А кћи дода:
„Оче, када му о празнику Огњенога креса будеш палио жртве, замоли свога доброг
бога да нам пода-ри обилну кишу јер је земља испуцала од суше па су се плодови
скоро спарушили".
„Децо! Мој бог је и ваш бог јер је он створио свет и владаће њиме и онда када нас
нестане. Молићу му се да вам подари кишу а он је добар и зацело ће вам је дати".
Старац се опростио и отишао у посету млађој кћери која је живела на другом крају
истог села. Тамо га опет врло лепо дочекаше. Лончар је био у великом послу јер се у
целом крају прочуо као најбољи мајстор у прављењу и шарању посуђа разне врсте и
облика. Видећи да му и млађа кћи срећно живи, свештеник после вечере диже пехар
медовине, куцне њиме о сто и пожели младима још много здравља и весеља:
„Колико је капљица у овом пехару, нека вам бог да још толико година!"
Свештеник је погледао према небу и замолио богове да му штите децу и подаре
унучад.
„А онда ми, о богови, дајте мирну и лаку смрт у сну да вам и тамо на небу верно
служим!"
Кћи му рече:
„Оче, кад о празнику Огњеног креса будеш доброме богу давао жртве паљенице,
замоли га да нам да што топлије дане и подржи ову сушу; муж ми је начинио много
свакојаког лепог посуђа и, ако падне киша, сва ће нам се мука претворити у блато."