Бајке словенских народа

[Ometač]

А кћи дода:

„Оче, када му о празнику Огњенога креса будеш палио жртве, замоли свога доброг
бога да нам пода-ри обилну кишу јер је земља испуцала од суше па су се плодови
скоро спарушили".

„Децо! Мој бог је и ваш бог јер је он створио свет и владаће њиме и онда када нас
нестане. Молићу му се да вам подари кишу а он је добар и зацело ће вам је дати".

Старац се опростио и отишао у посету млађој кћери која је живела на другом крају
истог села. Тамо га опет врло лепо дочекаше. Лончар је био у великом послу јер се у
целом крају прочуо као најбољи мајстор у прављењу и шарању посуђа разне врсте и
облика. Видећи да му и млађа кћи срећно живи, свештеник после вечере диже пехар
медовине, куцне њиме о сто и пожели младима још много здравља и весеља:

„Колико је капљица у овом пехару, нека вам бог да још толико година!"

Свештеник је погледао према небу и замолио богове да му штите децу и подаре
унучад.

„А онда ми, о богови, дајте мирну и лаку смрт у сну да вам и тамо на небу верно
служим!"

Кћи му рече:

„Оче, кад о празнику Огњеног креса будеш доброме богу давао жртве паљенице,
замоли га да нам да што топлије дане и подржи ову сушу; муж ми је начинио много
свакојаког лепог посуђа и, ако падне киша, сва ће нам се мука претворити у блато."

[Ometač]

Старац обећа, опрости се с њима и оде у свој свети гај. Али, када је те ноћи хтео да
заспи, он се сети шта је обећао старијој кћери и да треба, у исти мах, да моли
Перуна и за кишу и за сушу.

Све до празника старац је размишљао како да реши ствар. Уочи самог Огњеног креса
он уђе у храм и стаде пред кип доброг бога чија се риђа брада црвенела на
светлости лојанице. Свештеник клече и поче разговарати са својим богом. Утом и
заспи а у сну му се јави добри бог и рече:

„Верни мој слуго, радо бих ти учинио по вољи али ја не могу у исто село да пустим и
кишу и сушу у исти мах!"

„Моћни боже" - усуди се да каже старац. - „Ти пусти кишу тамо на почетку села где
су баште мога старијег зета а подај сушу грнчару који је на завршетку села".

На ту молбу се Перун грохотом насмеје да се његов дрвени кип затресао па рече:

„О, мој добри слуго, ти си заиста мудар саветник а и боговима каткад треба савета.
Зато ћу те повести са собом нашем оцу."

И стари свештеник у великом чуду виде како бог сиђе са свога постоља, пружајући
му руке, и осети како се заједно с њим уздиже на небо.

Сутрадан, кад су људи дошли у свети гај да славе празник Огњеног креса, нађоше
старога свештеника како блажена лица спава вечним сном у подножју Перуновог
кипа.

[Ometač]

СЛОВЕНАЧКЕ БАЈКЕ

Пастирче

Давно једном један дјечак напасао у Истри, близу мора, неколико крава и нешто коза
и оваца. Било је послијеподне и врело сунце пекло је земљу. Тада дјечак угледа три
лијепе дјевојке како спавају на припеци. То су биле виле. Биле су неизрециво лијепе
и врло много су личиле једна на другу: биле су скоро исте по свему. Мирно су
лежале и, бар онако наоко, слатко спавале. Дјечаку није ни на памет падало да би то
могле бити виле. Мислио је да су то обичне дјевојке, које су се, шетајући по сунцу,
умориле па легле и заспале.

"Али сунце ће их опећи", помисли дјечак у себи. "Штета да изгоре тако лијепа лица!
Морам им помоћи".

Попе се на оближњу липу, наломи великих лиснатих грана и те гране забоде око
дјевојака, тако да их сунце није виик могло гријати.

Недуго послије тога виле се пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и распитивати
једна код друге ко је био тако доброг срца да их сачува од сунчеве припеке. А оне
су све добро знале како се то десило, јер виле никада не спавају, већ се само
претварају да спавају. Распитивале су се само зато да би видјеле хоће ли се дјечак
јавити или не.

[Ometač]

Али се пастирче не јави, него чак покуша да побјегне, јер није могло гледати у виле:
њихова коса је и сувише бљештала, сијала као суво чисто злато. У том тренутку све
три су већ биле код њега. Није им могао побјећи. Упитале су га што хоће да му даду
зато што их је сачувао од сунчеве припеке. Но дјечак се није усуђивао ништа да
затражи. Понудиле су му једну чудну кесу новца, у којој није никада мањкало жутих
златника. Али пастирче за све то није марило, пошто још није ни знало шта је новац.
А да се само игра новцем и да га огледа, ни то дјечак није хтио, јер новац је нешто
мртво, а он је имао жива говеда и овце и козе, до којих му је било стало више него
до свега другога. Кад су виле то примијетиле, рекоше му:

- Када увече потјераш стоку кући, чућеш за собом од мора циликање разноврсних
звона, али немој нипошто да се осврнеш све док не дођеш кући.

То су рекле и нестале.

Тек сада је дјечак увидио да то нису биле дјевојке као и друге, него да су то
вјероватно биле виле.

Сунце се полако све више и више приклањало мору и дјечак је своје мало стадо
потјерао кући. Што се више приближавао кући, све је било јаче звоњење и
цингарање иза његових леђа. Али је заборавио шта су му виле наредиле. Кад је већ
био на пола пута, он се из радозналости окрену да види ко то за њим тјера толику
стоку. Угледао је велико стадо оваца, крава и коза, које су ишле из мора за његовим
стадом. И у тренутку кад се окренуо стока је престала да излази из мора на суво.
Само она стока која је већ била изашла из мора пратила га је до куће. Да се пастирче
није осврнуло, имало би неизмјерно много стоке. Али му је било и то довољно и он
је своје, исто тако сиромашне сусједе богато обдарио стоком коју су му подариле
виле на тако чудан начин.

[Ometač]

ЧЕШКЕ БАЈКЕ

Принц Бајаја

Једном се један млади краљ морао опростити са својом женом и поћи у рат.

Ускоро после његова одласка, роди краљица два сина. У читавој земљи настаде
весеље и одмах се спреме гласници да однесу радосну вест краљу. Дечаци су били
здрави и расли као из воде. Но, ипак, онај старији био је нешто јачи, а тако остаде и
кад су поодрасли. Старији је читавог дана по дворишту трчкарао, скакао и верао се
на коњићу који је био истих година. Други је, међутим, најрадије тапкао по меким
ћилимима, шврљао око мајке и није излазио никуда осим у врт. Због тога је мајка
старијег мање волела: млађи остаде њезин мезимац. Кад је дечацима било седам
година, врати се краљ из рата и с неизмерном радошћу загрли мајку и децу.

- Који је од њих старији, а који млађи? - упита отац краљицу. Мислећи да је краљ
ово пита због тога да би знао ко ће бити престолонаследник, краљица подметну
млађег сина за старијег. Краљ је, додуше, оба сина волео једнако, али кад су
постали младићи, ипак старији чу често да млађег помињу као будућег краља. То га
је жалостило до те мере да му је живот на двору дојадио и у души му се јави жеља да
оде у свет. Једном се потужи на свој бол коњићу и исприча му да би најрадије
отишао у свет. На то му коњић, људским гласом одговори:

- Кад ти се код куће не свиђа, пођи у свет, али без очева одобрења немој ни корак
да учиниш! Саветујем ти да не узимаш никога са собом и да не јашеш другога коња
осим мене. То ће ти донети срећу.

Принц се зачуди што коњ говори људским гласом и упита га како то. Коњић му
одговори:

- Немој ме то питати, ја ћу ти бити и чувар и саветник док ме будеш слушао.

Принц обећа коњићу да ће у свему слушати његов савет и оде у дворац да пита оца
сме ли отићи у свет. Кад је родитељима изнео своју молбу, отац није хтео да му да
дозволу, али мајка одмах на то пристаде. Ипак принц не одустаде од своје одлуке и
напокон измоли и очев пристанак. Хтели су да принцу спреме пратњу, коње и све
остало за пут. Али овај то забрани и рече оцу:

- Шта ће ми, оче, толики људи и коњи? Узећу нешто новца и одјахати на своме малом
коњу у свет потпуно сам. Имаћу мање брига и тешкоћа.

Опет је морао много молити оца све док он не пристаде. Напокон је све било
спремљено за пут, мали принчев коњ је стајао оседлан испред капије, а горе се
опраштао принц с родитељима и с братом. Сви су горко плакали, а у последњем часу
и мајци би жао што јој дете оде у свет. Нареди му строго да се догодине врати кући,
или бар да пошаље поруку.

[Ometač]

После кратког времена коњ је већ носио свога принца преко широког поља, далеко
од града. Неко би мислио да седамнаестогодишњи коњ не може бити тако хитар! Али
овај коњ није остарио јер то није био обичан коњ. Имао је длаку меку као кадифа,
ноге танке као струна. био је брз као срна. Пута је нестајало, дуго су ишли, а принц
није знао камо га коњић носи док није опазио куле некога лепог града. Ту коњић
скрену с пута, претрчи поље до једне стене која је стајала недалеко од красне
шумице и, кад тамо дођу, удари коњић ногом у стену, ова се отвори, а они уђу. Била
је то лепа, пространа штала.

- Сада ћеш ме овде оставити - рече коњић принцу. - Сам ћеш отићи у град, у дворац.
Мораш се направити да си нем. Краљ ће те примити у службу. Али пази да се не
издаш. Ако ти буде нешто требало, било шта, дођи до стене, трипут покуцај, а стена
ће се отворити.

Принц помисли:

"Мој коњић је тако паметан, он сигурно зна да је то за моје добро" - па узме своју
одећу и пође.

Дође у престони град који је био у близини стене и пријави се код краља. Краљ,
видећи да је младић нем, сажали се над његовом младошћу и задржи га код себе.
Убрзо увиди да га може за многе послове искористити. Штогод се догодило у
дворцу, у свему је знао да да савет и читав дан је трчкарао по дворцу и у све је био
упућен. Кад је краљу требало писара, није могао наћи спретнијег. Сви су га волели,
али због тога што је био нем и на све одговарао само "бајаја", остало му је име
Бајаја. Нико га није звао другачије.

Краљ је имао три кћери, једну лепшу од друге. Најстарија се звала Здобјена, друга
Будинка и најмлађа Славјена. Бајаја је највише волео да буде у друштву девојака и
било му је дозвољено да буде с њима макар по читав дан. Био је нем, тамног образа
да га је било страх погледати, и једно му је око било повезано. Краљ није могао ни
помислити да би се могао свидети којој принцези. Али су га принцезе ипак волеле, и
он је морао да иде с њима. Плео им је венце, доносио цвеће, упредао златни конац,
цртао им разне птице и цвеће за вез, а то им се свиђало. Међутим, најрадије је
слушао најмлађу и оно што је за њу направио било је увек најлепше тако да су јој се
сестре у шали ругале. Славјена је била доброг срца и допуштала сестрама да се с
њоме шале.

Кратко је време био Бајаја на дворцу. Једнога дана дође у дворану, где је краљ
доручковао, и виде га како седи сав жалостан. Упита га знаковима шта мује.

[Ometač]

Краљ га жалосно погледа и рече:

- Мили дечаче, зашто ме питаш? Зар ти не знаш каква нам несрећа прети и каква ће
нам три горка дана настати?

Бајаја заврти главом да не зна, и на лицу му се појави велики страх. Краљ му опет
рече:

- Рећи ћу ти, иако нам не можеш помоћи. Пре много година овамо су долетела три
змаја: један с девет, други с осамнаест и трећи с двадесет и седам глава. У моме
граду настала је таква страва да се људима коса на глави дизала. Људи су се
скривали јер нису били сигурни за живот. Ускоро нигде више ни стоке није било, јер
се морало дати оним змајевима само да не уђу у град. Упркос томе, ипак су много
људи пождерали. Нисам више могао да слушам то јадиковање па сам позвао у дворац
једну вештицу да ми каже како бих бештије истерао из земље. Али јао, она ми јави да
ћу их се решити само ако им обећам своје три кћерке које су се управо расцветале.
Мислећи да ћу се некако снаћи, када немани из земље истерам, обећао сам ову
нечувену жртву. Краљица је од бола умрла, али кћерке нису о томе ништа знале. Тог
часа змајеви су се иселили, и читаве године ништа се о њима није чуло до синоћ.
Пастир је дотрчао сав изван себе да јави да су змајеви опет у истој пећини где су и
пре били и да се грозно деру. Ја, несрећни отац, морам сутра дати своје прво дете
као жртву за своју земљу, прекосутра друго, онда треће и бићу просјак!

Тако је јадиковао несрећни краљ и чупао косу с главе. Тужног лица, оде Бајаја
принцезама, али се смртно преплаши. У црним хаљинама, с лицима као од белог
мрамора, седеле су заједно и прежалосно плакале што ће се њихов млади живот тако
страшно завршити. Бајаја их је тешио и доказивао им да ће се сигурно наћи неко ко
ће их ослободити. Јаднице га нису ни чуле и нису престале да плачу... У целом граду
завладала је велика жалост и туга јер је свако волео краљевску породицу. Цели град
као и дворац био је пресвучен црним сукном.

[Ometač]

Бајаја се пожури тајно из града преко поља до стене где је био затворен његов
коњић; кад је трипут покуцао, стена се отворила и он уђе. Помилује коњићу сјајну
гриву, пољуби му бело чело и рече:

- Мили коњићу, долазим теби по савет, и, ако ми помогнеш, заувек ћу бити срећан.

Онда му почне све причати што се у дворцу догодило.

- Све ја то већ знам - одговори коњић. - Због тога сам те овамо и довео да помогнеш
принцезама. Сутра рано ујутро дођи овамо и ја ћу ти рећи остало.

Радостан, отрча Бајаја у дворац; многи су могли да му замере на његову весељу, али,
на срећу, нико га није видео. Читав дан није излазио из соба принцеза и свашта је
измишљао да их бар мало утеши, али му то није успело.

Другога дана већ у освит био је код стене. Коњић га дочека и рече:

- Сада подигни камен испод мог копита и извади све што нађеш! Бајаја брзо послуша
и извади из рупе скривене под каменом велики сандук. Коњић му нареди да га
отвори. Кад је то учинио, извади три прекрасна одела, мач и узду за коња. Једно
одело било је црвено, извезено сребром и дијамантима, а све што је на њему било
чврсто било је од сјајног челика. Друго је било бело, златом везено, оклоп и кацига
од злата и бела перушка. Треће одело било је светлоплаво, богато извезено сребром,
дијамантима и бисером, уз то бела и плава перушка. Уз сва одела био је и један
једини мач чија је ручица сјала од драгог камења, а исто тако и узда за коња.

- Ова одела су твоја, само најпре узми црвено.

[Ometač]

Бајаја се обуче, прикопча мач и пребаци узду коњу преко главе.

- Само ти кажем: не смеш се бојати и спустити се на земљу. Сеци немилице неман и
ослони се на свој мач.

Тако нареди коњић кад су излазили из пећине. Међутим, у дворцу је био тужан
растанак и гомила народа је испраћала Здобјену из града. Већ су били недалеко од
судбоносног места кад принцеза сиђе. И кад је требало управо да пође до стене,
паде у несвест. Одједном, из даљине долете коњ и на њему витез с црвеном и белом
перушком. Дојахавши до њих, нареди да се народ уклони, а принцезу одведу и да га
оставе самог. С каквим су весељем испуњавали његова наређења! Али принцеза није
хтела да оде, него је хтела да гледа какав ће бити крај.

Чим се витез попео на стену, већ се стена с треском отворила, а змај с девет глава
изиђе напоље обазирући се за жртвом. Тада прискочи Бајаја на своме коњићу,
извади мач и једним замахом одсече три главе. Змај се грчио и поче да баца ватру и
отров надалеко и нашироко. Али принц се и не обазире, него само сече и сече, док
свих девет глава не одсече, а остало доврши његов коњић својим копитама.

Кад је змај угинуо, окрене се принц и журно оде одакле је и дошао. С чуђењем
гледала је Здобјена за њим. Сети се да ће је отац чекати те се брзо упути дворцу с
целом својом пратњом. Ко би био у стању да опише очеву радост кад је видео кћер
живу и радост сестара јер су се понадале да ће се можда и за њих наћи
ослободилац. Уто Бајаја дотрчи показујући им да и он верује да ће и њима доћи
помоћ. Иако су се бојале другог дана, ипак су биле веселије и разговарале су с
Бајајом.

Другог дана била је изведена Будинка. Догоди се све као првог дана. Чим су стигли
на место, видели су да долази витез с белом перушком, и неколико часака након тога
витез се јуначки ухвати у коштац са змајем с осамнаест глава, док неман најзад не
црче. После завршене борбе, нестане витеза као и првог дана. Кад се принцеза врати
у замак, сви су жалили што му не могу речима исказати своју захвалност.

- Ја знам, сестре - рече Славјена - да ви нисте витеза молиле. Али ја ћу пред њега
клекнути и тако ћу га дуго молити да пође са мном док не пристане.

[Ometač]

- Зашто се смејеш, Бајајо? - упита Здобјена опазивши насмејано лице немога. Али
Бајаја је почео скакати по соби и рукама показивати колико се радује да ће видети
витеза.

- Будало, још није ту - одговори Здобјена.

Трећег дана, одведена је Славјена, а овога пута пође с њом и сам краљ. Срце
јаднице дрхтало је од страха кад помисли на то да би ослободилац могао да не дође
и да би могла да буде предата змају. У том часу зачују се радосни усклици да витез
иде. Као и прва два, тако и овог трећег витез убије, иако су и он и његов коњ готово
пали од тешке борбе. Тада приступи краљ и Славјена и замоле витеза да пође с њима
у дворац. Но он то није хтео да учини. Славјена је клекла пред њега и ухвативши се
његове одеће молила га је тако упорно и умиљато да је принцу срце тукло од
узбуђења. Одједном се коњ трже и витез се изгуби.

Жалосна што не може да награди свога ослободиоца, врати се Славјена с оцем кући.
Сви су мислили да ће довести витеза те су били разочарани.

Отада сви постадоше опет срећни. Али то није трајало дуго јер им је запретила нова
несрећа. Једног дана добије краљ од суседног краља објаву рата. Одмах разашаље
писма, и гласници се разлете на све стране да сазову кнежеве и господу на
скупштину у краљевски дворац. Све је било свршено и господа су стигла одмах.
Краљ им изнесе своју жалост и замоли их да му помогну. Понуди им као награду
руку својих кћери. Ко би одбио помоћ уз овакву награду? Сви су се разишли
обећавајући да ће тог и тог дана доћи са својом војском. Вршиле су се припреме за
бој, и краљ је хтео лично да стоји на челу своје војске. Дан пре почетка борбе
стигло је све племство и била је велика гозба. После тога краљ се опрости с кћерима
које су плакале, нареди још Бајаји да на све припази и уз звуке труба и фрула сви
одоше у рат.

[Ometač]

Бајаја је послушао речи краљеве, све је надгледао, а ипак није пропуштао да учини
било какво весеље принцезама и да не буду тужне. Одједном му паде на ум да је
болестан. И не слушајући савете лекара који су хтели да му помогну, рече да ће ићи
сам по неко биље које ће га излечити боље од свих лекара. Принцезе помисле да је
луд и пусте га да иде. Али он не оде по биље него до свог коњића да се с њим
посаветује да ли да помогне краљу у рату. Коњ га дочека и нареди му да обуче бело
одело, да узме мач и узјаше на њега и да оде у борбу. Бајаја га пољуби.

Већ много дана трајала је борба, а краљева војска била је сваким даном слабија јер
није могла да се одупре великој непријатељској премоћи. Главна битка била је
одређена за други дан и требало је да ова битка одлучи коначан исход.

Читаву ноћ краљ је издавао заповести и најзад посла гласника кћерима с наређењем
шта треба учинити ако буду побеђени. Ујутро су се предали божјој заштити и
поређали се у строј. У том часу загрме трубе, зазвечи оружје, стреле полете и
борбени поклици одјекну у широкој долини. У редовима непријатеља одједном се
појави младић у белој одећи, у златној кациги с белом перушком. Јаши на малом
коњу, а у руци држи голем мач којим немилосрдно сече непријатеље који су
помислили да је то зао дух. Тада се охрабри и краљева војска и стане уз раме
храброме јунаку. Кратко време након тога непријатељи се почеше повлачити, а кад је
бели витез убио њиховог вођу, разбежа се као стадо без пастира. Ту бејаше бели
витез лако рањен у ногу тако да му је крв обојила белу одећу. Чим то краљ примети,
скочи с коња, растргне свој шал и повеже му крваву рану молећи га да с њим пође у
шатор. Витез му се само захвали, ободе коња и нестаде га. Краљ готово заплаче од
жалости што му је већ четврти пут побегао витез коме је био дужан толику
захвалност. Победник се врати кући с великим пленом. У главном граду је
одушевљено дочекан, а на дворцу су приређене разне свечаности и весеље.

[Ometač]

- Дакле, мој управниче - ослови краљ Бајају - како си управљао нашим домом у мом
одсуству?

Бајаја потресе главом: добро, али принцезе се почну смејати и Славјена рече:

- Морам ти тужити, оче, твога управника јер је непослушан. Почео је побољевати.
Лекар је хтео да му да добар лек, али је он рекао да ће сам ићи по биље. Оде и врати
се после два дана храмљући и болеснији него што је био.

Краљ погледа Бајају, а овај се само насмеје и окрене на пети да покаже како му није
ништа.

Кад су принцезе чуле да је њихов ослободитељ опет оцу у боју помагао, нерадо су
пристале да буду жене кнезова, јер су се надале да би витез могао доћи по неку од
њих. Краљ је био у недоумици како да изврши награђивање. Сваки од кнежева
помагао му је колико је могао и сви су се храбро борили. Коме да да своје кћери? И
измисли начин како да свима учини по вољи. Онда дође међу кнезове говорећи:

- Мили пријатељи, ја сам рекао да ћу дати своје три кћерке за жене онима који ми
буду у борби највише помагали. А ви сте ми сви верно помагали и због тога сам
донео одлуку да не учиним никоме нажао. Станите у ред: свака од мојих кћери
бациће с балкона златну јабуку. Коме се докотрља њена јабука, тај ће бити
принцезин муж. Јесте ли задовољни?

Сви су били задовољни. Краљ је то рекао и принцезама које су се морале с тим
сложити да не изложе оца срамоти. Обукле су скупоцене хаљине, свака је узела у
руку јабуку и попела се на балкон испод којег су у реду стајали кнежеви и господа.
Између гледалаца поред самих младожења стајао је Бајаја.

[Ometač]

Најпре је бацила јабуку Здобјена; јабука се котрљала, котрљала управо до ногу
Бајаје. Бајаја се одмакне и она се откотрља до ногу лепога кнеза који је радосно
подигне и изађе из реда.

Сада баци Будинка и, као и пре, друга јабука докотрља се до ногу Бајаје, али је и
сада неми тако спретно одбије да се чинило као да сама иде управо до ногу лепог
витеза који је подигне и погледа невесту на балкону.

Сада баци Славјена; овога пута Бајаја не избегну јабуку, него је радосно подигне,
потрчи горе, клекне пред принцезу и пољуби јој руку. Али она му се истргне,
побегне у своје собе горко плачући што мора да се уда за немога. Краљ се љутио,
кнежеви су гунђали, али што је било било је, ништа се није могло променити. Након
тога је била гозба, а после гозбе требало је да се одржи витешки турнир на коме је
награде имала да дели једна невеста. На гозби је Славјена седела замишљена и ни
речи није проговорила. Младожењу Бајају нико није видео и краљ је мислио да се
разљутио и побегао. Сви су јадни Славјену жалили и желећи је развеселити,
замолили су је да она дели награде.

Славјена је напокон пристала. Већ су господа седела поред ограде, већ су се
противници борили и узајамно се побеђивали, кад јави гласник да напољу

чека витез на маломе коњу и моли да учествује у игри. Краљ дозволи. Тада уђе у
отворени простор витез у плавој и белој одећи, а на сребрној кациги бела и плава
перушка. Принцезе су готово крикнуле видећи лик и коња храброг ослободиоца.
Витез се поклони госпођама и почне се борити с кнежевима. Али колико их је било,
све их је победио и остаде победник.

Славјена му приступи носећи златан појас. Витез се пред њом спусти на колена и она
му обеси о врат златан појас који је сама извезла. Склопљених очију, она чу само
слатке речи:

- Невесто красна, још данас ћемо се видети!

Краљ и обе невесте сиђу да задрже витеза и да му се за све захвале. Али он само
летимице пољуби Славјени руку и нестане. Ова је мислила на речи које јој је шапнуо.
Гозба се наставила, само је Славјена седела у својим собама и не хтеде међу госте.

[Ometač]

Месец је сјао и коњић последњи пут понесе од стене свога господара. Кад дојаши
пред дворац, скочи Бајаја с коња, пољуби му врат и чело, а коњић нестаде. Нерадо
се растаде наш витез од верног пријатеља, али га је овде чекала награда.

Замишљена седи Славјена мислећи да витез неће више доћи, тада отвори девојка
врата и рече да Бајаја жели говорити с принцезом. Славјена не одговори, глава јој
падне у јастуке. Уто је неко узе за руку, она подигне главу и пред собом виде лепога
јунака - свога ослободиоца.

- Љутиш се на свог младожењу и кријеш се пред њим? - упита Бајаја.

- Зашто ме питаш кад ниси мој младожења - шапну Славјена.

- Јесам, девојко, пред тобом стоји неми Бајаја који ти је цвеће брао, од смрти
ослободио и тебе и твоје две сестре и твом оцу у боју помогао. Ја сам твој
младожења.

Свако може претпоставити да се Славјена није љутила на њега. Недуго након тога
отворе се врата гозбене дворане и у њу уђе Славјена с витезом у белој одећи и у
златној кациги представљајући оцу немога Бајају као свога младожењу! Отац се
обрадовао, гости се зачуде, а сестре са стране гледаху. Сада настаде право весеље и
сви почеше пити у здравље заручника; тако до раногјутра.

После свадбе, оде Бајаја са Славјеном у посету својим родитељима. Како се,
међутим, уплаши кад виде да је читав град пресвучен црним сукном. Упита одмах шта
то значи и чу да је умро млади краљ. Пожури у дворац да утеши своје родитеље.
Само је он могао у томе успети. Родитељи су, наиме, и њега сматрали мртвим јер
тако дуго нису о њему ништа чули.

У дворац опет уђе радост, скинуто је црно сукно, а његово место заменило је
црвено. Бајаја постаде краљ у свом краљевству и до смрти бејаше срећан са својом
Славјеном.

[Ometač]

СЛОВАЧКЕ БАЈКЕ


Љупка и Кововлад

Било је то давно, нико се више не сећа када. Живела нека сиромашна удовица и
имала кћер јединицу, необичну лепотицу, по имену Љупка. Мајка је била тиха жена,
покорна а кћи ни издалека није личила на њу. Тешко да би се у читавом свету могла
пронаћи још која тако горда девојка.

Лепоту свако воли. Зато су из оближњих и удаљених места долазили многи људи да
просе Љупку. Мајка је поздрављала свакога ко би дошао у њену кућу, али Љупка је
просиоцима давала такве одговоре да се ниједан од њих није усуђивао да још једном
прекорачи праг удовичине куће.

- Зашто то чиниш? - питала је мајка. - Зашто си тако горда? Шта желиш? Бираш
просиоце као малину.

Све што јој је мајка говорила, Љупка је примала на једно уво, а испуштала на друго,
па што се више око ње отимало младића, она је била све охолија.

Једне ноћи, беше месечина, мајка није могла око да склопи; једнако је мислила
зашто јој је кћи тако горда. Притом погледа Љупку и примети како се смеши у сну.
Зацело је нешто весело сањала.

Ујутру мајка упита Љупку:

- Шта си то ноћас сањала, па си се тако смешила?

- Кад би само знала, мајко, какав је то сан био! Сањала сам да је дошао да ме проси
млад и леп пан, а крај врата му стоје бакарне каруце. Он ми поклони златан прстен с
драгим камењем што је сијало као звезде на небу. А кад смо пошли на венчање, сви
су само у мене гледали и завидели ми.

[Ometač]

Мајка на то ништа не рече.

Тог дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб. Мајка их љубазно дочека.

Али Љупка се обрецну на мајку овим речима:

- Губи ми се с тим сеоским хлебом. Нека твој сељак дође по мене у бакарним
каруцама и нека ме вери златним прстеном са драгим камењем што ће сијати као
звезде на небу. Тад ћу поћи за њега.

Следеће ноћи мајка опет не могаше да заспи.

„Шта ли ће бити са мојом охолом ћерком?" - мислила је она.

Тад, одједном, Љупка се стаде смејати у сну.

- Шта си сањала па си се тако смешила у сну? - упита је ујутру мајка.

- Ако баш хоћеш да знаш - одговори Љупка скоро не гледајући мајку - онда ти могу
рећи. Сањала сам да је по мене дошао млад пан, а крај врата стоје сребрне каруце;
он ми стави на главу златан венац који је сијао као месец на небу, па док сам се
венчавала, сви су ме гледали и завидели ми!

Мајка ништа не рече, само заплака. А Љупка отвори прозор који је гледао у башту и
стаде размишљати какво цвеће да поклони том пану кад буде дошао да је проси.

Тога дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб.

[Ometač]

Мајка се обрадова, али Љупка ни да чује.

- Губите се с тим вашим хлебом! - повика Љупка. - Нека тај ваш господар дође по
мене у сребрним каруцама да ме украси златним венцем који ће сијати као месец на
небу. Тек тад ћу поћи за њега.

Те ноћи мајка опет није спавала; бринула је за охолу Љупку. Одједном, Љупка се
стаде гласно смејати у сну.

Мајка је пробуди, али Љупка се окрете на другу страну, опет заспа и опет се стаде
смејати; тако се смејала све до свитања.

- Зашто си се сву ноћ смејала? - ујутру је упита мајка.

- Не могу ни да ти кажем! Сањала сам младог лепог пана, који је дошао у златним
каруцама и донео ми златан вео што је сијао као сунце на небу. Кад сам у том велу
пошла на венчање, сви су ме гледали и завидели ми.

Мајка само удари дланом о длан.

Тог тренутка нешто загрме, затутња на улици. Љупка појури према прозору. Има шта
видети. Пред њиховом кућом стоји троје каруца пуних нагиздане господе - једне
бакарне, друге сребрне, а треће златне. Из златних каруца изађе прекрасан млади
пан у зеленој долами, у црвеним чизмама и са белим шлемом.

На њему се све пресијава од злата, сребра и драгог камења. Љупка покри очи рукама.

Млади пан ступи напред, а остали гости пођоше за њим па сви заједно уђоше у кућу.
Сви се поклонише удовици и Љупки. Мајка занеме од чуда. Али зато је Љупка
цвркутала као ластавица. Брзо је обрисала марамицом беле клупе около стола па
све позвала да седну.

[Ometač]

- Шта желе панови? - тихо упита мајка. - Нека нареде!

- Ми не можемо да наређујемо - одговори један од њих. - Ми смо дошли да молимо.
У вашем врту, мајко, расте један цвет. Ти не знаш какав је то цвет. И ето, ми смо
дошли да нам дозволиш да пресадимо тај цвет у нашу башту,

- Али ја сам само сиромашна удовица - одговори мајка. - И моја башта је сиромашна.
У њему нема цвета за тако угледне госте.

- Имаш такав цвет - опет ће један од сватова. - То је твоја кћи; њу хоћемо да
просимо за нашег пана.

Удовица није знала шта да одговори.

- Молим да ми опростите, али као што је обичај, дозволите ми да вас упитам. На
какав хлеб зовете моју кћер?

- На какав хлеб! - осмехну се млади пан. - На какав хоћете: ја сам Кововлад,
господар свих рудника.

Удовица никад није чула за таквог пана. А Љупка и не сачека да мајка одговори, већ
отрча у башту, набра најлепше цвеће и даде га Кововладу. И Кововлад јој поклони
златан прстен са драгим камењем, златан венац и златан вео. Они се верише и Љупка
уђе у своју собу да обуче свечане хаљине. Не позва другарице да дођу да је прате и
да је хвале, не позва ни сусетке да је спреме за венчање. Сама се обуче и кад се тако
обучена појави у соби, рођена мајка је једва препознаде, а панови беху очарани
њеном необичном лепотом.

Љупка и не погледа мајку, чак јој не рече ни једну лепу реч. Тако изађе из куће.

[Ometač]

У селу се сви узбунили: старо и младо, сви су дошли у цркву. Све се озари кад
Љупка уђе у цркву. Само су у њу гледали.

Младенци затим седоше у златне каруце, а кад су пролазили поред удовичиног дома,
Љупка нареди да брже потерају коње. Мајка истрча на улицу, али свадбена поворка
беше већ промакла. Видевши то, мајку обузе туга.

А свадбена поворка је за то време јурила кроз горе све даље и даље. Љупка није
могла да се надиви своме мужу и није ни примећивала куда је воде. А водили су је
по уском кланцу; унаоколо су се дизале само голе стене и горе се видело мало парче
неба. Они се затим приближише високим вратима; коњи стадоше рзати; врата се
отворише, коњи улетеше као стрела; врата се поново затворише.

Са свих страна дојурише патуљци са сребрним фењерима, а за њима.је ишао
Земљотресац и грохотом бацао огромне стене, тако да од пута којим је дошла
свадбена поворка не остаде ни трага.

Љупка се у страху припи уз мужа.

- Не бој се - рече он.

Испред њих се разведри и патуљци ишчезоше један за другим.

Кад постаде потпуно светло, Љупка пред собом угледа страшну провалију. Доле је
жуборио поток, таласи су ударали о стене. Преко провалије беше некакав мост,
капљице су долетале до њега, а он је светлео као дуга на небу. Само што каруце
прођоше, из воде изрони водењак и мост нестаде као да га никад није било: таласи
га са грохотом прогуташе.

[Ometač]

Пред њима се тад појави висока и густа шума, па чим уђоше у њу, наиђе Вихор и
стаде за њима с треском ломити столетно дрвеће све дотле док од пута не оста ни
трага. Прошли су шуму и пред њима се показа долина између високих планина, а
насред долине, на гвозденој стени, заблиста Кововладов замак, направљен од чистог
кристала.

Љупку заболеше очи од блеска.

У дворцу је приређен свадбени пир. Сви гости седоше за дугачке столове, јели су,
пили и веселили се. И Љупка се веселила, али није ни јела ни пила. На столовима
беше много онога што Љупкине очи никад нису виделе, што никада није окусила, али
не беше ничег од оног што ми на нашим столовима имамо.

Љупка не издржа па затражи хлеба.

Патуљци јој за трен ока донесоше три хлеба и да између њих изабере који хоће:
један беше бакарни, други сребрни, трећи златни. Али Љупка не могаше да их једе, а
другог хлеба овде не беше.

Љупка је хтела да буде господарица. То јој се испунило. Хтела је богатство -добила
га је.

Сад би се она радо вратила својој мајци, али како! Мајка је већ умрла и лежала у
влажној земљи, а пут којим би се вратила натраг био је затрпан и разрушен.

Љупку су пуштали само једном годишње да иде кући. Али ни тад није излазила у
свет. Само су је ноћу чули како тугује на гробу своје мајке, причајући јој о својој
несрећи.

Ту она проводи три дана, а затим се враћа у свој богати дворац, где се настављала
њена несрећа.

Извор:
''Антологија народних бајки света'', Букленд Београд 2003.