Tajne opstanka

[Ometač]

MIŠIĆNO-KOŠTANI SISTEMI prvobitno su se razvili kod životinja u okeanima i prilagodili se
delovanju u vodi. Kako je gustina morske vode približno jednaka gustini životinjskog tela,
ona praktično lebdi u vodi i ne zamara se preterano u borbi sa uticajem gravitacije.

Plivač, međutim, mora savladati otpor strujanja vode, koji zavisi od brzine njegovog
kretanja, gustine i viskoznosti vode i od površine kojom se plivač suprotstavlja strujanju
vode. Da bi otpor strujanja vode sveli na minimum, brzi plivači kao što su delfini, morski
psi, tune i drugi, razvili su nezavisno jedni od drugih hidrodinamički oblik tela. Razvoj je
trajao nekoliko miliona godina, a nazivamo ga konvergencijom (evolucijski paralelizam).

Njihovo telo je napred i nazad ušiljen, slično vretenu, te im voda struji tik uz kožu, a
usporavajući vodeni vrtlozi gotovo da i ne nastaju. Tako im telo klizi kroz vodu bez većeg
utroška energije.

[Ometač]

Zamasima peraja životinje potiskuju vodu nazad i tako stvaraju potreban potisak za pokretanje. Kada se potisak udrži sa odgovarajućim hidrodinamičkim oblikom tela nastaju velika ubrzanja: lepezasta sabljarka (Istiophorus platypterus) seče vodu brzinom od gotovo 100 km/h potiskivana udarima velike srpaste repne peraje.

Vodene životinje su razvile toliko različite načine kretanja da uvek iznova iznenade inženjere: morski demon (Manta birostris) široko raskriljenim perajama doslovno leti morem, a murine elegantno vijugaju kroz vodu. Meduze i sipe za kretanje korsite silu potiska.

[Ometač]

Da bi to postigle, sipe pomoću snažnih mišića istiskuju vodu iz plaštane šupljine kroz levkasti
otvor. Tako nastali impuls doslovno ih odbacuje napred. Na taj se način divovske lignje kreću
brzinom od 40 km/h kroz vodu.

Građa tela mnogih morskih životinja optimalno je prilagođena strujanju vode pa služi kao
uzor tehničkim stručnjacima.

[Ometač]

ZEMLJINA ATMOSFERA nije gusta poput vode pa se i ne suprotstavlja telu u pokretu tolikom
silom. Kad su se pre otprilike 400 miliona godina neke dotad u vodi živuće životinje
premestile na kopno, suočile su se sa novom preprekom: gravitacionom silom. Bio je to
jedan od razloga zbog kojega je većina životinja razvila udove. Udovi se odupiru o podlogu i
tako podižu telo i pokreću ga.

[Ometač]

Stonoge koordiniraju svojih do 700 nogu, pauci hodaju na 8 nogu, većina insekata ima ih
6 a gotovo svi sisari četiri.Neke životinje se uspešno snalaze i bez nogu, npr. beznogi gušteri
i zmije. Zahvaljujući mišićima oni telo pokreću napred jer uvijanjem ili odgurivanjem
savladavaju trenje podloge.

[Ometač]

KOD ŽIVOTINJA SA UDOVIMA krajevi kostiju povezani su zglobovima. Oni su centar
okretanja oko kojih se jedan prema drugome pomiču međusobno povezani delovi kostura.
Razmak između tih tačaka okretanja- recimo između pete i prstiju na stopalima - razlikuje se
u različito brzih trkača.

Rekord u brzom trčanju na kopnu drži gepard: osim vitkog i laganog tela, dugih nogu,
ima savitljivu kičmu koja se prilikom trčanja ponaša kao opruga. Kandže i tvrdi jastučići na
šapama omogućuju mu odlično prijanjanje za tlo.Već nakon dve sekunde gepard dostiže
brzinu od 60 km/h. Gepard može trčati i preko 100 km/h, ali to traje kratko. Tada svaka
njegova šapa dodirne podlogu triput u sekundi. Najveću brzinu ne može, međutim, održavati
duže od nekoliko stotina metara jer takav sprint iziskuje veliki utrošak energije.

[Ometač]

Osim tako brzih, postoje i životinje kojima više odgovara sporo kretanje. Time štede
energiju neophodnu u borbi za opstanak i katkad se uspešno odbrane od potencijalnih
grabljivica. Lenjivac, se na primer, kreće toliko sporo da je zbog toga skoro nevidljiv, i ta ga
osobina štiti od napada orla.

[Ometač]

Ili živi list (Phyllium celebicum) s jugoistoka Azije čije je osnovno oružje u borbi za opstanak
prikrivanje. Osim što oblikom i bojom oponaša lišće, poprimio je i način njihovog pomeranja:
ako se grana na kojoj se nalazi zatrese, i on će se zanjihati stopljen sa okolinom.

[Ometač]

Vrste poput antilopa i konja pokušavaju pobeći grabljivcima upuštajući se u dug,
iscrpljujući trk. U tu svrhu su im se razvile dugačke tetive, a njima se služe kao elastičnim
vučnim konopcima. U određenom delu kretanja, dok se pri izvođenju koraka rastežu,tetive
se ponašaju poput gumenih kanapa.

Veoma promišljeno deluje konstrukcija tetiva u valabija, kada skoči njihovi mišići
moraju obaviti samo malo mehaničkog rada - tetive uštede mišiću pri svakom skoku
između 60 i 96 % uloženog rada.

Skaču i majmuni, zečevi, žabe i skakavci: da bi savladali prepreke pred sobom, ulovili
plen ili što brže se sklonili na sigurno. Zanimljivi su, međutim, rezultati koje ostvaruju
buve. Te životinje iako velike samo 1,5 mm u stanju su skočiti sto puta više u vazduh.
Kada bi prosečno visok čovek hteo postići srazmerno isti rezultat, morao bi se vinuti 180
m u vis.

[Ometač]

Kako je za takav rezultat neophodno veliko ubrzanje, jasno je da ga sami mišići ne mogu
proizvesti. Buve, međutim, raspolažu još jednim značajnim pomoćnim sredstvom: u njihovim
zadnjim nogama nalazi se neka vrsta katapulta napravljena od vrlo elastičnih belančevinastih
vlakana koja se mogu oblikovati poput gume. Srazmerno polagano pokretanje mišića može
ih skupiti te tako stvarati energiju. Čim se buva pripremi za skok,vlakna se opuste i u trenu
je izbace u vis.

[Ometač]

POJEDINI ORGANIZMI su pre nekih 150 miliona godina uspeli "uskočiti" i u treći medijum:
vazduh. Leteće životinje mogu prevaliti velike udaljenosti, savladati prepreke kao što su
pustinje ili okeani i tako dospeti do izvora hrane nedostupna kopnenim putevima.

Da bi se neko relativno gusto telo vinulo u mnogo ređi vazduh, mora biti aerodinamički
građeno, ali pre svega, kao što je to slučaj i u aviona, mora imati konstantan pogon. Opna
krila slepog miša građena je od dvostrukog sloja kože i razapeta između produženih
prstiju prednjih udova, trupa i zadnjih udova. Mišići koji su smešteni u koži pomažu tom
letaču pri sklapanju krila ili pri određivanju krilnog luka za vreme leta.

Vrlo pokretljive ramene kosti čine slepe miševe veoma kretnima: brzo postižu velika
ubrzanja i prema potrebi naglo usporavaju, u stanju su gotovo pravougaono poleteti,
lepršati u mestu i juriti vazduhom brzinom većom od 90 km/h.

[Ometač]

Dok je površina krila slepih miševa građena od živog tkiva, ptičija krila se velikim delom
sastoje od perja - vrlo laganih tvorevina građenih od neživih ćelija koja daju oblik krilu i
upravljaju letenjem. Način delovanja krila u nekih ptičijih vrsta budi interesovanje
vazduhoplovnih inženjera.Tako uprkos oluji i snažnim turbulencijama mnogi galebovi bez
problema lete i sigurno sleću. Njihova krila nisu kruta kao kod putničkih aviona nego se
prilagođavaju promenama vetra. Kad pogon oslabi ili sasvim izostane pokrovno perje se
uspravi na površinu krila i onda složenim načinom izravnava let.

Druga značajna karakteristika ptičijeg krila već je primenjena u izradi aviona: raširena
krila jastrebova i orlova slabe velike turbulencije koje nastaju na krajevima krila razbijajući
ih u nekoliko manjih vrtložnih strujanja. To je inspirisalo inženjere pa su krajeve avionskog
krila ukosili prema gore, čime su otpor vazdušnog strujanja znatno smanjili.

[Ometač]

Specifična građa kostiju ptica je još jedna prilagođenost životu u vazduhu. Težina kostiju
znatno je smanjena zbog posedovanja šupljina ispunjenih vazduhom. Kostur goluba ima
masu tek 4,4 % ukupne mase njegovog tela, a kod čoveka ona iznosi oko 15 %. Uprkos
dvometarskom rasponu krila, kostur burnice težak je tek nešto više od 100 grama i time
lakši od njenog pernatog pokrivača.

Ali zato su letni mišići u mnogih ptica srazmerno teški. Šumska sova (Strix aluco) s
prosečnih 540 g težine ima mišiće teške 300 g, a perje i kostur zajedno su teški možda
100g. Razmena materija u organizmu ptica savršeno je prilagođena letenju: biolozi su
izračunali da bi golubu teškom 400 g bilo dovoljno samo 37 g masti u telu koje bi
iskoristio kao gorivo za sedmosatni let tokom kojeg bi prevalio čitavih 400 kilometara.

Stalno prilagođavanje na život u vazduhu omogućile su jednoj ptičijoj vrsti razvoj
neverovatnih sposobnosti: čiopa (Apus apus) provede gotovo čitav život u vazduhu. Ta
ptica veličine laste može leteti brzinom od 180 km/h. Računa se da svake godine prevali
190 000 km. Za to vreme se hrani, spava i pari u vazduhu te mesecima uopšte ne sleće.

[Ometač]

Sleteće na zemlju jedino zbog jaja koja mora sneti.Takva izrazita specijalizacija na život u
vazduhu pokazuje svoje nedostatke: dvonožni hod predstavlja joj ozbiljnu teškoću. Ima se
utisak da sićuša, žuljevita stopala može doložiti poput premalih cipela. Biolozi su je nazvali
Apus apus, što u prevodu znači beznoga.

[Ometač]

JEDNA OD RETKIH ŽIVOTINJA koje se u sva tri medijuma (voda, vazduh, tlo) osećaju kao
kod kuće je leteća žaba (Rhacophorus pardalis). Taj vodozemc živi u prašumama Bornea, a
zna se penjati, skakati i plivati. Tokom evolucije ugurao se čak i među letače.

Veliku plivaću kožicu u slučaju potrebe može rasprostreti kao padobran i zajedriti s
drveta prema tlu u 50-metarsku dubinu. Pritom je u stanju usmeravati let slično kao pilot
padobranske jedrilice te mekano sleteti na tlo.

Ali kad stigne jednom na zemlju, leteća žaba ne može više poleteti u visinu nego hodajući
savladava naporan uspon u potrazi za zaklonom među granjem prašumskog drveća.

[Ometač]