Tihi Don - Mihail Šolohov

[tamaram]

Mihail A.Šolohov(1905-1984) roden je 24. maja 1905. u seocetu Krusilinu, blizu varošice Vešenska. Dakle, roden je na Donu i na njemu je proveo gotovo cijeli život, te je tako veoma dobro poznavao život donskih kozaka. Sam je rekao: "Roden sam na Donu, tamo pohadao školu, formirao se kao covjek i kao pisac." Šolohov, medutim, nije bio kozak: Njegova majka, Anastasija D. Cernjikova, bila je po ocu Ruskinja, a majka joj je jednim dijelom bila Tatarka; otac mu je bio trgovac, Rus, Aleksandar M. Šolohov. Njegova majka je prvo bila udana za kozackog gardistu Stepina Kuznjecova. Mihail je zbog toga imao mnogo poteškoca - ismijavali su ga jer nije mogao nositi ocevo prezime, sve dok prvi majcin muž nije umro. Kako su bili doseljenici na Don, ni Cernjikovi, ni Šolohovi nisu imali privilegovan status iako su živjeli i vladali se poput drugih ?ozaka. U svom stvaralaštvu, Šolohov je nastojao da piše izvan uticaja socijalnog realizma zbog cega je imao dosta neprilika sa samim vrhom SSSR-a, pa i sa samim Staljinom. Medutim, Šolohov je morao biti prihvacen jer njegove Donske pripovijesti predstavljaju cisti socijalni realizam, i one su mu bile svojevrsno iskupljenje. Dobitnik je gotovo svih sovjetskih književniih nagrada, a 1956. dobio je i Nobelovu nagradu za književnost, za djelo Tihi Don. Djela: "Price sa Dona", "Azurna stepa", "Covjekova sudbina", "Tihi don", "Uzorana ledina" i "Oni su se borili za otadžbinu".

[tamaram]

Citavo stvaralastvo Mihaila Solohova vezano je za Don, slavni i legendarni zavicaj donskog kozastva, a ovo velicanstveno delo autor je stvarao 14 godina. "Tihi Don" je jedno od najpoznatijih svetskih literarnih dela, koje svojim velicanstvenim realizmom citaocima donosi sliku neponovljivog karaktera kozaka. Remek-delo koje svojom velicinom verovatno premasuje vecinu najpoznatijih svetskih knjizevnih dostignuca... Nobelova nagrada za knjizevnost 1956.

[tamaram]

Обновљен "Тихи Дон" у свом првобитном обликуПише: Анатолиј ЈурковПре седамдесет пет година Михаил Шолохов је започео рад на „Тихом Дону“ и за мање од пола године, 28. марта 1927. године, завршио први део. Пред њим је био титански рад.Име Шолохова и његовог великог романа-епопеје све чешће се чује на форумима који расправљају о проблемима православне цивилизације и избора пута света у развоју.Свој роман-епопеју Михаил Александрович Шолохов почиње тужно, сурово и крваво.Тужно и у крвавим тоновима га и завршава прошавши са својим јунацима кроз дугогодишњи круг људских искушења која се могу поредити са седам кругова Дантеовог пакла.„Тихи Дон“ који су читаоци у целом свету дочекали с невероватним усхићењем и дивљењем пред моћним даром младог руског писца „из народа“, који је за њега добио Нобелову награду, одједном се малтене претворио у пресуду за самог аутора. У сваком случају, томе су се, изгледа, надали они који су плели омчу за генија.„Тихи Дон“ није написао Шолохов...

[tamaram]

Аутор великог дела није бољшевички скоројевић, већ бели официр, убијен у казаматима Чеке.
Покај се, плагијаторе, јер ти нема опроштаја!
А он, Шолохов, лауреат Нобелове награде, одликован свим највишим књижевним наградама у својој земљи, само се смешкао у бркове. Сви „докази“ његове „неопростиве кривице“ градили су се углавном на истој основи: двадесетогодишњи младић који нема ни средње образовање, ни животно искуство, не може створити епско платно такве одухотворене снаге која је својствена само колосима Толстојевог кова. Ни додела Нобелове награде писцу 1965. године није зауставила завидљивце и мрзитеље.Покажи оригинални рукопис!А он се и даље смешкао.

[tamaram]

Зашто оригинали „Донских прича“, „Азурне степе“, „Узоране ледине“ постоје, а оригинални рукопис „Тихог Дона“ не?
Велики песник тихог Дона је само настављао да слеже раменима као одговор на ове бесмислице оних који су га нападали.

Сећам се како се крајем шездесетих година прошлог века по бифеима московских редакција централних издања, Дома новинара и Дома књижевника, срчући пиво „из бурета“, наслађивало „шолоховском“ темом; ницале би, ту и тамо, „новинарске истраге“, безимени саговорници су, позивајући се на „поуздане изворе“, ређали једну „бесмислицу“ за другом.
И гле, на редакцијском столу се уздиже брдо, ма, какво брдо – Мон Блан листова, писаће хартије избраздане равним, читким редовима. Као леднички венац на том Мон Блану − пожутела страница с похабаним и испуцалим крајевима на којој је црним мастилом и правим челичним пером јасно исписано:

[tamaram]

„Тихи Дон
роман
Део први“.
Укосо од левог горњег угла дебелом плавом оловком, истим одлучним и за око пријатним ауторовим рукописом: „Прерада завршена 28. 3. ’27. године“.
И испод тога као збир: „Стр. 85“.
Цифра „пет“ има дугу горњу „надстрешницу“ која се завршава репићем „повијеним на доле“.
На следећој страни, првој „радној“ страни романа, у левом горњем углу је збијеним рукописом и црним мастилом исписано: „Вјошенска, 15. новембра 1926. године“. Да не би било никакве сумње, на маргинама наспрам првог (увученог) реда писац још једном бележи: 15. 11. Број пет уоквирује два или три пута. Дакле, писао је тих првих осамдесет пет страна готово пола године. Аритметички мање од једне странице дневно.

[tamaram]

Да, али поред њих су још две варијанте тог првог дела (у концепту) и расута гомила појединачних листова – уметака. И све је то написано руком, пером и мастилом. Испада да је младић радио, како се то каже, без паузе за ручак.
Прелиставам странице, загледам се у „верзије“ због којих је аутор правио нове варијанте. Понекад је због неколико фраза, чак и неколико речи у реченици, почињао страну поново. Ево, плавом дебелом оловком је прецртана једна и по страна... Уметке прави свугде када треба појачати текст, продубити мисао која му је важна.
Мишини родитељи по мајчиној линији били су кметови из Чернигова, а по оцу рјазански сељаци закупци, који су се преселили на Дон у потрази за бољом судбином. Ни они, па чак ни он, нису били козаци. Зар смеш међу бољшевике, такав какав си! Том шеснаестогодишњем борцу, добровољцу донских одреда за снабдевање храном, нису могли да опросте они који преузимају на себе улогу ревизора савести у смутним временима и у периодима перестројки у држави и друштву. Било да то чине сами, по наговору, или под притиском, увек су добро плаћени.

[tamaram]

Ни Стаљиново име, чак и када је постао генералисимус, није присутно ни у Шолоховљевим романима, ни у публицистици. Њега тамо нема, уопште га нема.
Тих година су се међу књижевном боемијом обичаји мало по чему разликовали од данашњих: завист, сплетке, сумњичења, а понекад и доставе самом другу Стаљину. Као што је то било у случају Булгакова. Да и не говоримо о делима нивоа „Мајстора и Маргарите“, „Бекства“, „Тихог Дона“ – која се моћно уздижу изнад гомила књижевних фалсификата и која се не повијају ни под каквим ветровима и ураганима, већ самим својим тријумфалним постојањем привлаче ватру на себе. Некоме је било потребно да потврди тезу елите: стоку не треба пуштати даље од корита.
„Московска енциклопедија“ подробно набраја чиме се све бавио Миша Шолохов када је дошао у престоницу као седамнаестогодишњак на школовање: био је утоваривач, неквалификовани радник, пословођа; учествовао је у раду Московске књижевне групе „Млада гарда“ у време слободно од зарађивања новца за голи живот. Све то пре него што се латио „Тихог Дона“.

[tamaram]

Када је већ постао члан Управе Савеза писаца СССР, нобеловац, редовни академик Академије наука СССР, депутат Врховног Совјета и члан ЦК КПСС, није избегао осуде и манијачко гоњење оних који пазе ко се труди да контролише и поставља таленте у Русији.
Не може се рећи да су њихови напори остали без резултата. Паралелно са званичним притиском да аутор „пише“ истину каква је потребна партији, народу, земљи, њему су још прилепили етикету „помагача кулачког козаштва“ и друге „контрареволуционарне“ глупости. Изгледа да су постигли своје.
Из некаквог, само њему познатог разлога, Стаљин, који је после победоносног рата постао неоспориви „ауторитет“ у најгорем смислу те речи, 1949. године је у дванаестом тому својих дела објавио поруку Феликсу Кону. У тој поруци датираној 1929. годином, он подвргава критици „Тихи Дон“ Михаила Шолохова.

[tamaram]

Пре тога Стаљин је изгледа био чак благонаклон према писцу, лично се сусретао с њим, реаговао је на његове молбе и замерке, допуштао је младом Шолохову да се не слаже с њим. Чак га је и штитио од покушаја Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) да га позове на саслушање... Никада јавно није критиковао Шолохова, као ни Булгакова. Њих је већ познавао цео Запад. Читао га је са жаром. „Тихи Дон“ је тријумфално корачао по белом свету. Његов аутор је приликом сваког сусрета с генералним секретаром партије бранио тезе свог романа, и у детаљима (позивајући се на њихову документарну основу) и у целини (ослањајући се на ток историје).
Шолохов је схватио да је то био сигнал одгајивача паса упућен својим псима. И обратио се Стаљину писмом 3. јануара 1950. године. Одговарајући на њега, Стаљин моли да се писцу пренесе да не може да га прими: презаузет је послом. Од тада се нису видели и нису разменили ни једну реч. Сада он, победник над фашизмом, није морао да демонстрира пред Западом како подноси другачије мишљење. Зато је у штампи обновљена хајка на писца и из све снаге забубњао мотив: где је рукопис?

[tamaram]

Они су и данас на стражи. Шолохов за њих као да је сувишану историји Отаџбине и руске књижевности. И зато су га прогласили „сувишним“ и за нашу децу и унуке, за интелектуални пртљаг оних који завршавају средњу школу без „Тихог Дона“.
Захваљујући напорима велике групе научника, писаца, теоретичара књижевности Института за светску књижевност „Горки“, Руске академије наука, Савеза писаца Русије, блиских рођака Михаила Александровича Шолохова и личном старању недавно преминулог Виктора Степановича Черномирдина, изашао је из штампе прави „Тихи Дон“. Појавило се јединствено издање у ауторској, Шолоховљевој, редакцији, у његовој личној рукописној варијанти, очишћено од свих „редакторских“ интервенција из совјетског периода.
Издавачи скрећу нашу пажњу на чињеницу да име Стаљина, који је чак постао генералисимус, није присутно ни у Шолоховљевим романима, ни у публицистици. Њега тамо нема. Уопште га нема. У делима готово код свих књижевника-дисидената Русије и Совјетског Савеза, укључујући и нобеловце, он је присутан, а код Шолохова га нема. Зато Лаву Давидовичу Троцком, џелату и издајнику интереса донског козаштва, он враћа равном мером. То говори много тога. Између осталог и о „несталом“ рукопису „Тихог Дона“.

[tamaram]

Званична верзија овог „нестанка“ је следећа. У једном од периода заоштравања односа са Ростовским ОГПУ–НКВД, Михаил Александрович га је донео у Москву како би га показао специјалној комисији која је разматрала случај поводом оптужбе Шолохова за плагијат. Аутора „Тихог Дона“, романа који је, како би се то данас рекло, тренутно постао бестселер. Било је то 1929. године.
Комисија није оставила ни камен на камену од оптужби и прогласила их је неоснованим.
Враћајући се у Вјошенску, Шолохов је оставио рукопис романа-епопеје у Москви, код свог доброг пријатеља Василија Кудашова, уздајући се у њега као у самога себе. Али Кудашов је погинуо на самом почетку Великог отаџбинског рата. Кудашовљева жена (удовица) касније ће рећи да се рукопис негде изгубио... После пишчеве смрти вођена је истрага, саслушавани су рођаци, упућивани су захтеви архивима, а странице рукописа су почеле да се појављују на Западу као јако тражена роба. Тек после смрти Кудашове код наследника су пронађени драгоцени листови Шолоховљевог рукописа.

[tamaram]

Године 1999. Институт за светску књижевност, уз материјалну помоћ Владимира Путина, откупио их је за педесет хиљада долара... Тако укратко излаже историју овог јединственог споменика наше културе и Феликс Кузњецов, академик Руске академије наука.
Што се тиче противречних мишљења о „Тихом Дону“, под условом да она нису „наручена“ (по терминологији данашњице), ту има мишљења колико и читалаца. Читајући поновно „Тихи Дон“ сада, као и онда, у студентским данима, видим да то дело огромне снаге јесте протест против тога да Руси убијају Русе, да патриоти Русије уништавају Русију, да богати врше насиље над сиромашнима, да им свим средствима намећу своју вољу. Глас овог протеста чује се и у наше време, буди душу, не дозвољава нам да клонемо духом.
Хвала свима онима који су за нас на време васкрсли Михаила Шолохова који верује. Који верује у душу свог народа, у његову част и бесмртност.

[tamaram]

Tihi Don

Gotovo sav svoj život proveo je Šolohov na Donu, živjeci sa kozacima. Stoga nije neobicno što je Don s kozacima glavna tema njegovog književnog stvaralaštva. Svojevrsna prethodnica Tihom Donu bile su Šolohovljeve "Donske pripovijesti". Vec u njima on se bavio kozackim pitanjem a one same obuhvataju razlicite vremenske periode: periode Šolohovu savremene i periode prelomne za istoriju Rusije i Podonja. Tihi Don je najvece djelo poslijeoktobarske ruske književnosti i zasigurno jedno od najvecih uopšte u XX vijeku. Ovaj roman u cetiri knjige nastajao je 15 godina: I i II dio štampani su 1928. i 1929., III-1933. a posljednji IV-1940. Radnja romana obuhvata razdoblje od maja 1912. do marta 1922. godine. To je ujedno i period velikih zbivanja kako u svjetskoj tako i u ruskoj istoriji:I svjetski rat, Februarska revolucija, Oktobarska revolucija, Gradanski rat. Ruše stare norme morala i života uopšte, nastupa novo doba koje je u duhu "oslobodenja radnog naroda od kapitalistickih ugnjetavaca", "pravilne raspodjele" (svakom prema potrebi, svakom prema radu, itd.). Novi junaci su Marks, Engels, Lenjin. Krst, novi, bolji ljudi (boljševici) MIJENJAJU zvijezdom, srpom i cekicem. Medutim, postoje i ljudi i etnicke skupine kojima novi poredak ne odgovara i oni se bune te je ljude Šolohov nastojao da prikaže i to mu je veoma zamjereno. Za ovo veliko djelo M.A.Šolohov je dobio Nobelovu nagradu u cijem obrazloženju stoji: "Za umjetnicku snagu i istinitost kojima je u svojoj donskoj epopeji opisao istorijsku epohu života ruskog naroda."

[tamaram]

Fabula:
1.Porodica Melehovih.Grigorije i Aksinja
2.Koršunovi.Grigorije se ženi Natalijom

1.Trgovci Mohovi.
2.Radnici i Štokman-boljševicka skupina
3.Grigorije napušta kucu i bježi s Aksinjom
4.Natalija pokušava da se ubije.Natalija rada
5.Grigorije odlazi u vojsku

1.Natalija se vraca Melehovim
2. HAPŠENJE Štokmana. Rat
3.Natalija i Aksinja
4.Grigorije odlikovan
5.Aksinja i Listnicki.Grigorije se vraca kuci

[tamaram]

1.Rat 1916.Nezadovoljstvo.Buncuk
2.Natalija rada blizance
3.Februarska revolucija

1.Rat 1917.Kozaci se vracaju.Oktobar
2.Grigorije sa boljševicima
3.Crveni i bijeli-sukob.Potjolkov i Cernjecov
4.Grigorije ranjen dolazi kuci
5.Ratne operacije
6.Grigorije sa bijelima
7.Potjolkov.Valet

[tamaram]

1.Rat u aprilu 1918.Rascjep u kozaštvu
2.Listnicki se ženi,napušta Aksinju
3.Stepan se vraca iz zarobljeništva,Stepan i Aksinja
4.Grigorije komandant,dolazi kuci i vraca se
5.Miška Koševoj ubija Petra
6.Ustanici prelaze na lijevu obalu Dona
7.Aksinja i Grigorije
8.Miška Koševoj ubija Grišaku,pali kuce

[tamaram]

1.Aksinja i Stepan.Aksinja,Stepan,Grigorije
2.Grigorije i general
3.Natalija umire
4.Raspad donske vojske.Grigorije se razboljeva
5.Darja se davi u Donu
6.Grigorije,Prohor i Aksinja odstupaju
7.Umire Pantelej

1.Grigorije stupa u Crvenu armiju
2.Koševoj i Dunjaška
3.Umire ILINIČNA
4.Grigorije demobilisan.Grigorije i Koševoj
5.Grigorije i Fominova banda
6.Bijeg Grigorija i Aksinje
7.Umire Aksinja
8.Grigorije se vraca kuci,sinu

[tamaram]

Radnja romana "Tihi Don" se odvija u drugoj deceniji XX vijeke na jugu Rusije,odn. na teritoriji Donska Oblast.Kako je radnja romana obimna mjesto radnje nije jedno, naprotiv; ipak, linija zbivanja vezana je ponajviše za mjesto Tatara Jagodno-front. Okosnice radnje predstavljaju: -na prvom planu Grigorijeva ljubav s Aksinjom -Grigorijev odlazak u rat -pojava boljševika i komunisticka vlast -sukob crvenih i bijelih Kroz sudbinu Grigorija Melehova sagledana je kontrarevolucija oko Dona a to je osnovna tema ovog romana. Sam Melehov,u previranjima savremenim mu, postaje simbol ljudskosti, moralne cistote i viteštva. Kuca Melehovih je u središtu romaneskne price:predocavaju je prva i posljednja slika u romanu. Ova fabularna linija(Melehovi), razvija se u nekoliko posebnih, sporednih tokova: Petar, Darja, Pantelej, Natalija, ILINIČNA, Grigorije, Dunjaša.

[tamaram]

Šolohov nam takode istice i slijedece tokove radnje: Melehovi-Koršunovi, Melehovi-Astahovi i Melehovi-Koševoj. Kroz glavne likove ovog romana predstavljen nam je i život kozaka u ratu i miru. Medutim, bitno mjesto u ovom romanu zauzimaju i boljševici kao nosioci nove svijesti.Oni su predstavljeni kroz Štokmana, Koševoja, Potjolkova, Buncuka i kroz lik crvenoarmejaca utopista. Kroz cijeli roman pratimo preobražaje glavnog lika-Grigorija Melehova:u ratu vidi besmisao, a duša mu je "tamna kao prazan bunar". On je najprije crveni, zatim bijeli pa onda ustanik, da bi zatim ponovo postao crveni i na posljetku otpadnik u Fominovoj bandi. On je poražen u sticaju istorijskih dogadaja i okolnosti, ali je pobjednik stamenošcu i dosljednošcu svog moralnog lika.Vecina junaka u Tihom Donu tragicno skoncava, onako kako je i živjela. Grigorije se vraca kuci i živi sa sinom.Njegov daljnji put je nedorecen.

Tema:kontrarevolucija oko Dona Ideja:besmisao rata(bratoubilackog) Likovi:Grigorije Melehov,Aksinja Astahov,Natalija Melehov,pantelej melehov,ilinična melehova,Darja Melehov,Petar Melehov,Miška Koševoj,MiĆka Koršunov,boljševici,kozaci.