Apatija je stanje indiferentnosti, gde pojedinac "boluje" od nedostatka zainteresovanosti ili brige prema nekim ili svim aspektima života.
Najčešći vid je parcijalni ili potpuni nedostatak strasti, emocija, uzbuđenja, volje i želje...
Pitanje koje me u poslednje vreme sve više i više... hmm... slagala bih kad bih rekala da me muči, pošto me zaista slabo potresaju stvari koje mi se dešavaju, pa taman i da se ceo svet oko mene obrušava u ponor bez dna...
Ali u poslednje vreme sve više i više vremena posvećujem razmišljajući o tom pitanju, a ono glasi:
"Koja je moj prokleti motiv?"
Ima li ga? Igde?
Ili je to samo privid, iluzija koja nas podstiče da radimo štagod u svojoj jednostavnoj i nezanimljivoj životnoj priči u cilju preživljavanja iste?
Krenuću redom:
Školovanje?
Provela sam 16 godina u školskoj klupi, i to sve zbog - čega?
-Diplome? Ona je odavno prestala da bude merilo ičega, samo komad papira koji se može dobiti za određenu svotu novca... Svakako je bitnije KOGA znaš nego ŠTA znaš...
-Lagodnosti života? Sasvim je jasno da školovanje ne obezbeđuje lagodan život, barem ne u Srbiji, i to je dokazano i provereno u hiljadama primera, ko može da dokaže suprotno - neka izvoli. Ali, i da posedujem sve što se na ovom svetu može posedovati, opet se ne bih osećala zadovoljana samom sobom...
-Roditelja? Emo izjava, ali nikada oni mene nisu kapirali, niti sam ja njih, na obostrano razočarenje. Škorpija i Strelac protiv Jarca - neuspeh.
Prijatelji?
I inače nisam pasivna, svega nekoliko puta mesečno pomerim guzicu iz kuce, ali iz dana u dan imam sve manje i manje razloga da napuštam svoju jazbinu.
Ništa me ne privlači, posebno ne ljudi koji su zatucani serijama i pinkom.
Razgovor sa njima... paaa, ne mogu da kažem da ne prija, ali što više i više provedem vremena sa nekim kapiram koliko je nepremostiv jaz u načinima razmišljanja i viđenju sveta oko sebe...
Ne smatram sebe naročito pametnom osobom, ali ono što velika većina misli i govori su za mene potpune besmislice i budalaštine...
Naravno čast izuzetku.. a on zna ko je.
Ljubav?
O da, umem i te kako dobro da volim...
Ljubav nalikuje na neku vedriju realnost, ali u suštini samo zamaskira sivilo svakodnevnice dok traje, kao i svaka druga hemijska reakcija u našem telu, prirodna ili veštačka, samo što je to najčešće neuspelo i nepotpuno kada je ljubav u pitanju...
Lako je izgovoriti te reči dve, ali koja je poenta ako nema nikakve razlike?
Naročito ako taj neko ne oseća razliku, duboko u sebi.
Pripadnost?
Sebe ne pronalazim ni u jednoj životnoj priči koju sam načula/pročitala, nemam osećaj pripadnosti - igde.
lažem.. osećam se kao vilenjak. ali ovako... nista sem eventualno kao slučajni prolaznik, ili nemi posmatrač, ali to nije nečija životna priča, svaki slučajni prolaznik i nemi posmatrač nakon što prođe ili završi sa posmatranjem odlazi i vraća se nazad svom jadnom životu, svojoj porodici u pokušaju, usranom poslu za koji dobija 20.000 mesečno, svojim mizernim problemima....
Ne i ja.
Situacija me pomalo podseća na Danteovo Čistilište, gde ljudi dolaze, prolaze i odlaze.
A ja ostajem.
I potpuno mi je svejedno.
Objektivno gledano, apatija nema "negativnih" i "pozitivnih" aspekata, tj. iz te tačke gledišta - sve je potpuno svejedno.
Ali recimo da je "pozitivna" strana apatije ta što ništa ne može da te povredi u toj meri kao što može osobu koja od iste ne "boluje". Kao neka vrsta štita, recimo, s tim da meni nije stalo čak ni do toga da ne budem povređena...
Suštinski gledano, ja nemam problem.
Ja imam potrebu da imam problem!
Problem koji će mi dupe pomeriti i okrenuti me za 180° i naneti na neki životni put koji će me osloboditi ovih razmišljanja...
Apatija:
Lavirint iz kojeg nema izlaza i svaki put vodi nazad na početnu tačku...
Smisao života ili životni promašaj?
I dare you - Challange My Apathy!