...kuća nije tesna.
Da li je u praksi stvarno tako? Pošto sam ovih dana ulazila u dosta stanova, zaticala sam petočlane, šestočlane porodice u jednoisposobnom stanu od 40 kvadrata. Muž, žena, dete, njena majka, druga ćerka, i njeno dete.
Kakav može biti kvalitet života u tolikom domaćinstvu na tako malom prostoru? Imaju li muž i žena trenutke i prostor za sebe, ima li njihov sin trenutke i prostor za sebe, svoje društvo, devojku, da ne nabrajam sad za sve.
Ja se sećam kao dete, živela sam u malom stanu u centru grada. Dva domaćinstva, mi kao porodica, mamina sestra sa svojim mužem i sinom, i moj deda, mamin otac.
Nas troje u jednoj sobi, njih troje u drugoj, deda u kuhinji. Haos, gužva, poneka varnica, svadja, otimanje za kupatilo... Na kraju je moja mama prihvatila stan od firme u Batajnici, i mi odosmo sa Dorćola tamo, jer se ovo više nije moglo izdržati.
Kako u današnje vreme kada se stanovi ne dele šakom i kapom kao nekada, ljudi izdržavaju u malim stanovima, a bude ih po nekoliko generacija? Zar im ne pada na pamet neka mogućnost da odu dalje ali u veće, sve je to izvodljivo. Zašto se tako učaure i guše jedni druge u malom prostoru?
Kada sam ovo prošla i videla svojim očima, kako sede skoro jedni drugima na glavi, nije mi tako strašno izgledala moja situacija, pa neka kuća nema fasadu, neka putujem 35 minuta do grada, bar imamo mesta da se raskomotimo i osamimo ako treba, a svakome to treba.
Što je najgore, znam dosta ljudi koji žive sa svojim porodicama u stanu poput kutije šibice, ali im je bitno da su u gradu, i to u suvom centru.
Nisam za varijantu da po svaku cenu mora biti centar grada, pa makar spavala stojećki da bi bilo mesta za sve, samo nek su mi Terazije tu.