Šire se "mrtve zone" na dnu okeana

[Ometač]

Ugrožen opstanak živih morskih vrsta na dnu okeana (FoNet, arhiv)


Delovi dna okeana, nazvani "mrtve zone", šire se u svetu zabrinjavajućom brzinom,
upozorili su američki naučnici.

[Ometač]

To su delovi dna okeana uz obalu koji imaju toliki manjak kiseonika da većina morskog
života ne može da preživi. Glavni krivci za taj trend su azot i fosfor iz veštačkih đubriva,
koji dospevaju u priobalne vode tako što ih sa poljoprivrednih polja odnose potoci i reke,
navodi se u studiji objavljenoj u stručnom časopisu "Sajens", preneo je Rojters.

Azotni spojevi nastali sagorevanjem fosilnih goriva, posebno u elektranama i
automobilima, takođe dospevaju u zemlju, a odatle i u priobalne vode, objasnili su
naučnici.

Samo tokom ove decenije je broj "mrtvih zona" u priobalju porastao za oko jedne trećine,
na 405 u svetu, a skupine tih zona su primećene uz obalu SAD i Evrope. Sve zone
zajedno zauzimaju površinu od 250.000 kvadratnih kilometara.

Najveća zona na svetu, površine 80.000 kvadratnih kilometara, nalazi se u Baltičkom
moru, dok se druge dve po veličini nalaze u Meksičkom zalivu, kod ušća reke Misisipi, i u
delti reke Jangce, u Kini.

Mrtve zone nastaju kad prevelike količine hranjivih tvari, a posebno azota i fosfora,
dospeju u priobalne vode i podstaknu nagli rast algi.

Kad one odumru i potonu na morsko dno, obezbeđuju odličan izvor hrane za bakterije,
koje troše kiseonik iz okolne vode. Kao rezultat toga, nastaju velika područja morskog
dna sa količinom kiseonika nedovoljnom za opstanak većine morskih živih vrsta.

[причалица]

Čak i da u potpunosti zaustavimo proizvodnju ugljen dioksida i postojeću količinu uklonimo iz atmosfere, nećemo sprečiti izumiranje živog sveta u okeanima, upozoravaju naučnici.



Pokušaj da se proces globalnog zagrevanja ublaži uklanjanjem ugljen-dioksida iz atmosfere uz dalju upotrebu fosilnih goriva najverovatnije neće sprečiti umiranje živog sveta u okeanima, navodi se u izveštaju Instituta za izučavanje klimatskih promena u Postdamu u Nemačkoj.

Naime, ustanovljeno je da bi okeani i dalje imali značajnu stopu kiselosti zbog rastvaranja ugljen-dioksida iz ugljene kiseline.

“O geoinženjerskim merama trenutno se raspravlja kao o poslednjem utočištu za izbegavanje opasnih klimatskih promena – bilo da tvorci politike ne nađu način da smanje emisiju ugljen-dioksida ili odlože transformaciju trenutnog energetskog sistema”, navodi Sabina Matezijus, vodeći autor studije objavljene u magazinu “Nature Climate Change”.

“Ipak, posmatrajući okeane, možemo da vidimo da ovaj pristup nosi velike rizike... čak i da nekako uspemo da svedemo količinu ugljen-dioksida na koncentraciju prisutnu u predindustrijsko doba, kiselost okeana bi i dalje bila oko 4 puta veća nego u pomenutom periodu. Mnogo vekova bi prošlo pre nego što bi opet uspela da se uspostavi ravnoteža u atmosferi”, zaključuje Matezijus.