Oblaci

[причалица]

Oblaci nastaju kondezacijom i sublimacijom vodene pare u slobodnoj atmosferi. Oni se, dakle sastoje iz sitnih kapljica vode i čestica leda. Da bi došlo do formiranja oblaka, vazduh mora da sadrži dovoljnu količinu vodene pare, da mu temperatura opada i da se u njemu nalaze kondenzaciona jezgra koja su neophodna za početak obrazovanja vodenih kapljica i ledenih kristala. Između oblaka i magle nema suštinskih razlika. Na primer, magla obrazovana na planinskim stranama za posmatrače iz nižih dolinskih predela je oblak.

[причалица]

Oblaci se među sobom mnogo razlikuju po izgledu, visini, sastavu itd. Prvu klasifikaciju oblaka predložio je 1803. godine Englez L. Govard. On je sve oblake svrstao u četiri kategorije: perjaste, gomilaste, slojevite i kišne. Krajem XIX veka usvojena je međunarodna klasifikacija oblaka sa 10 osnovnih tipova:

1 Perjasti - Cirrus (Ci)
2 Perjasto-glomilasti - Cirrocumulus (Cc)
3 Perjasto-slojeviti - Cirrostratus (Cs)
4 Visoko-gomilasti - Altocumulus (Ac)
5 Visoko-slojeviti - Altostratus (As)
6 Slojevito-kišni - Nimbostratus (Ns)
7 Slojevito-gomilasti - Stratocumulus (Sc)
8 Slojeviti - Stratus (St)
9 Gomilasti - Cumulus (Cu)
10 Gomilasto-kišni - Cumulonimbus (Cb)

[причалица]

Prema visini na kojoj se nalaze, oblaci se dele na visoke, srednje i niske oblake i oblake vertikalnog razvitka.

Visoki oblaci leže na visini od 6 do 14 km. U njih spadaju cirusi, cirokumulusi i cirostratusi.

Srednji oblaci se nalaze na visini od 2 do 6 km. To su altokumulusi i altostratusi.

Niski oblaci leže na visinama manjim od 2 km. To su: nimbostratusi, stratusi i stratokumulusi.

U oblake vertikalnog razvitka spadaju kumulusi i kumulonimbusi. Njihova osnova leži na visini niskih oblaka, a vrhovi u nivou srednjih i visokih oblaka.

[причалица]

Cirus (lat. cirrus — pramen) je vrsta visokih oblaka.
Nazivaju se još i perjasto-pramenasti oblaci. Nastaju smrazavanjem vodene pare i njihovim prelaskom u ledene kristale. Sastoje se od krupnih kristala leda. Cirusi imaju nežnu vlaknastu strukturu, bele su boje i svilastog sjaja, ne prave senku na Zemlji. Različitih su oblika — usamljeni pramenovi, perjasta vlakna, pramičci i sl. Razvijaju se na visinama od 8.000—9.000 metara.



Cirusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:
Cirrus fibratus — perjasto-pramenast vretenast
Cirrus uncinus — perjasto-pramenast kukast
Cirrus spissatus — perjasto-pramenast zbijen
Cirrus castellanus — perjasto-pramenast tornjevit
Cirrus floccus — perjasto-pramenast pahuljast
Cirrus intortus — perjasto-pramenast zapetljan
Cirrus radiatus — perjasto-pramenast zrakast
Cirrus vertebratus — perjasto-pramenast oblika riblje kosti
Cirrus duplicatus — perjasto-pramenast dvoslojan

[причалица]

Cirostratus (lat. cirrus — pramen i stratus — sloj) je vrsta visokog oblaka. Nazivaju se još i perjasto-slojeviti.



Nastaju smrzavanjem vodene pare i prelaskom u kristale. Sastoje se od tankog beličastog vela ledenih kristala, kroz koje se prelamaju svetlosni zraci. Oko ovih oblaka je česta pojava formiranja haloa. Javljaju se u raznim oblicima — vlakna, igličasti ili stubičasti kristali i sl. Razvijaju se na visini od 8.000—9.000 metara. Najavljuju skoro pogoršanje vremena.

Cirostratusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:
Cirrostratus fibratus — perjasto-slojevit vretenast
Cirrostratus nebulosus — perjasto-slojevit izmagličast
Cirrostratus duplicatus — perjasto-slojevit dvoslojan
Cirrostratus undulatus — perjasto-slojevit talasast

[Bandit]

Ispustila si jedan..veoma važan .oblak...

[причалица]

Cirokumulus (lat. cirrus — pramen i cumulus — gomila) je vrsta visokog oblaka. Nazivaju se još i perjasto-gomilasti.



Nastaju smrzavanjem vodene pare. Sastoje se skoro isključivo od ledenih kristala i oblikom podsećaju na grudvice, tj stado ovaca kako ih nazivaju u narodu. Ovakav tip oblaka ukazuje na vazdušna stujanja u troposferi. Liče na altokumuluse. Razvijaju se na visini od 6.000—7.000 metara.

Cirokumulusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:
Cirrocumulus stratiformis — perjasto-gomilast slojast
Cirrocumulus lenticularis — perjasto-gomilast sočivast
Cirrocumulus castellanus — perjasto-gomilast tornjevit
Cirrocumulus floccus — perjasto-gomilast pahuljast
Cirrocumulus undulatus — perjasto-gomilast talasast
Cirrocumulus lacunosus — perjasto-gomilast izbušen

[причалица]

Altostratus (lat. alto — visok i stratus — sloj) je vrsta srednjeg oblaka. Nazivaju se još i visoko-slojeviti. Nastaju od smrznute vodene pare i nastankom kristala. Sastoje se vlaknastih i brazdastih vela sive do plavičaste boje.
Svetlost se kroz njih slabo probija. Prostiru se ne nekoliko hiljada kilometara u horizontalnom pravcu. Razvijaju se na visini od 3.000—5.000 metara. Ulaze u sastav frontalnih oblačnih sistema i daju slabe padavine.



Altostratusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:
Altostratus translucidus — visoko-slojevit providan
Altostratus opacus — visoko-slojevit neprovidan
Altostratus duplicatus — visoko-slojevit dvoslojan
Altostratus undulatus — visoko-slojevit talasast
Altostratus radiatus — visoko-slojevit zrakast

[причалица]

Altokumulus (lat. alto — visok i cimulus — gomila) je vrsta srednjih oblaka. Nazivaju se još i visoko-gomilasti.
Nastaju od prehlađenih kapljica vode. Sastoje se belih i belosivih grudvica, pločica i talasa. Takođe liče na cirokumuluse. Nanizani su u redove i blago osenčeni svetlošću. Ukazuju na stalna vazdušna stujanja i skoru pojavu grmljavine. Razvijaju se na visini od 3.000—4.000 metara.



Altokumulusi se mogu podeliti u nekoliko vrsta i podvrsta:
Altocumulus stratiformis — visoko-gomilast slojevit
Altocumulus lenticularis — visoko-gomilast sočivast
Altocumulus castellanus — visoko-gomilast tornjevit
Altocumulus floccus — visoko-gomilast pahuljast
Altocumulus translucidus — visoko-gomilast providan
Altocumulus perlucidus — visoko-gomilast sa prazninama
Altocumulus opacus — visoko-gomilast neprovidan
Altocumulus duplicatus — visoko-gomilast dvoslojan
Altocumulus undulatus — visoko-gomilast talasast
Altocumulus radiatus — visoko-gomilast zrakast
Altocumulus lacunosus — visoko-gomilast izbušen

[причалица]

Stratokumulus (lat. stratus — sloj i cumulus — gomila) je vrsta niskih oblaka. Nazivaju se još i slojevito-gomilasti. Sastoje se od krupnih grudvi sive ili bele boje, velikog horizontalnog rasprostranjenja. Neki delovi su slični altokumulusima, ali je njihovo prostiranje manje. Razvijaju se na visini od 1.500—2.000 metara. Ponekad se iz njih izlučuju padavine, uglavnom slabijeg intenziteta.



Statokumulusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:
Stratocumulus stratiformis — slojevito-gomilast slojast
Stratocumulus lenticularis — slojevito-gomilast sočivast
Stratocumulus castellanus — slojevito-gomilast tornjevit
Stratocumulus translucidus — slojevito-gomilast providan
Stratocumulus perlucidus — slojevito-gomilast sa prazninama
Stratocumulus opacus — slojevito-gomilast neprovidan
Stratocumulus duplicatus — slojevito-gomilast dvoslojan
Stratocumulus undulatus — slojevito-gomilast talasast
Stratocumulus radiatus — slojevito-gomilast zrakast
Stratocumulus lacunosus — slojevito-gomilast izbušen

[причалица]

Kumulus (lat. cumulus — gomila) je vrsta niskih oblaka. Nazivaju se još i gomilasti. Nastaju pri intenzivnim vertikalnim strujanjima vazduha, isključivo od vodenih kapljica. Sastoje se gomilica bele boje sa horizontalnom osnovom i vrhom oblika plasta sena ili kupe. Daju retke i slabe padavine. Pojavljuju se ujutro, preko dana dostižu najveće prostiranje, a do noći nestanu. Razvijaju se na visini od 1.000—2.000 metara.



Kumulusi se mogu podeliti na nekoliko vrsta i podvrsta:
Cumulus humilis — gomilast slabo razvijen
Cumulus mediocris — gomilast umeren
Cumulus congestus — gomilast moćan
Cumulus fractus — gomilast pocepan
Cumulus radiatus — gomilast zrakast

[причалица]

Nimbostratus (lat. nimbus — kišovit i stratus — sloj) je vrsta vertikalnih oblaka. Nazivaju se još i kišno-slojeviti. Nastaju usled mešanja vazdušnih frontova.
Sastoje se tamno-sivih slojeva zasićenih vodenim kapima i amorfnog su oblika. Dostižu velike vertikalne razmere, čak i do 5000 metara, a u horizontali se mogu pružati i na potezu od po nekoliko hiljada kilometara. Razvijaju se na visini od 100—3.000 metara.

[причалица]

Kumulonimbus (lat. cumulus — gomila i nimbus — kišni) je vrsta vertikalnih oblaka. Nazivaju se još i gomilasto-kišni (olujni).
Nastaju za vreme toplih letnjih dana, pri prodoru hladnih vazdušnih masa. Sastoje se od ledenih kristala i imaju oblik džinovskih kula, često podećaju i na nakovanj. Iz njih se izlučuju jake pljuskovite kiše, a često i grad. Kumulonimbusi su često osnova za nastanak tornada i velike su vertikalne moćnosti. Razvijaju se na visini od 500—9.000 metara.



Kumulonimbusi se mogu podeliti na jedanaest vrsta:
Cumulonimbus arcus — gomilasto-kišni lučast
Cumulonimbus calvus — gomilasto-kišni ćelav
Cumulonimbus capillatus — gomilasto-kišni razvučen
Cumulonimbus incus — gomilasto-kišni nakovnjast
Cumulonimbus mammatus — gomilasto-kišni vimenast
Cumulonimbus pannus — gomilasto-kišni krpast
Cumulonimbus pileus — gomilasto-kišni kapast
Cumulonimbus praecipitatio — gomilasto-kišni padavinski
Cumulonimbus tuba — gomilasto-kišni trubast
Cumulonimbus velum — gomilasto-kišni velast
Cumulonimbus virga — gomilasto-kišni s virgama

[причалица]

Sedefasti oblaci

Za meteorologiju je najvažniji deo atmosfere po imenu troposfera koji se prostire do visine od oko 8 km u polarnim, 13 km u umerenim i do oko 18 km u tropskim oblastima. Troposfera je odvojenea od stratosfere takozvanom tropopauzom. Skoro svi meteorološki procesi od značaja odvijaju se u troposferi, uključujući i pojavu raznih vrsta oblaka, od onih sasvim niskih, prizemnih (stratusi) do visokih (cirusi) koji se javljaju na visinama od oko 8 km. Jedna od retkih pojava koja se javlja iznad troposfere su oblaci velikih visina: sedefasti (nacreous) i noćni svetleći (noctilucent) oblaci. Sedefasti oblaci se javljaju na visinama od 15 do 25 km, u stratosferi, a noćni svetleći na visinama većim od 80 km. Iako ovi oblaci nemaju neki veći uticaj na vreme na zemlji, interesantan su fenomen.

[причалица]

nastavak:

Sedefasti (ili biserni, kako ih neki zovu) oblaci se retko javljaju ali ko ih jednom vidi nikad ih ne zaboravlja. Najčešće se mogu videti posle zalaska sunca ili pred zoru kada svetle izizetnom svetlošću. Izgledaju kao prozračni svetli prekrivači na tamnom nebu koji se sporo krivi i ispravlja, izdužuje, širi i skuplja…U poređenju sa tamnim oblacima na nižim visinama, sedefasti oblaci deluju kao da se ne kreću – to je indikator velike visine na kojima se nalaze.
Stvaraju se u hladnim predelima niže stratosfere, između 15 i 25 km visine. Oni svetle jer su u vreme zalaska i izlaska sunca, zbog visine na kojoj se nalaze, još uvek osvetljeni sunčevim zracima.

[причалица]

nastavak:

Češće se mogu videti na južnoj hemisferi, naročito duž obale Antarktika gde visoki planinski lanci stvaraju talase u višim slojevima atmosfere. Često se javljaju i tokom zime na višim geografskim širinama severne hemisfere, između 55 i 65 stepeni geografske širine, u zemljama Skandinavije, Islandu, Aljasci ili severnoj Kanadi ali ponekad se mogu primetiti i znatno južnije, kao na primer u Engleskoj. Sedefasti oblaci su talasni oblaci i često se mogu naći iza planinskih venaca koji stvaraju gravitacione talase u nižim slojevima stratosfere. Formiraju se na temperaturama od oko – 85 C i sastoje se od ledenih kristala veličine ~ 10 μm koji omogućavaju difrakaciju i interferenciju sunčeve svetlosti zbog čega su ovi oblaci svetli i puni živih pastelenih boja. Kristali leda koji čine sedefaste oblake nisu dovoljno veliki da bi izazvali prelamanje svetlosti i efekat duge. Plavičasta boja obaka je najverovatnije rezultat apsorpcije sunčevog zračenja od strane ozona u stratosferi mada povremeno i oblaci mogu imati nijansu crvene i zlatne boje. Traju neprekidno jedan, dva pa i tri dana. Mogu se videti zimi ili u rano proleće. Kako se nalaze na velikim visinama osvetljava ih sunce još dugo posle lokalnog zalaska.

[причалица]

nastavak:

Za formiranje sedefastih oblaka neophodna su tri preduslova: veoma niske temperature, izvor vodene pare i nukleusi na kojima će se led uhvatiti i rasti. Izvor vodene pare nije poznat sa sigurnošću ali predpostavlja se neka količina vodene pare može biti preneta u stratosferu, kroz tropopauzu, uz pomoć gravitacionih talasa. Drugi potencijalni izvor je metan koji u stratosferi reaguje sa hydroxyl radikalima, OH, stvarajući molekule vode. I izvor nukleusa je problematičan. Jedna od mogućnosti je kosmička meteorska prašina, kao i vulkanska prašina nastala posle izuzetno snažnih vulkanskih erupcija.
Sedefasti oblaci mogu biti sastavljeni samo od kristala leda, tada su i najsvetliji a mogu imati i primese azotnih i sulfatnih kiselina. Prisustvo ovih oblaka u stratosferi je povezano sa uništavanjem ozonskog omotača jer se ponašaju kao katalizatori koji konvertuju bezopasna jedinjenja hlorida u aktivne slobodne radikale (hlor monoksid CLO, na primer) koji uništavaju ozon u lančanoj reakciji. Uslovi za pojavu sedefastih oblaka retko traju duže od nedelju dana na severnoj polulopti, ali na južnoj, gde su temperature za oko 10 stepeni niže u polarnom pojasu i uslovi za stvaranje i trajanje sedefastih oblaka mogu biti povoljni i nekoliko meseci. To znatno znatno utiče na stvaranje ozonske rupe na južnoj hemisferi, iznad Antarktika.

[причалица]

Noćni svetleći oblaci

Tokom letnjih noći, ponekad se može osmotriti fascinantna atmosferska pojava noćnih svetlećih oblaka (noctilucent clouds). Ponekad su bledi, jedva vidljivi a ponekad višebojni, izražajni oblaci delikatne strukture koji svetle jedinstvenom svetlošću. Javljaju se u letnjem delu godine, najčešće u periodu jun-jul. Pojavljuju se u dugim paralelnim sjajnim trakama vlaknaste strukture a trake obično izgledaju kao da su spojene skupom talasa.

[причалица]

nastavak:

Istraživanja o atmosferskim procesima velikih visina u 19. veku bilo je veoma malo. Kada 1883. godine desila snažna erupcija vulkana u Karakatau, pojavili su se mnogi noćni svetleći fenomeni u celom svetu i pažnja istraživača je usmerena ka višoj atmosferi, između ostalog i noćnim svetlećim oblacima. Zbog pojave ovih oblaka pri erupcijama vulkana oni su dovođeni u vezu sa vulkanskom prašinom koja je dospevala u atmosferu u ogromnim količinama. Međutim, ta teorija je odbačena , jer je posle dosta sakupljenih podataka o njihovom pojavljivanju utvrđeno da oni nisu povezani samo sa vulkanskim erupcijama.

[причалица]

nastavak:

Tridesetih godina 20. veka priroda noćnih svetlećih oblaka tumačena je kosmičkom prašinom, kao posledica povremene pojave pljuska meteora. Naime, na visinama od 50 do 80 km postoje slabe uzlazne struje vazduha, koje zadržavaju meteorsku prašinu u periodu od jednog dana do nedelju dana, i tako se u tim oblastima može nakupiti velika koncentracija prašine. Ta meteorska prašina služi kao jeazgro kondezacije na kojima se ledi sva prisutna vodena para. Pri tome se čak pretpostavlja da vodena para dospeva i iz vanzemaljskih izvora.
Noćni svetleći oblaci su toliko tanki da reflektuju manje od 1 promila (hiljaditi deo) sunčeve svetlosti koja pada na njih i zbog toga posmatrač mora biti u najpovoljnijem položaju bi ih mogao videti. Najčešće se javljaju između 50 i 65 stepeni geografske širine. Južnije od toga, nebo je isuviše tamno jer je Sunce više od 12° ispod horizonta (astronomski sumrak) a severno od 65 stepeni nebo je isuviše svetlo jer je Sunce manje od 6° ispod horizonta (običan sumrak).