Jesen u meni :kisa:

[Rosa]

Za neke jesen predstavlja završetak leta,te samim tim polazak u školu,na fakultet,kraj letnjih ljubavi,pa se jesen smatra za tužno godišnje doba.
Sa druge strane,jesen može biti jako lepa i romantična..

Kakve emocije u vama budi jesen?

[ribizla]

Jos kao mala sam volela da shljapkam po baricama.. i imala onaj cudan osecaj da se u oko mene nesto cudno deshava.. pa cak i zlokobno.. ali nisam razumela te stvari .. cak kad se zamislim, ni sad nisam u stanju neke sstvari da razumem.. ali se sigurno vise trudim nego kad sam bila mala.
enivej....
jesen je za mene jako romanticno doba godine.... ali nekako nostalgicno, tuzno.. ali opet nosi onaj dodir romantike svidja mi se priroda u jesen.. sve je shareno (ovo sad vec pocinje da lici na sastav djaka prvaka.. )
Ali da..
budi neku nostalgiju... budi neka osecanja koja ni ne znam da imam .. a pojavljuje se samo u ovo doba.. i traje do zime..

i mislim da ova pesma opisuje sve ..

[DaDole]

Nekako ne mislim da su godišnja doba ta koja mogu da me odrede..ako je meni sa mnom dobro,onda me baš briga za vrijeme..al generalno,jesen je lijepa..ima onaj gusti spektar toplih tonova,one zlaćane boje i onu tišinu...rana jesen,kad priroda rađa obiljem..kad kesten zamiriše na uglu ulice..

[Rosa]

[Rosa]

[Rosa]

Sudbina je stala kao tuzna prica izmedju nas,
i suvise smo isplakali suza zajedno i sta sad?
Bili smo jedno telo, oooo, sad sam tako sam,
druge usne ljubim, a u srcu bicu tvoj zauvek znam.

[Rosa]

TORBA
1.

Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovog
što ti sada govorim, sine moj.
U naježenom vetru večeri drveće otresa s
leđa suvi bakar. To se dogegao septembar.


Ti sutra polaziš u školu.


Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne
magle i prve kiše. Vazduh se para kao
paučina i sav je izbušen kricima divljih
jata što se sele na jug.

2.
Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teret
u životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.
S njom ćeš prespavati noć.

“Prazna je torba najteža” – pevaju Cigani dok
se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:
“Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje
mašta svega što živi i želi. U punu ne staje
više nijedna mrva sna.
Nijedna gipkost ovog po malo okoštalog
sveta.”

3.
Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje od
svoga oca, dok prima u šake sudbinu.
Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svom
sinu: “Ko premnogo u torbu trpa, poderaće je.”

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet je
torba. A i ljudsko srce je torba. Sve su to
torbe bez dna.
I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati u
njih pregršt zanosa, nežnosti, nade, još
uvek ostaće mesta za nove, šire proste,
još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove
koji na prstima prilaze i nose ispod kože
toplije i belje ljubavi.

4.
Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postoji
veliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja da
se ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve
tako lako poderivo – sem čoveka.

Miroslav M.Antić

[Rosa]

ŽELIM TI SVA GODIŠNJA DOBA

Želim ti uvek iznova iskustvo da je život sam po sebi najveći od svih darova. Tada će tvoja nova godina života biti više od pukog koračanja u brojkama. Ti se možeš i menjati, smeš uvek iznova gledati život s nove strane. To što sebi danas još ne možeš zamisliti, možeš susresti već sutra. Pođi jednostavno u susret novosti koja već čeka na tebe.

Želim ti sve ono što ne možeš kupiti novcem. Susrete s ljudima koji te mogu potaći i promeniti, otvorene oči i uši za mnoge prilike koje nam se u životu nude. Svaka od njih je jedinstvena i dragocena. Ne želim ti veliku sreću i ispunjenje svih tvojih želja, nego sposobnost da prepoznaš male radosti i podeliš ih s drugima. Želim ti nerazorivu nadu koja ti, uprkos svih razočaranja, daje uvijek iznova veru u dobro u ljudima i u samome sebi. Želim ti vreme za život, da ti susreti s drugima ili mirni trenuci sa samim sobom budu važniji od želje za imetkom i pritiska termina.

Svejedno, u koje si vreme godine rođen, u područje tvoga života spadaju sva godišnja doba. Deo ispunjenja života su i naoko nespojive suprotnosti, koje mogu biti tako različite kao proleće i jesen, kao leto i zima. Upravo takva različita iskustva čine tvoj život bogatim i jedinstvenim. Daruju ti snagu preko koje se možeš sve više razvijati, snagu koja ti daje iznutra rasti.

Želim ti sva godišnja doba na tvome putu.
izvor:net

[Rosa]

Ne miriše više ruzmarin
dani idu, stoje satovi
krenuće sa lišćem jesenjim
opet neki tudji svatovi
ponovo će zvezde padati
samo ja se necu nadati..


A, suze padaće kao kesteni
ove jeseni..

Ne može mi niko pomoći
sve dok jednom ne setiš se ti
kad me stegne oko ponoći
po sred srca, k'o mraz jovanjski
da sam te od zemlje vajala
ne bih tako loše stajala...

[Bisernica]

Jesen u meni


Ma što da želim sve je tako daleko
i sad mi žao sve bih opet ponovo
najljepšu pjesmu tebi bih pjevao
hej, kamo sreće da sam pjevat' mogao

Ptice u bijegu, tišina gradi zidove
zvoni zbogom, riječi kazne Božije
te tvoje usne opojne, još uvijek sanjam
kako su me ljubile

Jesen u meni tuguje, zašto sanjam čemprese
moje ceste ne vode nikuda
(bez tebe)
jesen u meni caruje, a u tebi proljeće
ni Sunce ne može, ne može kroz oblake

S' kime sada putuješ
ma što da bilo nemoj da mi tuguješ
najljepšu pjesmu tebi bih pjevao
hej, kamo srece da sam pjevat' mogao


Parni valjak

[Rosa]

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se... bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.

Suton... iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerodjenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.

Sad... nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
.............

Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ces ti?

Miladin Berić

[ribizla]

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Zašto bi se, inače sve ovo zvalo tako žutim imenom: Oktobar?


Miroslav Mika Antic

[Rosa]

[Rosa]

[Bisernica]

Mostarske kiše
Pero Zubac

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih sada znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još ne dozrele

Govorio sam joj
Ti si derište, ti si balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj
Ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica
Ničeg nije bilo
Pitala me je imam li brata,
Šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea
Sve me je pitala
Pitala me je da li bi mogao sa svakom
Tako sačuvaj Bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Ili nije smela, vrag bi je znao

Jesen je ta mrtva, jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali, ljubičasti
Ili mi se čini
Pitala me je da li sam Hrvat
Imam li devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko Božićni zvončići moga detinjstva
Zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju mahalu
Ej, Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
NJene su oči bile pune kao zrele breskve
NJene su dojke bile tople kao mali psići
Govorio sam joj da je glupava
Da se pravi važna
Svetlana, Svetlana
Znaš li ti da je atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku, po aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke
Neretva žderbica
Pod starim mostom crnjanskog joj govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino
Ko prvi ljiljani
U džamije je vodio
Karađoz beg mrtav, premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela
Malo plakala kao i sve žene.

[Bisernica]

[Rosa]

[mikili]

[Sandokan]

[ribizla]

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni
i bačeni.
Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi. - Miroslav Mika Antic