Zmije Otrovnice

[Ometač]

Verovatno ni jedna životinjska vrsta ne pobuđuje u ljudima toliko različitih osećaja kao
zmije. Zmije kod većine ljudi zapadnih, industrijalizovanih društava izazivaju strah i
gađenje. Međutim, mnoga plemena u Africi i Aziji smatraju zmiju simbolom plodnosti i
rađanja, a negde i božanstvom.

Mnogi naučnici u svetu proučavaju biologiju zmija, posebno njihovu ekologiju, ponašanje i
fiziologiju. Posebnu granu istraživanja čine proučavanja zmijskih otrova. Ofidizam (ugriz
otrovne zmije i njegove posledice) je jos uvek značajan uzrok smrti u nekim delovima
sveta. Osim toga, neke bioloske aktivne supstance iz zmijskih otrova koriste se za lečenje
nekih patoloskih stanja kod čoveka (na primer, za razbijanje krvnih ugrušaka u krvnim
sudovima koji su odgovorni za nastanak srčanog ili moždanog udara).

[Ometač]

Ljudi su oduvek živeli sa zmijama, plašili ih se ili im se klanjali, tražili način da se od njih
zaštite ili da ih iskoriste. O zmijama ima bezbroj predanja i legendi. U svakom slučaju zmije
su pobuđivale, ali i dalje pobuđuju pažnju naučnika i običnog sveta. Svakog dana
saznajemo nešto novo o njima, ali uprkos tome one uvek ostaju misterija.

[Ometač]

Opšte karakteristike zmija

Zmije imaju jako izduženo, oblo telo pokriveno rožnatin krljuštima, koje se završava
tankim repom. Glava im je jajolikog ili trouglastog oblika, kod nekih vrsta sasvim nejasno
odvojena od trupa. Nemaju spoljašnje udove i mokraćnu bešiku. Ipak izuzetnu
pokretljivost im obezbeđuje veoma razvijena kičmenica. Takođe rebra su im isto kao i
kičmenica dobro zglobljena, sto im omogućava lakše kretanje usled nedostatka nogu.
Imaju i veoma razvijenu mišićnu muskulaturu, pa im je lako da se pokreću napred i nazad.
Slušna kost je dobro razvijena, ali bez bubne opne i slušnog kanala. Zmije zvučne talase
primaju putem podloge. Levo plućno krilo je veoma zakržljalo, dok kod nekih vrsta u
potpunosti izostaje. Očni kapci su srasli u providnu izbočinu, odatle ukočen pogled kod
zmija. Jezik je dug i račvast, a služi kao organ čula dodira i čula mirisa. Mozak je slabo
razvijen i u odnosu na veoma razvijenu kičmenu moždinu zakržljao. Vilične kosti su duge i
pokretljive, pa zmija može jako razjapiti čeljust i progutati i plen veći od same sebe.

[Ometač]

Jednjak i želudac su takođe veoma rastegljivi. Neke zmije svoj plen prvo udave pa ga
zatim gutaju, dok druge, otrovne, prvo otruju plen pa tek kada otrov počne delovati,
prelaze na gutanje. Izuzetak je belouška koja svoj plen guta živ. Zubi su im veoma oštri i
malo povijeni, a služe za hvatanje i pridržavanje plena. Kod otrovnica, zubi su šuplji i kroz
njih se otrov ih žlezda ubrizgava u telo žrtve. Otrovnice kao otrovni aparat imaju otrovne
žlezde, koje luče otrov, mišiće, pomoću kojih se isti istiskuje i kanale unutar zuba, kroz
koje se otrov ubrizgava u telo žrtve. Zmije se ne perutaju već rožni pokrivač (zmijsku
košuljicu) presvlače nekoliko puta godišnje. Sve zmije su mesožderi i veoma su
proždrljive. Sitne vrste se hrane glistama i insektima, a krupnije kičmenjacima. Neke jedu
samo jaja. Mogu veoma dugo da izdrže bez hrane (čak i po godinu dana). Mužjaci imaju
parne kopulatorne organe. Zmije se po pravilu razmnožavaju jajima, osim nekih vrsta koje
rađaju žive mladunce. Nemaju glas, a siktanje nastaje usled naglog istiskivanja vazduha
kroz grkljan. Rasprostranjene su po celom svetu, ali ih najviše ima u tropskim i
suptropskim krajevima. Razlog za ovo je nemogućnost da same regulišu svoju telesnu
temperaturu, pa zato najčešće borave u predelima gde je najniša zimska temperatura
iznad 18 stepeni celzijusa. Ima ih na kopnu i u vodi.

[Ometač]

Zmije otrovnice

Postoji velika razlika između otrovnih životinja i životinja otrovnica. Otrovne životinje zovu se
i kriptotoksične, i imaju otrovan jedan deo tela (npr. neke vrste riba), a nemaju organe
specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Životinje otrovnice (fenerotoksične) se
od otrovnih životinja razlikuju po jednoj maloj, ali veoma bitnoj osobini. Životinje otrovnice u
svom organizmu poseduju žlezde koje luče otrove, ali što je još bitnije, poseduju organe
specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Na taj način životinje otrovnice se brane
od napadače ili hvataju plen. Zmije otrovnice spadaju u ovu grupu životinja, a njihov
specijalizovani organ za ubrizgavanje otrova su zubi.

[Ometač]

Od otprilike 3000 vrsta zmija koliko danas živi na Zemlji za čoveka je opasno 10 - 12%
(otprilike 300 - 360 vrsta), a nekoliko stotina vrsta je otrovno, ali neškodljivo za čoveka.
Pošto zmije, kao i ostali gmizavci, ne mogu regulisati sopstvenu telesnu temperaturu,
najbrojnije su u tropskim i suptropskim područjima gde najniža zimska temperatura ne
pada ispod 18 stepeni Celzijusa. Zanimljivo je da na svakom kontinentu broj vrsta zmija
neotrovnica premašuje broj vrsta otrovnica. Izuzetak je Australija gde je broj vrsta
otrovnica daleko veći nego neotrovnica. Osim toga, u Australiji žive zmije čiji se otrov
smatra najtoksičnijim među svim zmijama.


Postoje dve porodice zmija otrovnica:

1. Elapidae (guje) i
2. Viperidae (ljutice i jamičarke).

U porodicu guja spadaju kobre, mambe, koralne zmije, australijske otrovnice, morske
zmije, i jos neke zmije Azije i Afrike. U porodicu ljutica i jamičarki spadaju evropske,
azijske i africke ljutice, zvečarke, i južnoamericke i azijske jamičarke.

[Ometač]

Građa otrovnog aparata

Građa otrovnih zuba i otrovnog aparata različita je kod guja i ljutica. Kod guja su otrovni
zubi smešteni na prednjem delu gornje vilice. Nepokretni su i, kada su usta zatvorena,
smešteni su u kožnom naboru u donjem delu usne šupljine. Osim toga, zubi mnogih guja
nemaju šuplji kanal unutar otrovnih zuba već su njihovi zubi duboko užlebljeni. Otrovni
zubi su povezani sa otrovnim žlezdama koje proizvode otrov. Kada ovakva zmija ugrize, iz
žlezde poteče otrov kroz zub (ili žleb) u ranu. Specijalnu prilagođenost poseduju neke
africke i azijske kobre. One zbog posebne građe otrovnih zuba mogu prskati otrov na
udaljenost i do 3 metara i tako se braniti od napadača. Otrov ima jako nadražujuce
dejstvo na oči i, ako se odmah ne ispere, može dovesti do trajnog slepila. Po toj osobini
posebno su poznate četiri vrste africkih kobri. To su crnovrata kobra (Naja nigricollis),
mozambička kobra (Naja mossambica), crvena kobra (Naja pallida) i ringhal (Hemachatus
haemachatus). I neke vrste azijskih kobri takođe mogu prskati otrov.

[Ometač]

[Ometač]

Ljutice i jamičarke imaju najrazvijeniji otrovni aparat i zube. Kod njih su zubi takođe
smešteni u prednjem delu gornje čeljusti i izgledaju kao injekcijske igle, ali su pokretni. Kada
nisu u upotrebi, zubi su u ustima savijeni unazad i prekriveni su zaštitnim kožnim naborom.
Prilikom ugriza, zubi se uspravljaju i otrov iz otrovne žlezde poteče kroz zubni kanal u ranu.

Jamičarke poseduju i specijalne organe smeštene u jamice između nosnih otvora i očiju. Ti
organi su termoreceptori i zmija ih koristi da u mraku pronađe toplokrvni plen. Ovi organi
spadaju među najosetljivije receptore u životinjskom svetu i mogu registrovarati
temperaturnu razliku od 0,001C. Još uvek se ne zna kako mozak zmije rekonstruiše
termosliku koju stvaraju ovi organi.

[Ometač]

Osim gore navedenih porodica, otrovne su i neke zmije iz porodice Colubridae. Ova
porodica obuhvata 60% svih zmija i u nju su razvrstane mnoge neotrovne zmije (sve naše
neotrovnice spadaju u ovu porodicu). U toj porodici , međutim, ima nekoliko vrsta zmija
koje imaju užlebljene otrovne zube koji su smešteni otpozadi u gornjoj vilici i ne mogu se
savijati kao kod ljutica ili jamičarki.

Prilikom ugriza, zmija mora čvrsto zagristi plen i pri tome čeljustima praviti pokrete kao da
žvaće kako bi zadnjim otrovnim zubima prinela plen i unela otrov u telo žrtve. Većina
otrovnih zmija ove porodice nije opasna za čoveka, ali postoji nekoliko vrsta koje svojim
ugrizom mogu nauditi. Ugrizi boomslanga (Dyspholidus typus) i tzv. ptičjih zmija (rod
Thelotornis) su smrtonosni za čoveka. Od ugriza boomslanga umro je poznati američki
herpetolog Karl P. Schmidt, a od ugriza zmije Thelotornis kirtlandii nemački herpetolog
Robert Mertens.

[Ometač]

Često ljudi postavljaju pitanje: "Koja zmija je najotrovnija?". Ovo pitanje bi možda trebalo
da glasi: "Koja zmija godišnje ugrize najveći broj ljudi?"

Naime, postoje vrlo otrovne zmije koje žive u predelima gde živi mali broj ljudi, tako da
gotovo i ne dolaze u dodir sa njima. Dobar primer za to je zmija pustinjski taipan
(Oxyuranus microlepidota) koja zivi u pustinjskim područjima Australije.

[Ometač]

Ova zmija ima najtoksičniji otrov od svih poznatih zmija. Međutim, ona živi u udaljenim
pustinjskim predelima i nije agresivna, tako da gotovo i nema ljudskih žrtava izazvanih
ugrizom ove zmije. Mnogo više ljudi ugrizu zmije u područima koja su gusto naseljena ili
tamo gde zmije prilaze kućama ili stajama privučene velikim brojem glodara koji su većini
zmija glavna hrana. Osim toga, smrt od posledica zmijskog ugriza zavisi i od pravilne
medicinske pomoći i nege nakon što se ugriz dogodio. Mnoga područja Afrike i Azije gde
ljudi i zmije otrovnice žive jedni blizu drugih udaljena su od većih medicinskih centara, pa
nema kvalitetne medicinske pomoći. Vrlo je teško tačno odrediti koliko godišnje ljudi umre
od posledica ugriza, jer su mnoga mesta gde se oni najčesce događaju udaljena i podaci o
ugrizu nikad ne dospevaju u u javnost. Opšte govoreći, smrtnost od ujeda zmija je vrlo
mala u područjima sa dobro razvijenom medicinskom pomoći (na primer, u SAD, Australiji i
u Evropi), a velika u nerazvijenim područjima Afrike, Azije i Juzne Amerike. Iako je teško
reći od kojih zmija ljudi najčešće stradaju, moguće je naznačiti koje su zmije najopasnije u
pojedinim podučjima sveta.

[Ometač]

Zmije Evrope

U Evropi relativno mali broj ljudi strada od ugriza zmija. Razlog je što u Evropi nema tako
opasnih i otrovnih zmija kao na primer u Africi ili Aziji. Osim toga, medicinska pomoć i nega
su u gotovo svim delovima Evrope lako dostupni, pa je moguće započeti lečenje ugriza pre
nego što se razviju po život opasni simptomi.


U Evropi žive samo opasne zmije otrovnice iz porodice ljutica. Većina evropskih ljutica je
vrlo mala (mnoge su manje od 60 cm), pa ako i dođe do napada i ujeda, količina
ubrizganog otrova je vrlo mala. Sve evropske ljutice imaju otrov u kom preovlađuju
hematotoksične materije. One izazivaju poremećaje u broju krvnih ćelija, poremećaje u
mehanizmu zgrušavanja krvi, i trenutno razaraju tkiva. Nakon ujeda javlja se bol i otok
koji se brzo širi od mesta ujeda. Na mestu ujeda i u njegovoj okolini javljaju se i plikovi
ispunjeni bistrom tečnošću. Ako je ubrizgana veća količina otrova, a ujed se ne leči, kao
jedna od komplikacija (iako vrlo retko) može da se javi i pojava gangrene. Najčešći su
ujedi na prstima ruku ili nogu. Posebno opasni su ujedi u glavu, vrat ili u krvne žile.

[Ometač]

U Evropi ljudi najčešće stradaju od poskoka (Vipera ammodytes), riđovke (Vipera berus),
italijanske (Vipera aspis) i španske ljutice (Vipera latastei). Od svih njih najopasniji je
poskok.

[Ometač]

Poskok je ujedno i najveća evropska otrovnica. Ženke narastu do oko 60 cm, ali mužjaci
mogu porasti i do 1 m. Kod nekih populacija primetna je razlika u boji izmjeđu mužjaka i
ženki. Mužjaci su pepeljasto sivi, a ženke su najčešće smeđe, sivosmeđe ili crvenosmeđe.

Na leđima se nalazi karakteristična "cik - cak" linija koja je kod nekih primeraka izlomljena, i
cini rombove. Na vrhu poskokove njuške nalazi se mali rog. Poskok se hrani gušterima,
malim glodarima i pticama. Pari se u proleće, a u jesen ženka okoti 3 - 10 (ponekad i vise)
živih mladunaca. Nije agresivan i ako se uznemirava neće odmah napasti nego će samo
siktati i pokušati da pobegne. Često je potrebno jako ga isprovocirati da bi ugrizao. Ako,
međutim, dođe do napada, potrebno je potražiti lekarsku pomoć, jer je ujed poskoka jako
otrovan. Prvi simptomi trovanja su bol i(ili) oticanje ugrizenog dela tela. Otok se javlja 2 -
3 minuta nakon ugriza i brzo se širi. Kod velikih primeraka zubi mogu biti po čitav
centimetar dugi, pa otrov može biti unesen dupoko pod kožu ili čak i u mišić što ubrzava
razvoj simptoma trovanja. Pošto se poskoci lako održavaju i razmnožavaju u
zatočeništvu, oni se često koriste kao izvor otrova za proizvodnju antiseruma.