesavršenom kakav je bio njegov ali ipak srpskom u osnovi, stvorio nauku i književnost kao forme pisane reči.

Jovan Deretić

[tamaram]

ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Доситеј је свој књижевни рад започео причом о свом животу, а и касније се више пута у текстовима друкчијег карактера враћао на своје доживљаје и искуства. Пуни наслов његове прве и главне књиге гласи: Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића у калуђерству нареченога Доситеја њим истим списат и издат (1783). Она обухвата Доситејево детињство и рану младост, раздобље у којем су се одиграла два важна обрта у његовом животу: бекство у манастир и бекство из манастира у свет. Друга књига овог дела наставља се непосредно на прву. Она говори о тридесетак наредних година ауторова живота, испуњених понајвише путовањима по нашим крајевима и страним земљама. Како је писац није насловио, један каснији издавач дао јој је наслов Путничка писма.

[tamaram]

Као књижевно дело Живот и прикљученија пружа и више и мање од обичне аутобиографије. Непотпуно и доста оскудно у изношењу појединости из ауторове спољашње и унутрашње историје, недовољно поуздано у историјским чињеницама и хронологији, ово дело, у ствари, доноси у аутобиографском оквиру широку експликацију Доситејевог просветитељског учења примењеног у српским условима. У основи прве "части" дела налази се прича о младићу на животној раскрсници. Својим способностима и духовним тежњама он високо одскаче над околином и зато се не може задовољити старим утабаним стазама већ тражи нови пут. Под утицајем лектире он бежи у манастир, међу калуђере, у жељи да се посвети.

[tamaram]

Пошто схвати да је погрешио, спрема се да бежи и из манастира и да пронађе нови пут. У односу на традицију дело се јавља као антитеза доминантном жанру старе књижевности, светачком житију, и на неким местима прелази у директну критику тог жанра. У перспективи даљег развоја наративне прозе у нашој књижевности, оно се, као што ћемо даље видети, јавља као увертира у роман, који представља основну наративну врсту нове књижевности. Али главна намера пишчева није ишла на руку романескним могућностима садржаним у теми, иако их је аутор, по свој прилици, био свестан. Основно становиште из којег произилази структура дела није романсијерско супротстављање стварности идеалу него проповедничко и есејистичко супротстављање једног идеала другом идеалу, једног става другом ставу.

[tamaram]

То становиште није спонтано и несвесно, оно је израз унапред постављеног програма. У предговору делу Доситеј каже: "нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намјереније моје књиге". Да би то постигао, он обећава да ће у свакој прилици давати "наравоучитељна назнаменованија и полезне ко управљенију житија совјете и настављенија". Тај свој став касније је још више прецизирао, истакавши да је у том делу имао "два поглавита намјеренија: прво - показати бесполезност манастира у општеству, а фторо - велику нужду науке". И заиста, Доситеј се доследно држао те своје намере. Највећи број страница посвећен је расправљању о његовим омиљеним просветитељским темама, расправљању у коме критика манастира и величање науке представљају само два главна и супротна пола.

[tamaram]

Кад се креће у сфери идеја, Доситеј није научник који је заокупљен само оним што хоће да саопшти, него проповедник који стално види пред собом публику којој се обраћа. Његов стил није безлични, дискурзивни стил научних и филозофских трактата него стил страственог проповедника; у њему су сално присутна два жива лица: лице човека који проповеда и лице публике којој се обраћа. То је реторички стил у коме је дошао до пуног израза Доситеј беседник, Доситеј читалац светих отаца, преводилац Јована Златоустог и некадашњи проповедник у далматинским црквама. Богата Доситејева реторика представља, као што је већ истакао Ватрослав Јагић у изванредном огледу Доситејева рјечитост, једну од главних стилских особина његовог дела узетог у целини. Она је нарочито значајна у Животу и прикљученијима, делу које је скоро у целини посвећено пропагирању нових идеја.

[tamaram]

Реторика уноси у Доситејев местимично развучени, експликативни стил живу реч пуну унутрашње ватре, аутентичности и енергије, реч која уме да открије осетљиво место код читаоца, да га засмеје и забави неком духовитом досетком, шалом или занимљивом причом, после које долази обично озбиљно упозорење, савет или поука. Сентенциозно уобличене мисли, просветитељске крилатице и пароле, искре мудрости које треба да у души читалаца запале пламен истине представљају врхунац тога стила, неку врсту драмске кулминације Доситејеве реторике. Оне су расуте по разним страницама дела, сусрећемо их нарочито у говорима лица, али има и читавих тематских блокова који су састављени од низа сродних сентеција или сентенциозно интонираних мисли. Такав је онај део из Предисловија који почиње речима: "Губимо се на странпутицама, а чини нам се да смо на првом великом путу" а садржи мисли о неискорењивости старих обичаја, или онај пасаж из првог поглавља у коме износи своје мисли о васпитању.

[tamaram]

Реторика није једини начин којим се Доситеј служи да би читаоцу приближио истине које проповеда. У првом делу Живота и прикљученија у улози проповедника не појављује се само Доситеј него и многа лица која су приказана у делу. То су или обични људи из народа, какав је његов тетак Никола или, пак, представници калуђера који и сами жигошу мане свог сталежа. Иако ти људи казују углавном исте мисли које и Доситеј на другим местима сам казује читаоцу, у пишчевом поступку настају ипак радикалне промене. Уместо реторичког односа писац-читалац ту је литерарни однос писац-јунак-читалац. Писац се не обраћа непосредно читаоцу, већ се једна личност обраћа другој личности. Ту смо на прелазу између реторике и литературе. Говори личности су реторички елеменат, али су они дати у књижевном контексту као казивања одређених личности у одређеној ситуацији.

[tamaram]

У том поступку треба разликовати два случаја: први, када се разни људи обраћају младом Доситеју и дају му савете и упутства за живот, и други, када две или више личности расправљају о темама општијег карактера. У првом случају су говори уметнути, а најразвијенији и најважнији говор је о науци хоповског игумана Теодора Милутиновића. Ти говори су мотивисани конкретном ситуацијом у којој се налази Доситеј - јунак дела, али мисли које су у њима исказане имају општији дидактични смисао. У њима се не обраћа само нека од личности младом Доситеју него и Доситеј - писац своме читаоцу. Ти говори су један од начина књижевног уобличавања просветитељско-педагошке теме дела. У другом случају имамо уметнуте дијалоге, које треба разликовати од дијалога уобичајених у приповедним делима, дијалога каквих има и у овом и у осталим Доситејевим делима. Реч је овде о дијалогу као посебном литерарно-филозофском жанру чији је зачетник Платон.

[tamaram]

. У првом делу Живота и прикљученија унесена су два таква дијалога: дијалог у закључку дела између Доситеја и Грка Зилотија и дијалог у трећем поглављу дела који воде разна лица на гозби код једног темишварског трговца. У првом случају дијалог служи само као техничко средство за развијање пишчевих идеја; личности које учествују у разговору су без одређене физионимије, сижејна ситуација у којој се разговор води је рудиментарна. У другом случају, међутим, то је прави дијалог платоновског типа. У њему је приказано како одређене, живе личности у одређеној ситуацији расправљају о темама од општег, филозофског значаја. Ту имамо, дакле, не само идеје него и карактере и сижејну ситуацију. Та ситуација у којој се разговор води иста је као у најпознатијем Платоновом дијалогу: гозба, која као и код Платона, има не само физичко него и духовно значење. И тема подсећа издалека на Платона.

[tamaram]

Доситеј расправља о питању монашког целибата и тим поводом излаже своју рационалистичку теорију брака и љубави. Платонов утицај се огледа и у Доситејевом поступку. Свака личност прилази теми са свог становишта, карактери учесника у дискусији јасно су издиференцирани, ситуација је живо оцртана. На Платона највише опомиње Доситејев смисао да у озбиљно расправљање удене детаље пуне непосредног живота, да пружи истовремено идеално и комично, хумор и патетику, полушаљиви тон духовитих конверзација и страствено доказивање истине. Има једно место у дијалогу на коме је приказано како је Епископ Георгије Поповић, Сократ тог Доситејевог "симпосиона", помоћу сократовске бабичке вештине у извлачењу истине из противника, направио обесну шалу са Архимандритом бездинским, довевши га до закључка да мора или да се ожени или да се даде ушкопити. Ерупција смеха и галаме коју је изазвала ЕпископоЂа шала и Архимандритова збуњеност, приказана је са снажнијим реализмом и изразитим смислом за комично сликање карактера и ситуација.

[tamaram]

Расправљање о идејама различитог карактера, као и поуке и савети које Доситеј даје читаоцу било непосредно било преко својих јунака, чине неку врсту просветитељско-философске надградње која се уздиже на наративној основи његове аутобиографије. Доситеј, наиме, излаже своје идеје и даје поуке поводом својих доживљаја више него помоћу њих. Отуд самосталност у развоју идејног елемента у делу, отуд такође и могућност самосталног развоја мемоарског, наративног елемента. Као што су у Баснама на једној страни самосталне приповедне целине, басне, а на другој страни наравоученија, састави есејистичког карактера који се развијају поводом басана али и независно од њих, тако је и у првом делу Живота и прикљученија, с једне стране, мемоарски, наративни елеменат, а с друге - идејни, философски елеменат који се развија поводом првог, али га не апсорбује у себе нити се он у њему раствара.

[tamaram]

Том самосталном развоју једног и другог елемента највише дугујемо стилско богатство и разноврсност Доситејевог дела.
Развој наративног елемента у знаку је две различите, чак и супротне стилске тенденције: једна је реалистичко-хумористичка, а друга сентиментално-поетска. Обе се јављају као видови превазилажења сувопарног мемоарског извештавања. Има доста места у делу на којима Доситеј сасвим сумарно, фактографски, без приповедачке рељефности извештава о оном што му се догађало. Али чим дође до неког занимљивијег тренутка, он уме да застане и да га осветли са више карактеристичних појединости. На тај начин у његовом тексту настају мале наративне целине затвореног, анегдотског типа, какве су нпр.: комична епизода о Доситејевом бекству у грчку школу, његов први сусрет са хоповским калуђерима, сцена у којој прича како је свог игумана изненадио одличним читањем, или она у којој је приказан долазак у манастир горопадне мајке његовог друга Ника и др. Основно стилско обележје тих наративних медаљона, расејаних по разним местима његовог дела, јесте комично, хумористичко приказивање, карактера и ситуација.

[tamaram]

Доситеј је први наш писац хумориста, први наш човек који је умео не само да моралише поводом разних порока и мана него и да се слатко насмеје људским слабостима и недостацима. Његов хумор је различитог квалитета. Најчешће је благ и добродушан, пун симпатије за човека и његове ситне мане и слабости, али има и тренутака безбрижне игре и раздраганости, као нпр. у већ поменутој сцени са Епископом Георгијем и Архимандритом бездинским. Или други један пример. Доситеј описује долазак у манастир разјарене жене која тражи свог сина, као да је у најмању руку реч о некој непријатељској најезди. Сви калуђери су се посакривали, само се неки Дионисије Хорваћанин, "речит човек и одвећ дрзостан", усудио да "сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком предусретне; но нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред њом ни писнути умео.

[tamaram]

Таква је то Амазонка била да би на сто Дионисија ударила. Кад ова своју вику подвостручи и подигне, рекао би чисто да се упали манастир и планине наоколо затутњају".
Доситејев хумор, безбрижан и поетски разигран у овој сцени, добија оштрије, више комочне тонове кад су предмет смеха моралне деформације људске природе. Стари богомољац Дима из једне епизоде дела изгледа као личност створена за комедију. Цео његов карактер је у знаку једне доминантне страсти, претеране верске ревности. Ту његову комичну настраност Доситеј оцртава са неколико изванредно одабраних појединости: