Eksperimenti koji pokazuju kakvi smo u stvari

[Ometač]

Ašov eksperiment povinovanja većini

Postavka:

Solomon Aš je želeo da pokrene seriju studija koje bi dokumentovale snagu povinovanja
glasu većine, sa svrhom da baci u depresiju sve one koji bi pročitali rezultate.

Subjektima je rečeno da će učestvovati u testiranju vida, zajedno sa grupom ljudi.
Učesnicima su pokazivane slike i svakome ponaosob je postavljeno veoma jednostavno
pitanje sa očiglednim odgovorom. Caka je bila u tome da su svi ostali u sobi, osim
subjekta, bili deo eksperimenta i rečeno im je da daju očigledno pogrešne odgovore.
Dakle, da li će subjekat biti različit od gomile u situaciji kada gomila očigledno i glupavo
greši?

[Ometač]

Rezultat:

Pitanja koja su postavljana subjekta su bila nalik na sledeće:

Sve što je trebalo da kažu je koja linija sa desne odgovara onoj sa leve strane. Kao što
vidite, Aš ih nije pitao kako napraviti svemirsku stanicu. Dakle, jedini način da stvarno
pogrešite odgovor na ovo pitanje je da uzmete dve doze LSD-a i utrljate ih u oči (čime
bismo dobili još interesantniji eksperiment, ali udaljili smo se od teme).

Ipak, nažalost, 32% subjekata je odgovorilo pogrešno kad je videlo da je ostalo troje u
učionici dalo isti pogrešan odgovor. Što znači, jedna trećina ljudi bi, poput ovaca, skočilo u
provaliju ako ostatak ekipe to uradi.

Šta to govori o nama

Zamislite koliko taj procenat raste kada su u pitanju odgovori koji su manje očigledni.
Većina nas se smeje sa grupom čak i ako ne razumemo vic, i preispitujemo naš stav ako
shvatimo da je nepopularan u grupi. Toliko o lekcijama koje učimo u školi o “hrabrosti da
budemo svoji”.

[Ometač]

Postavka:

Biblijska priča o dobrom Samarićaninu, ako je niste čuli, govori o prolazniku Samarićaninu
koji je zastao i pomogao ranjenom čoveku u nevolji, dok su drugi, sebični ljudi samo prolazili
povređenog čoveka. Psiholozi Džon Darli i Danijel Batson su želeli da testiraju da li religija ima
efekta na milosrđe kod ljudi.

[Ometač]

Njihovi subjekti su bili grupa studenata bogoslovije. Polovini je data priča o dobrom
Samarićaninu i zamoljeni su da održe propoved o tome u drugoj zgradi. Drugoj polovini je
rečeno da održe propoved o poslovnim prilikama na bogosloviji.

Dodatni zaplet su bili različiti termini za propovedi, tako da su jedni morali da žure a drugi
ne. Na putu ka zgradi u kojoj je trebalo da održe propoved, subjekti su prolazili pored
osobe koja je pala u prolazu i kojoj je očigledno bila potrebna pomoć.


Rezultat:

Osobe koje su učile priču o dobrom Samarićaninu nisu stajale češće od onih koji su
pripremale govor o poslu. Faktor koji je bio od stvarnog značaja je koliko su studenti
žurili. U stvari, samo 10% onih koji su bili pod pritiskom da stignu na vreme da održe
propoved o tome kako je super pomagati ljudima su stali da pruže pomoć. Ipak da ne
budemo previše strogi, kad ste kasnili na čas da li bi vaš profesor ikada prihvatio razlog
„Stao sam da pomognem ranjenom putniku“? Jedino ako biste mu doneli krvavu košulju
kao dokaz.

[Ometač]

Šta to govori o nama:

Istina je da su obični ljudi isti licemeri kao i političari. Na kraju krajeva, mnogo je lakše pričati
u sali punoj ljudi o tome kako je dobro pomagati strancima nego pipati smrdljivog
beskućnika koji krvari. I da ne mislite da se radi o studentima bogoslovije. Pogledajte vesti,
setite se snimka iz Londona od pre nekoliko godina na kome se vidi povređena žena koja leži
na putu i desetine automobila koji prolaze pored nje. Kao i studenti i oni su žurili negde.

[Ometač]

Kiti Đenovezi je ubijena u blizini svog stana u Njujorku 1964.godine, a bar 38 ljudi – komšija
je čulo, a možda i videlo, neki deo napada na Kiti. Niko nije sišao da joj pomogne, a samo
jedan je pozvao policiju – i to tek kad se napadač po treći put vratio da dovrši posao. Ovaj
užasan prikaz kolektivne ravnodušnosti izazvao je senzacionalizam u novinama, prestrašio je
naciju i pokrenuo mnogobrojne psihološke studije tzv. efekta prolaznika. Džon Darli i Bib
Latejn su želeli da saznaju da li je činjenica da su ti ljudi bili u grupi igrala ulogu u njihovom
oklevanju u pružanju pomoći.‚

[Ometač]

Dvojica psihologa su pozvali dobrovoljce da uzmu učešće u diskusiji. Tvrdili su da će, pošto
će diskusija biti veoma lična, osobe biti razdvojene u različitim sobama i međusobno
razgovarati preko interfona.

Za vreme razgovora, jedan od učesnika u eksperimentu će dobiti lažan epileptični napad koji
se mogao čuti preko zvučnika.

Rezultat:

Kada su subjekti verovali da su jedini preostali u razgovoru, čak 85 odsto njih su bili
dovoljno herojski raspoloženi da napuste sobu i potraže pomoć za osobu koja je dobila
lažan napad. To je dobro, zar ne?

[Ometač]

[Ometač]

Ipak, eksperiment još nije bio završen. Kada je postavka izmenjena tako da subjekti
verovali da je još četvoro ljudi uključeno u diskusiju, samo 31 odsto njih je krenuo po
pomoć. Ostatak je smatrao da će neko drugi to uraditi.

Šta to govori o nama:

Očigledno je da ako postoji hitan slučaj i vi ste jedini u blizini, pritisak na vas da
pomognete se veoma povećava. Osećate se 100% odgovorni za ono što se dešava. Ali,
ako ste sa još desetoro ljudi onda ste samo 10% odgovorni. Problem je što i svi ostali
misle da su samo 10 odsto odgovorni.

To baca svetlo na prethodne primere. Možda bi vozači koji su prolazili pored povređene
žene stali da su bili jedini na nekom napuštenom putu. A možda bi samo pobegli jer ih
niko ne vidi. Na kraju, ovo pokazuje koliko lako pronalazimo opravdanja za svoje
(ne)činjenje. «Sigurno će neko stati i pomoći ženi.», «Sigurno će neko rešiti problem sa
zagađenjem okoline».

[Ometač]

[Ometač]

Eksperiment Stanfordskog zatvora

Postavka:

Psiholog Filip Zimbardo je želeo da otkrije kako zatočeništvo utiče na autoritete i zatvorenike
u zatvoru. Pretvorio je podrum Stanfordovog psihološkog odeljenja u lažni zatvor. Učesnici
su se dobrovoljno prijavljivali javljanjem na novinski oglas i polaganjem testa kojim bi utvrdili
dobro zdravstveno stanje i jaku mentalnu stabilnost. Svi volonteri su bili muškarci – studenti
koji su bili podeljeni u dve grupe: 12 stražara i 12 zatvorenika. Zimbardo je takođe želeo da
aktivno učestvuje u eksperimentu i dodelio je sebi ulogu nadzornika zatvora. Simulacija je
trebalo da traje dve nedelje. Šta bi u svemu ovome moglo da krene loše?

[Ometač]

[Ometač]

Rezultat:

Bio je potreban samo jedan dan da svi učesnici potpuno odlepe. Već drugog dana,
zatvorenici su napravili pobunu, postavljajući krevete kao barikade na vrata ćelija i
ismevajući čuvare. To je bio prilično dobar izgovor da čuvari uključe protivpožarne uređaje
i prskaju zatvorenike. Od tog trenutka Stanfordski zatvor se pretvorio u pakao i iz dana u
dan bilo je sve gore. Neki čuvari su terali zatvorenike da spavaju goli na betonu, odredili
odlazak u kupatilo kao privilegiju koju su često odbijali da daju. Neki su morali da čiste
toalete golim rukama.

Neverovatno, ali kada je zatvorenicima rečeno da mogu da zatraže „uslovni otpust“, i kad
su oni to i uradili bio im je odbijen, nijednom od njih nije palo na pamet da jednostavno
izađe iz eksperimenta. Treba znati da nije postojao nijedan zakonski osnov zbog koga bi
oni bili zatvoreni, to je bio samo eksperiment. Ova činjenica im nije dopirala do mozga dok
su sedeli u sopstvenom izmetu sa kesom na glavi.

[Ometač]

[Ometač]

Preko 50 ljudi sa strane je posmatralo zatvor, ali ispravnost ovog projekta nije dovedena u
pitanje sve dok se Zimbardova devojka nije pobunila. Posle samo šest dana, on je zaustavio
eksperiment, a nekoliko „čuvara“ je čak i negodovalo zbog toga.

Šta to govori o nama?

Da li vas je ikad maltretirao neki policajac bez ikakvog razloga? Nauka kaže da biste se, kad
bi se uloge zamenile, i vi isto tako ponašali. Kako se ispostavlja, obično je samo strah od
posledica ono što nas sprečava da maltretiramo ljude oko sebe. Dajte nam apsolutnu moć
nad nekim i sledi tortura iz Abu Graiba.

[Ometač]

[Ometač]

Postavka:

Kada su se odvijala suđenja nacistima u Nirnbergu, mnogi optuženi su se branili izjavama
da su oni samo slušali nečija naređenja i da nisu u stvari toliko loši. Psiholog sa Jejl
univerziteta Stenli Milgram je želeo da testira spremnost ljudi da slušaju osobu sa
autoritetom. Osmislio je eksperiment u kome je subjektu rečeno da će biti „nastavnik“ i da
će mu posao biti da testira pamćenje drugom subjektu, smeštenom u drugoj prostoriji.
Cela stvar je bila nameštena i drugi subjekat je bio glumac. Svaki put kada bi on dao
pogrešan odgovor, pravi subjekat eksperimenta je trebalo da pritisne dugme koje bi
kaznilo grešku elektrošokom. Naravno, nije bilo pravih elektrošokova, ali to subjekti nisu
znali. Znali su da šokovi počinju od 45 volti i da će se povećavati sa svakim pogrešnim
odgovorom. Svaki put kada bi pritisli dugme, glumac u drugoj sobi bi vrištao i molio da
prestane. Pa, šta mislite kako je ovo prošlo?

[Ometač]

[Ometač]

Rezultat:

Mnogi su počeli da se osećaju nelagodno u nekom trenutku i preispitivali su nastavak
eksperimenta. Međutim, čovek u belom mantilu ih je ohrabrivao da nastave. Mnogi i jesu
nastavili, povećavajući voltažu, zadavajući šok za šokom dok je žrtva vrištala.

Na kraju, glumac bi počeo da udara u zid kojim je odvojen od subjekta govoreći o lošem
stanju svog srca. Posle dodatnih šokova, svi zvuci su utihnuli čime se nagoveštavala nesvest
ili smrt. Kada biste morali da pogađate, šta mislite, koliko subjekata je nastavilo da pritiska
dugme posle ove tačke eksperimenta?


Pet odsto? Deset?

[Ometač]