Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od I do IV

[kojica]

Особе којима верујем

Особе којима верујем су мој тата, моја мама и мој брат. Не могу да се одлучим за
једног од њих, пошто су ми сви много драги! Када сам болесна, воде ме код лекара
и брину о мени. Када ме оставе у школи – дођу по мене. Са мојим братом се лепо
слажем. Њима највише верујем јер су моја породица.


Невена АДАМОВИЋ, ½

[kojica]

Моја пустоловина

Док сам спавао, сањао сам чудан сан. Био сам поред реке и пецао. Одједном је
пала велика киша и поплавила све око мене. Пошто ме је тата чекао на другој
страни реке, ја нисам знао како да дођем до њега. Размишљао сам и размишљао,
док ми није синула идеја – могао сам да изградим чамац. Пронашао сам потребан
материјал и убрзо запловио према тати. За весло ми се закачила повећа штука.
Нисам могао да је се отарасим, па сам и весло и штуку убацио у чамац, а ја
веслао другим веслом.

Када сам стигао до тате, није ми веровао шта се све десило, па сам му показао
штуку у чамцу, да бих му доказао. Требало је видети татино изненађење. Штука је
завршила на роштиљу и била веома укусна.

Ударио је гром негде, ја сам се пробудио и схватио да сам сањао, и у сну доживео
невероватну пустоловину.


Јанко ВУКОВИЋ, 2/3

[kojica]

Меда и пчеле

Меда се шетао шумом гладан и јадан, када угледа кошницу пуну меда у крошњи
дрвета. Почео је да се пење на дрво, а ту су га дочекале пчеле које га нападоше у
жељи да спасу свој мед. Меда брже-боље отрча до оближњег језера и потопи се у
воду, како би избегао убоде пчела. Пчеле су се вратиле необављеног посла.

Након што је изронио, меда поново крену на кошницу. Замолио је пчеле да напусте
кошницу, запретивши им да ће просути воду на њих. Пчеле су одговориле да ће
тако упропастити и мед, те ништа неће имати за јело. Меда их није послушао и
кошницу је напунио водом. Сав је мед пропао узалуд.

Поука: „Медо, медо, упоран си али глуп.“


Јулијана МИЛОШЕВИЋ, 2/2

[kojica]

Бајка о рибици и златној бакици

Једног лепог сунчаног дана, на обали сињег мора, рибица је упецала златну баку.
Златна бака је молила рибицу да је пусти: „Ако ме пустиш, испунићу ти три жеље“.

Када је то чула, рибица је одмах отрчала једном старцу који је био сиромашан да
му исприча шта се догодило. Старац и рибица су се заједно вратили на обалу и
рибица је позвала златну баку. Сиромашни старац је пожелео прву жељу. Желео је
да постане млад лекар да би излечио своју комшиницу. Златна бака то учини и
рече: „Постаћеш млад лекар“.

Старац је био срећан, али то није дуго трајало. Комшиница је оздравила, али се
удала за другог. После неког времена досадило је старцу да буде лекар. Мрзело га
је да иде на обалу, па је послао рибицу да уместо њега пожели нову кућу јер је
његова била стара. Рибица послуша старца и оде златној баки. „Добиће он нову
кућу“, рече бака. Старац је био поново срећан. Није више био сиромашан.

Одлучио је да трећу жељу не пожели јер је био скроман. Добио је нову кућу,
излечио комшиницу, а љубав ће пронаћи сам.


Тара ВЕЉКОВИЋ, 2/4

[kojica]

Јесење јутро

Јутро је. Устала сам и отворила прозор. Осетила сам хладан ваздух
који ми је био познат. То је био мирис јесени.
Док сам посматрала природу угле дала сам сунце које се борило да
барем још мало буде шарено и ве село. Ветар је до мог прозора доносио
жуто опало лишће. Чула сам тужан глас животиња које су биле невеселе
јер је лето прошло. Свака жвотиња би била уплашена за храну коју не
би пронашла и склонште у коме би могла да преспава зиму.
Била сам јако забринута за биљке и животиње, јер неће бити топлих
дана. Орасположио ме је звук птичи ца. Њихова песмица личила је на
мелодију коју нико не би могао да одсвира. Деца полако почињу да об -
лаче своје топле, шарене џемпере. Осе тила сам како киша која је ро си -
ла полако пада преко моје косе и сли ва се на образе. Хладан ваздух
раз носио је мирис паприка који су људи спремали за зимницу. Весела
сам, јер знам да ће после јесени зима закуцати на мој прозор и раздрмати
ме.
Свако годишње доба нам доноси нешто лепо, па тако и од јесени оче -
кујем мирисне плодове, романтично опало лишће и лепу слику природе


Дејана Ивковић 4-4

[kojica]

Јесење јутро

Јесење јутро је дивно и блиставо. Оно је најлепшеу једном јесењем
дану.
Када се пробудим у моју собу улазе плавчасти зракови. Сви у кући су
уснули и не могу да савладају дубоки сан. Мама увек прва устане да би
скувала топли чај који заносно мирише. Кроз прозор киша лије као
из кабла, а тмурни велики облаци прекривају сунце. Тужно лишће
опада са гране, а лаган ветрић га односи. Тата креће на посао и то ме
полако разбуђује. После неког времена полако устанем и седнем поред
прозора да бих, макар још мало, гледао дивну и заносну лепу јесењу
природу. Напољу видим да су јесењи плодови већ родили. Људи почињу
да иду у продавницу у јакнама, ципелама и са кишобранима. Цвеће
је увенуло и већ је одавно у сну. Дрво у мом дворишту се полако љу -
ља. Блистави и свиленкасти зра ци се јуре по кући.
Јесен је лепа. Иако је кишовита, тмурна и хладна, има своје лепе боје
и доноси пуно својих златних и сребрних плодова које личе на
јесење бисере.


Растко Бабић 4-4

[kojica]

Јесен у мојој кући

Свако годишње доба лепо јена свој начин. После топлог
лета стигла је и хладнија јесен, пуна својих чари.
Стигла је јесен у мој крај па и у моју улицу. Мој улица
је кратка и нема пуно дрвећа, али се ипак види да је
стигла јесен. Свуда је лишће црвених, наранџастих и
злат них боја. Баште су пуне зрелих плодова и људи и беру
да би их имали преко зиме. Људи ужурбано раде у целој
улици. Већином доносе дрва, јер долази хладно време и
димњаци се већ диме. Вред не комшинице сакуп љају да -
рове јесени и сваки дан са пијаце доносе пуне џакове
зрелог поврћа и воћа. Тако, када се уђе у моју улицу осе -
ти се мирис вредних домаћица. Од мириса пекмеза, па
све до мириса ајвара. На кра ју моје улице живи један
стари дека који данима пече ракију, и морам признати да
ми се тај мирис не допада. Деца у мојој улици уживају
на свој начин у лепотама јесени. Скупљамо отпале орахе
и трудимо се да што више уграбимо дане за играње. Мо ја
сестра са села ми је много лепше описала јесен у њеном
крају, јер људи тамо много ужурбаније раде. Скуп љају
кукуруз, беру грож ђе, ору земљу и сеју пшеницу.
Јесен је плодна, златна, кишовита и прохладна и цео
мој крај и улицу је подсетила на то да ускоро долази зима.


Александра Меданчић 4-4

[kojica]

Кишни дан

Јутро је . Будим се из сна и чујем да неко куца на прозор. Устајем и по -
гледам. Жеља да ћу да угледам неко драго лице претвори се у разочарење.
То је само досадна киша. Разочарана се враћам у кревет. Још један кишни
дан. Играње са другарима на улици је пропало. Остаје ми да бирам између
игре у кући са сестром и гледање телевизора. Можда ћу да прочитам
неш то лепо да ме мало развесели и одвуче мисли од овог ружног и тмурног
кишног дана. Најрадије бих остала у топлом кревету слушајући лупање
кише док ме не успава. Замишљајући како кишне капи на мом прзору
замењују цунчеви зраци полако тонем поново у сан. Једно је сигурно не во -
лим кишу и кишне дане.


Бојана Смиљанић 2/5

[kojica]

Кишни дан

Будим се и устајем. Одлазим до про зора. Напољу киша пљушти. Раз -
миш љам шта да радим овог кишног дана. Пожелела сам да се поново
вратим у кревет. То сам и урадила. Али нисам могла више да лежим.
Устала сам и обукла се. Обула сам гумене чизме, кабаницу и узела кишо -
бран. Изашла сам напоље. Шљапкала сам по барицама. Тражила сам дру -
гаре. Али никог није било. Киша је и даље пљуштала. Ушла сам у кућу. Раз -
мишљала сам зашто киша пада, па сам помилила да се тата облак наљутио на
своју децу. Сигурно мали облачићи нису били добри, па их је тата грдио. И
зато они плачу и праве кишу.
Узела сам књигу и решила да овај киш ни дан проведем читајући.


Јована Јевтов 2/5

[kojica]

Кишни дан

Био је уторак. Још док сам била у кревету, чула сам како капи кише
ударају у мој прозор.
Пролазило је време, а ја сам морала да се спремим за школу. Киша је све
више падала, а ветар је почео нагло да дува. Мама је кренула на посао и мене
је одвезла до школе. Крајем улице су деца ишла са кишобранима разних
боја које су једва држали од јачине ветра. Око нас је летело увенуло лишће
са грана. Убрзо смо стигли до школског паркинга и ја сам кренула сама уз
степенице. У рукама сам носила омиљен кишобран, али ми га је ветар,
после само неколико корака, преврнуо и поломио. Осетила сам страх и почела
да трчим по барама, јер сам желела да што пре уђем у школу.
Иако сам била уплашена, овај дан је на мене оставио утисак.


Теодора Кошпенда 2/5

[kojica]

Мој рођендан


Била је поноћ. До тог часа сам имао двадесет година, па сам после напунио деветнаест.
Сутрадан је све било спремно за прославу мог шеснаестог рођендана. На забаву је дошло 66
деце и 156 родитеља. Добио сам свакојаке поклоне: барбике, шналице, разне перике и женске
мирисе. Врло сам се обрадовао. На ред је дошла торта. Била је огромна. Њом се могло
послужити троје деце и четвртина једног родитеља. То је једна црвена торта, плаве боје, са
зеленим туфнама офарбаним у жуто.
Када су сви појели баклаву, требало је да играмо. Укључили смо радио и позвали обућаре.
Ватрогасци су цртали, одрасли и ја смо легли у кревет да спавамо. Ујутру сам чуо како ме
мајка буди:’’ Сине, доста си спавао. Мораш да доручкујеш па да идеш у школу.’’
Када сам се пробудио, увидео сам да је мој рођендан био сан.
Још једна моја пустоловина је завршена.


Никола Филиповић IV-1

[kojica]

Десет мојих заповести

У животу се морају поштовати нека правила. Правила понашања, живљења, обичаја, одевања и живота
уопште. Ако тога нема све би било у неком расулу и не би се знао неки ред. Као и што наши старији, који
су читали Библију, кажу да постоје десет божијих заповести, и ја имам неки свој ред и својих десет
заповести.
Код мене је прва и најважнија да не крадем, лажем и будем дволичан. Искреност је код мене на првом
месту и то тражим апсолутно и од других. Друга и веома важна, је поштовати старије и родитеље. Можда
они некада и нису у праву, али њихова је увек задња. Трећа, исто веома важна, треба ценити школу и
образовање. Учити, учити и само учити. Без школе нема образовања, без образовања нема посла, а без
посла нема пара. Моја четврта заповест је клонити се љубоморе према друговима и другарицама.
Љубомора је ужасна ствар, која може посвађати и најрођеније људе. Пета је волети и поштовати сестру
своју. Рећи ће да је баш лепо што сам је ставио на пето место, али ипак важно је и да има своје место у
мом животу. Шеста заповест веома важна и ништа мање значајна од других, је помагати мами у кући. Ред,
рад и само дисциплина, што је рекао мој тата, јер џепарац је одмах већи, а мама је задовољнија. Седма је,
бити добар друг. То је у овим временима тешко, али морамо се трудити јер другарство је нешто што
заувек траје. Осма моја заповест је користити обавезно интернет и фејсбук. Без тога нема комуницирања
са читавим светом. Девета је клонити се свађа и туча јер то никоме није донело ништа добро.
За крај, десета заповест је порука свим мојим другарима. Будите кул. То значи волети друге, помагати
другима, комуницирати са свима и бити кул у школи.


Никола Киселовски 4.р. Брежане

[kojica]

И то је љубав


Једна од првих речи које смо чули је реч љубав. То је реч коју чујемо свакога дана пуно пута. Песници о
љубави пишу најлепше и најтужније песме, музику праве због љубави. Сви причају о њој, па се често питам шта је
све љубав?
Видим свуда око себе различите љубави, мале, велике, неузвраћене, тужхе. Сунце воли природу, биљке и
животиње. Пошаље им топлоту и светлост у пролеће. Природа му узврати жубором река,цвркутом птица и
најлепшим бојама цвећа. Пар гугутки изнад моје терасе су направиле гнездо, чекају потомство, гугучу. И то је љубав.
Љубав наше учитељице улива нам сигурност док смо у школи. Она то показује непрестано, док нас учи новом
градиву и брине о нама као о својој деци. И то је љубав. Мој друг из разреда се заљубио у једну девојчицу из школе.
Често је насмејaн, а још чешће плаче. И то је љубав. Много пре поласка у школу открила сам љуба према књизи.
Заволела сам шарене сликовнице, а затим словарице уз помоћ којих сам савладала азбуку. Љубав између књига и
мене се наставила, па сам прва знања о природним појавама, свемируи далеким земљама стекла из енциклопедија.
Књиге су развиле у мени љубав према школи и новим сазнањима. Радујем се свакој књизи коју ми купе родитељи
или поклоне другови и једва чекам да их читам. Често их позајмљујем другарицама па и код њих примећујем љубав
према књизи. И то је љубав.
Постоји много љубави. Љубав према природи, љубав према брату, љубав према симпатији, љубав између
другова и она најдубља, љубав између родитеља и деце. Љубав је свуда око нас и целог живота откривамо неку нову
љубав.


Александра Јанковић 4/2

[kojica]

Догађај који ћу памтити


Био је леп сунчани јесењи дан, а ја сам са нестрпљењем очекивала тренутак када ћу са разредом и
учитељицом поћи на излет. Ходајући ка излетишту весело смо разговарали и једва чекали да стигнемо до етно парка
``Тулба``. Успон је био висок и напоран, а ми смо као врапчићи стално запиткивали учитељицу јел има још пуно ?
Призор који смо ускоро угледали отерао је и најмањи бол у ногама и обрисао и последњу кап зноја. Лишће
на крошњама шумице весело је треперило као да је хтело да нам пожели добродошлицу. У срцу шумице налази се
етно село које као да нас је вратило у неко прошло доба. Много сам желела да уђем у музеј али то је остала само
неостварена жеља. И овога пута моје несташно детињство прекинуло је лепоту тог дана. Са друговима трчала сам по
шумици и сама незнам како осетила сам јак бол на руци, да, тог тренутка камен је био на погрешном месту. Поглед
ми је пао на мој прст, о не, опет исто, страх, а маме нема ту али ту је једно мило лице, једна нежна рука која мења
мамину, да, то је рука моје учитељице Јасмине Станисављевић. Бол је био велики али рука учитељице која ме је
мазила све је то ублажила. Чекала сам маму, убрзо је дошла по мене, била је забринута али и храбра као и увек. Било
ми је тешко да оставим другове који су били поред мене. Отишле смо у диспанзер, а онда у болницу. Тада су сви
страхови нестали, знала сам да идем код најбољег доктора Ненада Сретеновића. Имала сам осећај да је срећан што
ме види али исто тако и тужан због разлога који ме је ту довео. Знам да сам му обећала 24. априла да више никада
нећу доћи због повреде, а ето сад сам прекршила дато обећање. Све је ово тешко и болно за мене, маму, учитељицу,
другове и доктора, а ја свима кажем, све ће бити уреду кад сам у рукама мог белог облака, доктора Ненада
Сретеновића.
Биће ово доживљај који ћу памтити целог живота и бићу захвална учитељици за њена миловања, доктору за
његову хуманост, Игору, Алекси, Николи Првуловићу, Петру, Сањи, Оливери и Ивани што су прави другови и одмах
су звали да ме питају како сам и дошли да ме обиђу. Хвала најбољој учитељици на посети, то ми је дало снагу да
издржим.


Јелена Гвозденовић 4-2

[kojica]

Пролеће се шећка по мом крају

После дуге и хладне зиме, пролеће је дошло у мој крај. Зима је била пуна снега, као права зимска
чаролија. Али је пролеће ипак лепше годишње доба.
Када је пролеће дошло, са собом је донело топле сунчеве зраке и весели цвркут птица. Све је веселије
и зеленије. Природа се пробудила из зимског сна и за собом довела све пролећне биљке и лепу музику
животиња. Дани су углавном сунчани, али понекад тамни облак прекрије небо и онда пада киша. Али
киша више није хладна као зимус, већ по песми птица знамо да ће пљусак кратко трајати. Инсекти су
одмах изашли из својих кућица, чим су први зраци помиловали земљу. Њихово зујање увесељава цео
животињски свет. Први весници пролећа већ су процветали и улепшали ливаде својим цветовима.
Љубичице својим мирисом привлаче сву децу да их беру.
Пролеће нас је извукло из куће и измамило напоље. Почели су топли дани. Све је озеленело. Природа
је најлепша у пролеће.


Душан Милић 3.р. Драговац

[kojica]

Нека мржња гладује


Овај свет је пун људи који се воле, али и оних који мрзе друге људе. Мржња уништава све пред собом.
Због ње се ратује, па многа деца остају без родитеља и дома. Немају где да спавају и немају довољно
хране и слаткиша. Свако дете је то жаслужило. Када би се сви волели, било би другачије. Љубав је
најважнија на свету и она треба да влада светом. Тада би мржња гладовала заувек.

Страхиња Митић 2-3

[kojica]

Моја школа


На углу Моравске и Ратарске улице налази се једна велика
зграда. Када сам био мали, питао сам маму која је то зграда.
Она ми је рекла да је то Основна школа „Вук Караџић“.
Први пут сам ушао у њу 1. септембра 2006. године. Све ми је
било чудно и непознато. Срећом, ту је била наша учитељица
која нас је прихватила и показала где нам је учионица.
Упознао сам нове другове и другарице. Полако смо се
навикавали на школски рад и ред. Свакога дана научили смо
нешто ново – да читамо, пишемо, рачунамо, певамо,
цртамо... Наравно, ми се највише радујемо часу физичког,
кад можемо да играмо фудбал. Наша школа је стара, али
лепо уређена. Учионице су окречене, на прозорима су
стављене тракасте завесе, а у учионицама су компјутери.
Постоји и школска библиотека у којој узимамо књиге. У
фискултурној сали се одржавају спортске секције. Ученици
наше школе освајају прва места на такмичењима.
Иако наша школа, као и све друге, има све мање деце, ја сам
баш поносан што сам њен ђак.


Алекса Цветковић 4-3

[kojica]

Маштам о својој будућности


Снови и машта... Те две речи казују много, мада, када боље размислимо, схватамо да су те речи безвредне,
односно, да не представљају ништа све до тренутка када о њима размишљамо. Свака особа има свој сан,
нешто о чему дуже време машта и што би желели да се оствари. Наравно, и ја спадам у такве особе што
пуно размишљају, стварају сасвим други свет у својој глави и желе да се замишљено оствари. Оно о чему
бих ја волео да причам кроз ову тему је шта желим да будем кад порастем. Мишљење се често мења,
маштања су сваким даном другачија и понекад се у тим сновима изгубим. Оно о чему дуже време маштам,
и верујем да ће се остварити, јесте управо фудбал. Желим да будем професионални фудбалер, да заиграм у
најбољем могућем клубу и да будем део Србије што се спорта тиче. Пошто тренирам фудбал, и у томе сам
заиста одличан, поставио сам себи циљ који мора бити превазиђен. Када затворим очи на тренутак
замишљам да сам у некој страној држави која је у сваком смислу лепа, на пример Енглеској, јер волим
клубове из те државе. Замишљам да ми сви прилазе, да је око мене велика гужва коју чине ватрени
навијачи и који би желели на сваки начин да ми приђу. Маштам о томе како обилазим цео свет, упознајем
многе људе са различитим обичајима, језиком...заиста, волео бих да знам пуно језика, јер кажу да човек
зна онолико колико језика зна да говори. Оно о чему највише сањам је да будем у фудбалском тиму
Србије. Стално кад гледам фудбал, размишљам о томе. Постоји толико тога о чему ја размишљам и шта
замишљам, али ово је сасвим довољно. Све се може кад се хоће. Верујем у ту пословицу. Трудићу се да
оно што замишљам и маштам остварим.


Алекса Ђорђевић 3.р. Брежане

[kojica]

На излету


Једног јутра сам пошао у школу. Био је то као сваки обичан дан, све док нас учитељица није
изненадила када је рекла да сутра идемо на Тулбу. Следећег дана сам од узбуђења почео да се
спремам много раније него што је то било потребно.
Кренуо сам у школу. У дворишту су била деца која су као и ја ишла на излет. Изненада сам упао
у колону деце. Весела и гласна дружина је кренула кроз Пожаревац. На том путу смо видели
калдрму улице Ђуре Јакшића. Учитељица нам је рекла да су Турци градили калдрму због превоза
робе и ради путовања. На Тулби су смештене куће из 18. века. Ушли смо у једну од тих кућа. У
њој су били предмети који су коришћени у нека давна времена. Замислио сам како бих ја живео у
времену када није било телевизора и струје, али је било највише безбедне игре и смеха.
Лепо сам се провео на Тулби и научио нешто више о историји и традицији нашег народа.


Урош Ранђеловић 4-3

[kojica]

Како сам провео летњи распуст


Лето смо тако дуго чекали, а ево сада већ пролази. Распуст је
прошао, а књиге су већ спремне да их узмемо у руке.
Море је остало да ме чека да га посетим идуће године.
Посећивао сам базене и највише пливао у базену у Забели.у
врелим данима ми је тако пријало, да сам ронио и ронио. Ипак
сам цело лето устајао рано и одлазио на тренинге. Није ми било
тешко, јер из моје витрине, поздрављају ме још две нове
медаље. Нешто је ипак, овог лета, остало тужно у мом срцу.
Моје село је остало исто, али њега више нема. Стари храст на
улазу села је изгорео у пепелу. Разнео је ветар прегршт
успомена које је чувао овај стари храст, који је био саставни
део нашег села. Нема више ко да ме дочека на улазу села, са
мојих турнира и мојих путовања.
Прође још једно лето. Поново су школске клупе пуне, а ја једва
чекам своју прву петицу из четвртог разреда. Ко зна, можда ћу
је баш сада и добити.


Никола Киселовски 4.р. Брежане