Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od I do IV

[kojica]

Да имам чаробну моћ

Када бих имао чаробну моћ, учинио бих да свако дете има
маму и татау који ће га волети. Да има породицу у којој ће
безбрижно расти и имати своја права – права на срећно
детињство, на одрастање и школовање. Многој деци је све то
ускраћено. Та деца су много тужна и много пате. Најтужније
је када се деца роде болесна или касније оболе. Много деце
никада не проходају. Нека не виде, нека не чују. Нека оболе
од неке тешке болести...нека умру. Своју чаробну моћ бих
употребио да не буде тако. Волео бих да се деца рађају
здрава, да буду срећна и задовољна. Било би лепо да се деци
стално дешавају само лепе ствари.


Сава Десивојевић 3.р. Драговац

[kojica]

Вук Стефановић Караџић


Моја школа се зове „Вук Караџић“. Док нисам
пошао у школу нисам знао ко је био Вук Караџић.
У школи сам сазнао да је он био паметан човек
који је измислио азбуку. Када сам био у Лозници на
рекреативној настави, посетили смо његову родну кућу
у Тршићу. Видели смо где је Вук провео прве године
живота. Вук је много учинио за наш српски језик. Увек
је говорио: “Пиши како говориш, читај како је
написано.”
Када сам све ово сазнао, био сам срећан и
поносан што идем у школу која се зове „Вук Караџић“.


Никола Јанковић III-4

[kojica]

Јесен је, јесен рана


Још неколико сати и стићи ће јесен. Пролази оно насмејано сунце које нас је грејало целог лета.
Замењује га киша која непрестано ромиња.
По пустим улицама пролази само хладан ветар и вредни ратари. Пожутели листови подрхтавају
на ветру и падају у блатњаве барице. Ласте се окупају на жицама и спремају се за пут ка југу. У
виноградима румене се зрели гроздови спремни да их уберу дечије ручице. Пожутели бокори травице,
натопљене влагом, не изгледају више онако лепо и весело. Испод старе липе жбун од шипка, ћути и
бори се са хладноћом прекривен пауковом мрежом. Једино се поља кукуруза жуте као дукат у овом
сивилу. По пољу потрчи понеки зека у потрази за храном. У мојој улици и дворишту не чује се цвркут
веселих птица. И оне су побегле од ове суморне јесење слике. Разигране веверице журе да што више
скупе лешника како би презимеле зинму. Маме и баке вредно остављају зимницу.
Сви журе да искористе још мало овог лепог времена што нам је преостало. Само је јесен рана на
наша врата закуцала.


Јелена Лазић IV Драговац

MATEMATIKA

[kojica]

Једном сам некога повредио


Дечаци могу да буду врло немилосрдни, да повреде неког а да
то не знају. И ја сам један од њих и нисам поносан на то. Претио
ме је као верно кученце, трчао за мном, имитирао, а нервирало
ме је то што је пунији и што не зна да игра фудбал, иако је две
године млађи од мене. Једног дана двориште је било пуно деце.
Рекао сам му ужасне речи, да је смотан, да не зна ништа. Он је
погнуо главу и поцрвенео. Остала деца су се смејала и уместо да
се и ја смејем, мене је било ужасно срамота. Цело вече сам
ћутао. Мама ме је гледала и није морала ништа да каже. Све сам
и сам знао. Лоше је кад повређујеш људе, а још теже кад
повређујеш оне који те воле.


Никола Киселовски III-Брежане

[kojica]

Да имам чаробну моћ

Да имам чаробну моћ, ја бих се претварао у чаробњака. Могао бих да се претворим
у све што пожелим. Помогао бих великима да оздраве, а малима да испуним жеље.
Летео бих све до Месеца.Дотакнуо бих звезде на небу. Пливао бих са китовима у
океанима. Делфини би ми били пријатељи. Полетео бих и на ћилиму преко
пустиња и планина. Летео бих све до Кинеског зида. Вратио бих се у доба фараона
и гледао како Египћани зидају пирамиде. Скокнуо бих и до Цезара са којим бих
гледао борбу гладијатора и лавова. У Африци бих се играо са жирафама и
леопардима. Ишао бих на још многа места, само када бих имао чаробну моћ.


Александар Момировић III-2

[kojica]

МАШТАЛА САМ

Много волим да маштам. Када ми је досадно и не знам шта да радим, довољно је
да затворим очи и моја машта ме носи где год пожелим.
Тако сам једног тмурног, кишног дана седела и посматрала како се кишне капи
сливају низ прозор. Било ми је јако досадно и затворила сам очи. Одједном сам се
нашла у шареном, сунчаном свету где је све лепо, мирисно и насмејано. Ту и дрвеће
може да хода, птице да говоре, а трава да пева. Маштам да имам крила и да летим као
птица, а сви ме гледају и диве ми се. Летим на други крај планете и пливам у мору са
рибама. Могу дуго да роним без ваздуха. Онда изађем из воде и легнем на топао
песак. Наранџе, ананас и пуно укусног воћа долази код мене и нуди ми се да га
поједем. Таман отворим уста да га загризем кад неко куца на врата моје собе.Мама
улази и носи ми на тањиру исецкану јабуку. Погледам кроз прозор. Још пада досадна
киша. Нема везе, мени је било лепо јер моја машта је најјача на свету.
Ако вам некад буде досадно, немојте тражити да вам купују скупе играчке, јер ви
већ имете једну - вашу машту.Само треба да је укључите и редовно да је тренирате.

Марија Петровић IV 2

[kojica]

ШТА ЗАМЕРАМ ОДРАСЛИМА
К А К О Б И Х ....

Еј, како бих на крају града пауком подигла фабрику дувана ДИН. Мрзим цигарете! На
сваком углу града бих написала: "Узмите здравље, оставите пушење." Уместо фабрике
никотина подигла бих фабрику природних сокова. Делила бих свој деци овог града
велике количине овог напитка за Божић и новогодишње празнике.
Да се ја питам, прекинула бих све ратове. Жеља ми је да у целом свету влада мир.
Ето шта бих ја учинила!


Јована Јанковић II-2

[kojica]

Растанак

Збогом, драга учитељице наша. Хвала Вам за све. Научили сте нас да
бројимо, читамо и пишемо и пуно савета сте нам дали. А највише
хвала за љубав, пажњу и топле речи без којих би ове три године биле
празне. Жао нам је што се растајемо од Вас и Вашег топлог лица.
Али знајте да ће дубок траг који сте у нашим срцима оставили, заувек
ту и остати.

IV 3

[kojica]

Moja najdraža igračka

Moja najdraža igračka su Yu-Gi-OH karte.One su magične karte.Tu možeš da učiš
sabiranje. Volim ih jer u njima ima taktike. To znači da moraš da upotrebiš glavu za
razmišljanje. Mogu da se upotrebe magične, klopke i čudovišta.Pobednik je onaj ko
ima više životnih bodova. Ove karte vole da igraju u školi i svi moji drugovi, moj
stariji brat, kao i njegovi drugovi. Ovim kartama možemo da se menjamo i igramo
po ceo dan. Vrlo sam dobar u toj igri!


Filip Teslić II-3

[kojica]

Moj omiljeni lik iz komšiluka

Kad sam bio sasvim mali u mom komšiluku je živeo deda Pera, koji je mnogo voleo
da ide na pecanje.
On je visok i krupan čovek. Imao je sedu kosu i širok osmeh. Bio je jako dobar i
pošten. Mnogo je voleo decu i svaki put kada bi se vraćao iz prodavnice donosio
nam je slatkiše. Jednom je poveo mene i mog brata na reku na pecanje. Bili smo
veoma srećni, zato što ćemo naučiti da pecamo zajedno sa njim. Smejali smo se,
jurili i najviše pecali do večeri. Kada smo nameravali da podjemo kući, moj brat se
okliznuo i upao u vodu. Deda Pera je odmah skočio i izvukao iz vode mog
uplašenog i skroz mokrog brata. Brzo ga je uvio u svoj džemper i krenuli smo kući.
Kada smo stigli, ispričali smo svima šta nam se dogodilo tog uzbudljivog dana.
I danas, kada smo se odselili i porasli, uvek se rado sećamo našeg dobrog i
požrtvovanog deda Pere, kao i dana kada smo naučili da pecamo.

Matija Bulatović III 2

[kojica]

Шта ми је Никола Тесла
шапнуо на уво

Једно вече сам прелиставао часопис и пажњу ми је привукла фотографија
једног човека. Његов поглед је био јасан, а чело високо. Када сам питао
тату ко је то, он ми је рекао да је на слици Никола Тесла, наш највећи
научник.
Те ноћи сам сањао тог великог човека. Шапатом ми је рекао да је знање
најдрагоценије, а оно се стиче само радом. Док смо мали, ми треба да учимо
и да се образујемо. Када одрастемо и стекнемо знање, ствараћемо дела
корисна човечанству. Својим изумима Никола Тесла је донео добро читавом
свету и учинио живот лакшим и срећнијим.
Ујутру, кад сам устао, саопштио сам родитељима да имам једну велику
животну тајну, а то је: ,,Ми, деца, треба да много учимо да би одрасли у вредне и
поштене људе који ће стварати дела трајнија од човека.”


Владимир Павковић III2

[kojica]

На излету


Јутро је било прохладно, запутили смо се на планину Космај у
обилазак манастира: Тресије, Павловац и Раиновац. Испратило
нас је велико сунце боје наранџе.
Ови манастири су најлепши драгуљ наше историје. У Тресијама
смо присуствовали Литургији, а затим били послужени чајем и
колачима.Монаси организују разне књижевне манифестације,
сабор фрулаша и ликовне колоније. Једне године је проплакао
крст из Јерусалима, монаси кажу да су те сузе слане. Манастир
Павловац је саградио деспот Стефан Лазаревић. У њему данас
живи монах од осамдесет и осам година. Рушевине Деспотовог
дворца обрасле су маховином и окружене високим стубовима.
Поред тече брз поток. За мене је то био прави рај.
Цео дан сам осећала велику радост, срце ми је било испуњено
милином. Схватила сам да природа као и човек осим
физичке,има и духовну лепоту.


Кристина Манић III3

[kojica]

Доситеј ме и данас учи


Иако сам ученик другог разреда, много сам научио о Доситеју.
Учитељица нам је причала о њему и читао сам његове басне.
Научио сам, да је он био паметан човек и да је отварао школе.
Знам да је он био веома мудар и значајан човек, јер наша
школа носи његово име.
Поносан сам «Доситејевац».


Драган Крњајић 3-3

[kojica]

Читајући Доситејеве басне

Доситеј Обрадовић памти се као оснивач прве школе и као
први српски писац.
Када сам читала његове многобројне басне уживала сам у
тим кратким нестварним причама. Питала сам се како би то
било да је заиста стварно. Посебан утисак на мене је
оставила басна «Магарац у лављој кожи». Испред себе
имала сам слику једне смешне животиње. На тренутак сам и
сама пожелела да је видим. Читајући ту басну помислила сам
да се све то стварност. Осећала сам се као да сам са њима и да
видим нешто необично. Па се питам: «Како је магарац могао
са да се обуче у лавље одело? Како је добио ту идеју? Шта је
био разлог да он то уради?» Тако постављајући себи многа
питања, одговорима продужим сваку басну. Иако су кратке,
Доситеј их је написао тако да свако ко их прочита добије
жељу да се тамо нађе.
Читајући ову басну помислила сам да и у стварном животу
није добро «Китити се туђим перјем.»


Милица Самарџија 4-2

[kojica]

О светом Сави


Растко Немањић био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, првог српског владара.
Још као дете Растко је показивао велику мудрост којом је задивио своје родитеље. Посветио се
духовном животу верујући у Бога и божјег сина Исуса. Зато је одлучио да напусти родитељски дом.
Одлази на Свету гору, у манастир Ватопед, где се замонашио и добио име Сава. У миру Свете горе
брзо је схватио мудрост којој су учени калуђери. Сматрао је да је прекопотребно да ту стечену
мудрост пренесе народу. Враћа се у Србију, а на својим путовањима успева да шири хришћанску
веру и описмењује народ. Градећи по Србији манастире, успео је да се избори за самосталност
Српске православне цркве 1219. године и постане њен први поглавар. Његово животно дело живи и
после његове смрти 27. јануара 1235. године, а тај дан данас се слави као школска слава.
О величини и племенитости светога Саве написане су многе приче и испеване песме којих се радо
сетимо на Савиндан, када прослављамо школску славу.

Дејана Гајић 3-3

[kojica]

Хвала...


Волим маму. Мамине очи су као драгуљ, лепе и сјајне.
Хвала ти за све: што си ме родила, што си ме одгајила, за
све...
Волим тату. Татин стомачић је као јастук. Хвала, тата, за
шетњу, за игру, за све...
Моја сека Лоли права је џез балерина, јако ме воли.
Хвала ти, Лоли... за успаванку.
Сунце је као цвет, и као маслачак, и као невен. Хвала
сунцу за лепе дане.
Бог је створио свет. Хвала ти, Боже! Хвала ти, Исусе
Христе! Хвала ти, Богородице!


Алекса Пецељ 2-4

[kojica]

Како видим светог Саву

Покушавам да замислим лик светог Саве.
Видим га ка о најмлађег сина Стефана Немање.
Окружен је љубављу и пажњом. Одраста
на двору са своја два брата. Заједно са браћом стиче
прво образовање. Чита многе књиге о религији.
Другачији је од осталих младића. Не воли
лов, пијанке и не занима га владарски живот. Зато бежи у
манастир. Монаси га радо прихватају. На Светој гори
живи другачији живот. Писао је књижевна дела и градио
манастире. Помирио је своју браћу која су се свађала око
престола. Своје знање преносио је на друге, одрасле и
децу. Учио их је раду и љубави. Љубав, мудрост он у нама
буди, осим ђака славе га сви људи.


Милица Сарић 3-3

[kojica]

Свети Сава


Свети Сава родио се као Растко Немањић 1176. године.
У седамнаестој години напустио је родитељски дом и отишао на Свету гору. Тамо се замонашио и
духовно узрастао, да би постао зачетник наше вере, права, дипломатије, књижевности... Неколико
година потом на Свету гору, у гласовити манастир Ватопед, стигао је и његов отац Немања, али као
калуђер Симеон. Стефан Немања одрекао се царства земаљског и заједно са сином, а уз помоћ цара
Алексија Трећег, обновио је опустели манастир Хиландар 1198. године, своју и српску царску
лавру. Сава му написа и устав па га испунише многим иконама, лепотама и драгоценостима.
У манастир долажаху Срби да кроз подвиг славу народа свог уздижу. Прођоше туда многи теолози,
књижевници, иконописци и други многим племенитим вештинама обдарени.


Тамара Ивановић 4-3

[kojica]

Свети Сава


Када је свети Сава мали био, звао се Растко Немањић.
Неком приликом је на двору од монаха слушао лепе приче о
Светој гори, о којој је све више маштао. Једног дана је
замолио родитеље да иде у лов на јелене, а уместо у лов, он
је побегао на Свету гору. Његов отац Стефан Немања
наљутио се и послао војнике по њега, али Растко се већ
замонашио и добио ново име – Сава. Војницима је дао
писмо за родитеље у ком је написао да не жели да се врати
јер је пронашао оно за чим му срце жуди.
Сава је остао у манастиру и наставио да учи, а његови
родитељи су следили његов пример и за неколико година и
сами се замонашили.
После неког времена Сава се вратио у Србију и основао
прве српске школе.


Ивана Цвејић 2-3

[kojica]

Bio jednom jedan list

List je pao sa drveta i nošen vetrom stigao do gomile suvog lišća. Svi listovi su bili braon žute boje,
jedino on zelen.
Pitao ih je da li može da se igra, ali niko nije obraćao pažnju na njega. Tužan se popeo na drvo i tako
ostao cele godine.
Kada je ponovo došla jesen probudio i ništa nije bilo drugačije. Opet je pao sa drveta u vetar ga je
odneo na isto mesto gde se skupila gomila lišća. Taman kada je hteo da ih pita da se igraju zajedno,
ugledao je parče polomljenog stakla na zemlji. Video je drugačiji lik, više nije bio zelen, i on je bio
zlatne boje. Pojurio je prema ostalom lišću. Ono ga je sada prihvatilo, i svi su se veselo igrali. Kada su
ga bolje upoznali videli su kako je dobar drug.
PORUKA: I oni koji su drugačiji od tebe mogu ti biti prijatelji. Nije važno koje je neko boje i šta nosi,
važno je da je dobar i pošten.


Luka Vuksanović IV2

BIBLIOTEKA