Ne budi me dok sanjam jesen
Ne budi me
Dok sanjam snove
O osmjehu jesenjeg dana,
Gdje mi zlatno lišće
Šuška pod koracima
I mrvi se u prah utjehe
Za pokopanom nadom.
Pusti da me san odnese
U zlatne dane
Na izmaku ljeta,
Da okupam tijelo u moru,
Toplom i slanom
Kao suza, što osta
Negdje u izmaglici oka.
Ne zaustavljaj me
Dok ti šetam pjesmom i
Ostavljam u njoj korake,
Natopljene od kiše poljubaca
Koje ti nisam dala.
Ne budi me
Dok sanjam bršljan
Od tvojih prstiju
Kako mi obavija tijelo
I miluje izborane oči.
Ne budi me
Dok sanjam snove o ljubavi
Što trči nam u susret
U jeseni života.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja..
al polako.. da mi ne bi koja reč promakla...
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
mene ova pesma strašno podseća na jesen.....
где си пошла с крмељиве очи
Odletela evo jesen
I dah zime stiže hladan,
Ko na krilima donesen,
Nevidljiv i iznenadan.
Već je studen mrazom stegla
I sve vode okovala.
Na sneg deca su pobegla
Pa sad kliču zimi "hvala".
Po prozorima ona plete
Šarama svojim svet iz priče.
Oči su naše njim zanete.
A iz visine sneg promiče,
Lepršajući pada lako
Ko beli veo na rastinje,
Dok sunce trepće za oblakom,
I ljeska se na snegu inje.
Sergej Jesenjin