O Sunčevoj aktivnosti

[причалица]

Kamera postavljena na letelici američke svemirske agencije NASA uspela je da snimi džinovsku erupciju na Suncu.



Erupcija se dogodila 16. novembra u 6.00 sati GMT, a četiri sata kasnije dogodila se još jedna eksplozija.


Solarna erupcija je bila toliko velika da se proširila van vida kamere na Opservatoriji solarne dinamike (SDO), zbog čega je i prozvana solarni cunami.

Na snimku se vidi kako kako plazma eruptira u donjem levom delu Sunca, izbacuje se u luku i odlazi u svemir.

Ova erupcija nije bila uperena ka Zemlji, pa neće biti ni posledica solarne oluje na našoj planeti. Prošlog ponedeljka se dogodila još jedna moćna solarna eksplozija, srednje jake klase M6. Ova solarna oluja je pogodila Zemlju 13. i 14. novembra, uzrokujući polarnu svetlost.

Nabijene čestice plazme uperene ka Zemlji mogu da budu pretnja satelitima i astronautima, te da uzrokuju prekide u komunikacijama i napajanju strujom.

Sunce je trenutno u sred aktivne faze svog 11-godišnjeg ciklusa. Trenutni Solarni ciklus 24 doživeće vrhunac sledeće godine.

http://razbibriga.net/showthread.php...voj-aktivnosti

[причалица]

Vrhunac aktivnosti, koji će Sunce dosegnuti ove godine, verovatno će biti najblaži u poslednjih 100 godina, kažu naučnici iz američke svemirske agencije NASA.


Ogromna erupcija na Suncu 31. avgusta 2012. u uporedbi sa veličinom Zemlje

Sunčevih pega ima malo, iako naša zvezda doseže vrhunac svog 11-godišnjeg ciklusa aktivnosti, 24. po redu. Takođe, radio talasi koji ukazuju na visoku solarnu aktivnost, su veoma “tihi”, saopštili su istraživači, preneo je portal “Spejs”.

“Ovo će verovatno biti najniži solarni maksimum, gledajući po broju sunčevih pega, u periodu dužem od veka”, napisao je Džo Gurman, naučnik Opservatorije za solarno-zemaljske odnose (Stereo) pri NASA-i.


Iako je Sunce “tiho”, naučnici ga s pažnjom posmatraju – jaka erupcija emitovana u pravcu Zemlje može da ošteti električnu mrežu, komunikacione satelite, ugrozi astronaute na Međunarodnoj kosmičkoj stanici i drugo.

Iako je naše znanje o Suncu još “u povojima”, naučnici su ipak značajno napredovali od kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada je solarna oluja teško oštetila električnu mrežu u Kvebeku.

“Povezanost mreže je neverovatno narasla od tada, pa je, u poređenju sa učestalošću havarija na mreži zbog pada drveća na strujne kablove tokom oluja, malo verovatno da će se to opet dogoditi”, podvukao je Gurman.

Galileo Galilej je među prvima uočio sunčeve pege, kada je okrenuo teleskop ka Suncu 1610. Pouzdani podaci o pegama datiraju od 1849, kada je Ciriška opservatorija počela sa radom, podseća “Spejs”.44


Erupcija na novogodišnje veče, 31. decembra 2012.

Sunčeve pege izgledaju kao tamne mrlje na Suncu, a obično se nalaze u grupama iznad i ispod ekvatora. Naučnici danas znaju da se te pege formiraju zbog interakcije između sunčeve plazme na površini i njegovog magnetnog polja.

Pod određenim okolnostima, magnetno polje blizu pege uzrokuje ogromne eksplozije, te dolazi do izbacivanja koronalne mase (CME). Ove nabijene čestice putuju od Sunca u svemir, a ponekad su upravljene ka Zemlji, ako je pega bila okrenuta ka nama.

Najjača solarna oluja, klase X, može da napravi štetu na Zemlji, srednja klasa M uzrokovaće polarnu svetlost, dok slabije klase, od C pa naniže, imaju relativno mali efekat.

“Ubistvene oluje” neće biti


Naučnici tvrde da je nemoguće da Sunce proizvede “ubistvenu oluju”, koja je popularna među predviđanjima apokalipse.
“Mi smo na Zemlji potpuno zaštićeni od direktnog uticaja solarne aktivnosti. Atmosfera nas štiti od elektromagnetne radijacije od erupcija i nabijenih čestica plazme”, napisao je astrofizičar Aleks Jang, iz Svemirskog centra “Godard”.

“Ubistvene erupcije se neće dogoditi. Sunce ne može da proizvede CME sa dovoljno energije da to uradi. Fizički je nemoguće. Za to bi bila potrebna čitava energija Sunca, poput supernove”, naveo je on, dodajući da naše Sunce neće eksplodirati.

Naučnik Din Pesnel, iz Opservatorija solarne dinamike, ukazuje da je Zemlja veoma mala meta u velikom Sunčevom sistemu. On ističe da e modeli praćenja CME kroz Sunčev sistem još razvijaju.

“Naša najveća prednost je u modelima Sunčevog magnetnog polja i korišćenju podataka iz tih modela radi razjašnjenja trenutnog stanja Sunca. Naši modeli pokušavaju da objasne 11-godišnje ponašanje solarnog ciklusa dok se magnetno polje kreće unutar Sunca i onda, iznenada, eruptira na površini i postane pega”, naveo je Pesnel.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...jih-100-godina

[причалица]

Eksplozija u sunčevoj atmosferi 9. februara izazvala je erupciju uperenu pravo ka Zemlji.



Ova solarna oluja je klase C2.4, pa neće ugroziti strujnu mrežu na Zemlji, satelite ili astronaute u svemiru, ali bi mogla da uzrokuje pojavu polarne svetlosti, saopšteno je iz američke svemirske agencije NASA.

Solarna erupcija, odnosno izbacivanje koronalne mase (CME), dogodila se juče u 7.30 sati GMT. Talas nabijenih čestica kreće se ka Zemlji brzinom od skoro 2,9 miliona kilometara na sat, preneo je portal “Spejs”.

Erupciju na Suncu fotografisala je Solarna i heliosferna opservatorija (SOHO), zajednička misija NASA-e i Evropske svemirske agencije (ESA)

Izbacivanje koronalne mase je erupcija nabijenog solarnog materijala koji "ispaljuje" solarne čestice u svemir. Kada je uperena ka Zemlji može da stigne do naše planete za jedan do tri dana.

“U prošlosti su CME ovakve jačine imale malo efekta. Ova erupcija može da uzrokuje polarnu svetlost, ali je malo verovatno da će poremetiti električne sisteme na Zemlje, GPS ili satelitske komunikacione sisteme”, naveli su zvaničnici NASA u saopštenju.

Sunce je trenutno u aktivnom periodu svog 11-godišnjeg ciklusa, čiji se vrhunac očekuje ove godine. Ovo je 24. solarni ciklus.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...-ide-ka-Zemlji

[причалица]

Solarne super oluje

Svemirska vremenska prognoza za narednih nekoliko godina predviđa Sunčeve oluje sa mogućim katastrofalnim pomračenjima na Zemlji. Da li smo spremni za tako nešto?

U četvrtak, 1. septembra 1859. godine, 33-godišnji pivar i astronom-amater Ričard Karington popeo se u svoju privatnu opservatoriju pored Londona, otvorio je prorez na kupoli i, kao što je to radio svakog sunčanog jutra, podesio svoj teleskop tako da projektuje na platnu sliku Sunca veličine 28 cm. Taman je počeo da ucrtava Sunčeve pege na listu papira kad se pred njegovim očima najednom ukazaše „dve jako svetle, bele mrlje” usred jedne velike grupe Sunčevih pega. Istog trenutka je i igla magnetometra u londonskoj opservatoriji Kju počela da se klati kao luda. A pred svitanje sledećeg dana nebo je bilo obasjano polarnom svetlošću crvene, zelene i purpurne boje daleko prema jugu, čak do Havaja i Paname. Kamperi u Stenovitim planinama pomislili su da je svanulo, pa su poustajali i počeli da spremaju doručak.

Blesak koji je Karington video najavio je Sunčevu superoluju – ogromnu elektromagnetnu eksploziju koja je uputila milijarde tona naelektrisanih čestica prema Zemlji. (Svedok bleska bio je još jedan engleski astronom-amater, Ričard Hodžson.) Kada se nevidljivi talas sudario sa magnetnim poljem naše planete, došlo je do naglog naboja struje u telegrafskim žicama. To je dovelo do prekida rada u mnogim telegrafskim stanicama, ali su telegrafisti ubrzo otkrili da, ako isključe baterije, mogu da nastave sa radom koristeći samo geomagnetni elektricitet. „Koristimo struju same aurore borealis”, poslao je poruku jedan telegrafista iz Bostona operateru u Portlandu, u Saveznoj državi Mejn. „Kakav vam je prijem?”
„Mnogo bolji nego sa baterijama”, odgovorio mu je kolega iz Portlanda.

Operateri današnjih komunikacionih sistema i elektroenergetskih mreža bili bi daleko manje staloženi. Doduše, od 1859. godine do danas nije bilo toliko snažnih Sunčevih superoluja, tako da je teško proceniti kakve bi posledice jedna takva oluja imala na današnji elektronizovani svet. Kao nagoveštaj može da posluži zamračenje Kvebeka 13. marta 1989. godine, kada je Sunčeva oluja, otprilike za trećinu slabija od one u Karingtonovo doba, za manje od dva minuta izbacila iz upotrebe elektroenergetsku mrežu koja je napajala više od šest miliona korisnika. A jedna oluja kao ona Karingtonova mogla bi da sprži više transformatora nego što ih elektroenergetske kompanije imaju na lageru i na taj način ostavi milione ljudi bez svetla, pijaće vode, kanalizacije, grejanja, klima-uređaja, goriva, telefonskih usluga, kvarljivih namirnica i lekova, i to u trajanju od više meseci koliko bi bilo potrebno da se naprave i podignu novi transformatori. U nedavnom izveštaju Nacionalne akademije nauka procenjuje se da bi jedna takva oluja mogla da izazove ekonomsku štetu kao 20 uragana klase Katrina, koja bi samo u prvoj godini iznosila od jednog do dva triliona dolara, a za njeno saniranje bila bi potrebna jedna decenija.

„Možemo da predvidimo šta će Sunce da uradi samo nekoliko dana unapred”, vajka se Karel Šrajver sa Lokid Martinove solarne i astrofizičke laboratorije u Palo Altu, u Kaliforniji. Pošto se očekuje da period maksimalne solarne aktivnosti počne ove godine, svemirski meteorološki centri pojačavaju svoje osoblje i nadaju se najboljem. „Pokušavamo da shvatimo kako svemirski vremenski uslovi utiču na ljude i koliko to može biti opasno”, kaže Šrajver. „A kad utvrdimo kakva opasnost preti, naša moralna obaveza je da se pripremimo. To je kao sa zemljotresima u San Francisku. Nespremnost može da ima neoprostive posledice.”

Malo šta nam je toliko blisko kao Sunce. Uvek je tu, iznad nas, svakog sunčanog dana. Pa ipak, malo šta je i tako neobično. Pogledajte kroz solarni teleskop i videćete kako se dobro poznati žuti disk pretvara u dinamičnu zemlju čuda, gde se protuberance veličine planeta uzdižu u crnu vasionu poput bleštavih meduza da bi se posle nekoliko sati ili dana skupile i povukle nazad kao da ih je usisala neka nevidljiva sila.

A ona to uistinu i jeste. Naime, Sunce ne čini ni čvrsta materija, ni tečnost, ni gas, već plazma, „četvrto stanje materije”, koje nastaje kada se atomi razbiju na slobodne protone i elektrone. A te naelektrisane čestice čine solarnu plazmu odličnim provodnikom elektriciteta, mnogo boljim od bakarne žice. Sunce je takođe puno magnetnih polja. Većina ostaje duboko u njegovoj masivnoj utrobi, ali pojedine magnetne cevi, široke poput prečnika Zemlje, izbijaju na površinu kao Sunčeve pege. Upravo taj magnetizam kreira lelujavi ples protuberanci u Sunčevoj atmosferi i pokreće Sunčev vetar, koji svakog sekunda diže milione tona plazme brzinom od 700 kilometara u sekundi.

A sve te aktivnosti su posledica neverovatno složene građe jedne obične zvezde. U Sunčevom jezgru, užarenoj kugli plazme šest puta gušćoj od zlata, sa temperaturom od 15 miliona stepeni Celzijusa, svakog sekunda se odvija fuzija 700 miliona tona protona u helijumska jezgra, pri čemu se oslobađa energija ravna onoj od 10 milijardi hidrogenskih bombi. Jezgro lagano pulsira, širi se kada se tempo fuzije pojačava i skuplja kada jenjava. Nezavisno od ovog sporog, dubokog pulsiranja jezgra, postoji još sijaset drugih ritmova, počev od 11-godišnjeg ciklusa Sunčevih pega, pa do onih koji traju vekovima.


Energija koja nastaje fuzijom u Sunčevom jezgru izbija na površinu preko fotona dok rikošetiraju kroz gustu masu jona i elektrona. U ovoj zoni radijacije materija je toliko gusta da je fotonima potrebno više od 100.000 godina da se probiju do sledeće, konvektivne zone, čime su prevalili tek 70 odsto puta iz središta Sunca. Posle mesec i više dana fotoni najzad izbijaju u fotosferu, a to je onaj deo Sunca koji mi vidimo. Odatle im treba svega osam minuta da stignu do Zemlje kao Sunčeva svetlost.

Kao što je i za očekivati, ova titanska termonuklearna peć pravi i veliku buku. „Sunce zvoni kao zvono sa milion različitih tonova”, kaže Mark Miš iz Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja u Boulderu, u Koloradu. Ti zvuci proizvode talase na Sunčevoj površini koje naučnici proučavaju kako bi mapirali struje duboko u konvektivnoj zoni. Ta disciplina se zove helioseizmologija. Podaci dobijeni putem helioseizmičkih senzora na Nasinoj opservatoriji solarne dinamike nedavno su omogućili naučnicima sa Univerziteta Stenford da otkriju magnetne snopove 65.000 kilometara duboko ispod Sunčeve površine i predvide njihovu pojavu nekoliko dana kasnije u obliku Sunčevih pega.

Ovakvi podaci pružaju ključne informacije o tome kako Sunčeve oluje nastaju. Sunce funkcioniše kao džinovski generator, sa linijama magnetnih polja koje ga opasuju, od pola do pola, kao ptičji kavez. Lokalne magnetne linije, obavijene plazmom u konvektivnoj zoni, izvijaju se i probijaju na površinu praveći petlje koje su vidljive zahvaljujući vreloj, bleštećoj plazmi. A kada se petlje ukrste, dolazi praktično do kratkog spoja koji izaziva strahovite eksplozije plazme, koje su poznate kao Sunčeve baklje. Ove baklje oslobađaju energiju ravnu stotinama miliona megatona TNT eksploziva, bljujući rentgenske i gama zrake u vasionu pri čemu naelektrisane čestice dostižu brzinu skoro jednaku brzini svetlosti.

http://www.nationalgeographic.rs/rep...lanci/304.html

[причалица]

nastavak:

Ono što je Karington svojevremeno video bila je moćna Sunčeva baklja, koja je izazvala drugu od retkih dvojnih masivnih koronalnih erupcija (MKE), džinovskih magnetnih erupcija usijane plazme izbljuvanih u vasionu. Prva MKE verovatno je stigla do Zemlje u očekivanom razdoblju od 40 do 60 sati. Ona je pročistila put kroz solarni vetar za drugu, kojoj je za put trebalo svega 17 sati. Njihov udruženi uticaj spljoštio je Zemljinu magnetosferu (zonu u kojoj se magnetno polje naše planete sučeljava sa solarnim vetrom) i snizio je sa normalne visine od 60.000 kilometara na svega 7.000, pri čemu je privremeno uništio Van Alenove radijacione pojaseve koji opasuju našu planetu. A naelektrisane čestice koje su ušle u gornju atmosferu izazvale su intenzivnu polarnu svetlost nad većim delom Zemlje. Bilo je ljudi koji su pomislili da je njihove gradove zahvatio požar.

Superoluja Karingtonove kategorije verovatno se dešava samo jednom u razdoblju od više vekova. Ali čak i oluje znatno manjeg obima mogu da prouzrokuju popriličnu štetu, tim pre što ljudi sve više zavise od tehnologije u svemiru. Sunčeve oluje mogu da poremete jonosferu, sloj Zemljine atmosfere gde se odvija polarna svetlost, više od 100 kilometara iznad Zemljine površine. Piloti se oslanjaju u toku skoro 11.000 komercijalnih letova koji vode preko oblasti Severnog pola svake godine na kratkotalasne radio-signale koji se odbijaju o jonosferu da bi komunicirali iznad 80. stepena severne geografske širine jer su izvan dometa komunikacionih satelita koji kruže iznad Zemljinog ekvatora. Kada svemirske nepogode poremete jonosferu i prekinu kratkotalasnu komunikaciju, piloti su primorani da menjaju kurs, što može da košta i do 100.000 dolara po letu. Poremećena jonosfera remeti i GPS signale, što dovodi do grešaka u pozicioniranju i do 50 metara. To znači da geometri moraju da se spakuju i idu kući, plutajuće naftne platforme imaju problem da ostanu iznad bušotine, a piloti ne mogu da se oslone na sve popularniji GPS sisteme koji se koriste pri sletanju na mnoge aerodrome.

Ultraljubičasti zraci koje emituju Sunčeve baklje mogu da poremete i orbite satelita jer zagrevaju atmosferu i izazivaju usporavanje, odnosno gubljenje visine. Nasa procenjuje da se Međunarodna svemirska stanica tokom Sunčevih aktivnosti spušta više od 300 metara dnevno. Solarne oluje mogu i da unište elektroniku na komunikacionim satelitima, pretvarajući ih u „zombije” koji beskorisno lutaju svemirom.

Za razliku od satelita u svemiru, većina elektroenergetskih mreža nema ugrađenu zaštitu od naleta snažnih geomagnetnih oluja. Pošto su veliki transformatori direktno povezani sa Zemljom, geomagnetne oluje mogu da povećaju napon do te mere da se pregreju, zapale ili eksplodiraju. Štete mogu da budu katastrofalne. Po rečima Džona Kapenmana iz konsultantske firme za analizu oluja, koji se bavi uticajem svemirskskih vremenskih uslova na električnu mrežu, jedna Sunčeva oluja kao ona u maju 1921. godine danas bi pogasila svetla u polovini Severne Amerike. A jedna kao ona iz 1859. godine mogla bi da uništi čitavu mrežu, posle čega bi stotine miliona ljudi nedeljama, a možda i mesecima moralo da živi kao u vreme pre uvođenja struje. Po Kapenmanovim rečima mi „igramo ruski rulet sa Suncem”.

Ako ništa drugo, barem ga ne igramo vezanih očiju. Daleke 1859. godine svet nije imao čime da proučava Sunce sem teleskopom i stanicama za praćenje magnetne aktivnosti, kojih je bilo svega nekoliko. Danas naučnici neprestano prate dešavanja na našoj domaćoj zvezdi sa impresivnom armadom satelita sposobnih da prave snimke rentgenskih i ultraljubičastih talasa koje Zemljina atmosfera inače blokira. Legendarni svemirski brod ACE (Advanced Composition Explorer), koji je lansiran u avgustu 1997. godine i još uvek dobro služi, prati solarni vetar iz orbite oko tačke libracije L1, stabilne gravitacione tačke koja se nalazi na 1,5 miliona kilometara od Zemlje u pravcu Sunca. Solarna i heliosferična opservatorija, skraćeno nazvana SOHO, nosi dvanaest detektora koji beleže sve – od veoma brzih protona solarnog vetra do sporih solarnih oscilacija. A iza imena STEREO krije se par satelita-blizanaca (jedan ide ispred, a drugi prati Zemlju u njenoj orbiti) koji zajedno prave trodimenzionalne solarne slike i otkrivaju nam kako se masivne koronalne erupcije otkidaju od Sunčeve površine i šibaju kroz vasionu.

U međuvremenu Opservatorija solarne dinamike, lansirana u geosinhronu orbitu u februaru 2010. godine, svakoga dana prikupi 1,5 terabajta podataka o Sunčevoj atmosferi, oscilacijama i magnetnim poljima.

Pa ipak, još mnogo toga ostaje da se uradi. „Svemirska vremenska prognoza je na stupnju zemaljske prognoze od pre 50 godina”, kaže fizičar Daglas Biseker iz Centra za predviđanje svemirskog vremena u Boulderu, u Koloradu, pri Nacionalnoj službi za okeanska i atmosferska istraživanja (NOAA). Pošto efekat oluje delimično zavisi i od toga kako se njeno magnetno polje poklapa sa Zemljinim, naučnici ne mogu tačno da utvrde njen intenzitet pre nego što stigne do satelita ACE, a to je ponekad svega 20 minuta pre nego što udari u Zemlju.

Zato se naučnici usredsređuju na predviđanje potencijalne snage oluje i približno vreme njenog nailaska, kako bi osetljivi sistemi imali vremena da se pripreme. U oktobru prošle godine NOAA je predstavila novi kompjuterski program, nazvan Enlil po sumerskom bogu vetra, koji može da predvidi kada će neka masivna koronalna erupcija da pogodi Zemlju uz toleranciju od plus-minus 6 časova. A to je dvaput preciznije od ranijih prognoza. Programiranje je vrlo složeno, delimično i zbog toga što ponekad može da dođe do snažne interakcije masivne koronalne erupcije sa normalnim solarnim vetrom, što čini da njihov tok bude nepredvidljiv poput fudbalskog prodora kroz protivničku odbranu. I pored svega Enlil je u prognozi nailaska potencijalno velike oluje 8. marta ove godine omanuo za svega 45 minuta. Pokazalo se da je ta oluja bila ćorak, ali možda sledeći put nećemo imati toliko sreće.

„Do sada još nismo imali veliku oluju u ovom solarnom ciklusu”, kaže Biseker, „ali kada bude došla, znamo da ćemo biti spremni da je dočekamo.”

http://www.nationalgeographic.rs/rep...oluje.html?p=2

[причалица]

Očekivalo se da će 2013. biti godina Sunčev maksimum, odnosno vrhunac jedanaestogodišnjeg ciklusa. Međutim, solarna aktivnost je neočekivano niska, navode u Nasi.


Broj sunčevih pega mnogo je manji nego 2011. godine, a solarne eksplozije nisu bile tako česte, iako je Nasa najavljivala solarne oluje

Broj pega na Suncu snimljen 28. februara 2013. godine Nasinim uređajem HMI (Helioseismic and Magnetic Imager) mnogo je manji od uobičajenog stanja, kada je površina Sunca doslvno prekrivena pegama.


Zato su se mnogi zapitali da li je Nasa prosto napravila pogrešnu računicu. Međutim, stručnjak iz Nasinog Centra za svemirske letove "Godar" Din Pesnel ima drugačije objašnjenje ovog fenomena.

- Ovo je Sunčev maksimum. Ipak, izgleda drugačije od onog što smo očekivali zato što ima dva vrhunca. Poslednja dva solarna vrhunca, iz 1989. i 2001. godine, nisu imala jedan, već dva vrhunca. Solarna aktivnost bi naglo narasla, zatim isto naglo pala, a onda ponovo porasla, stvarajući mini-siklus koji traje oko dve godine – rekao je Pesnel.


Veličina Sunca u poređenju sa Zemljom

Ista stvar možda se dešava upravo sada, kada je broj sunčevih pega skočio u 2011. godini, a onda naglo opao u 2012, ukazuje Pesnel.

Prema očekivanjima Nase, taj broj mogao bi ponovo da skoči u 2013. godini.

- Sa priličnom sigurnošću mogu da kažem da će se još jedan vrhunac desiti 2013. i da će trajati sve do 2014. godine - kaže Pesnel.

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Ve...esava-na-Suncu

[причалица]

Dve eksplozije najsnažnije klase u 2013. godini zabeležene su na videu, a astronomi predviđaju još sličnih događaja uskoro

Između 12. i 13. maja dogodile su se najsnažnije erupcije na Suncu u ovoj godini, ali srećom koronalni izbačaji mase nisu bili usmereni ka Zemlji. U narednim mesecima se očekuje porast broja eksplozija jer Sunce ulazi u najintenzivniju fazu u okviru jedanaestogodišnjeg ciklusa aktivnosti.



http://www.nationalgeographic.rs/ves...ncu-video.html

[причалица]

NASA je za veliku koronalnu šupljinu napisala da se okreće u našem smeru, i da je najveća koju su videli u poslednjih 12 meseci.

Ipak, razloga za brigu nema jer jedino što bi ova rupa mogla da učini Zemlji je bolji pogled na polarnu svetlost, što i nije tako loše.

Koronalne rupe izvor su snažnih naleta solarnog vetra koji nosi solarne čestice do naše magnetosfere i dalje, objašnjavaju iz američke svemirske agencije NASA.

Dalje pišu da naletima solarnog vetra treba od dva do tri dana kako bi doputovali od Sunca do Zemlje.

Krivac za ove fantastične snimke je jedna od tri NASA opservatorije (Solar Dynamics Observatory).

[причалица]

Na Suncu je otkrivena ogromna tamna rupa koja prekriva skoro četvrtinu ove zvezde, objavila je NASA.



Reč je velikoj rupi u solarnoj atmosferi koja emituje solarni materijal i gas.


Prema stručnjacima iz NASA-e ovo je koronalna rupa koja sadrži malo solarnog materijala i ima nižu temperaturu, pa zbog toga izgleda tamnije.

To je normalna pojava, koja se pojavljuje na različitim mestima i u različito vreme.

Rupu su zabeležili posebni teleskopi iz letelice SOHO koja je snimala Sunce od 13. do 18. juna ove godine.

[причалица]

Američka svemirska agencija Nasa, koja je još u avgustu najavila da će u narednom periodu doći do promene polariteta magnetnog polja Sunca, tvrdi da je pitanje dana kada će se to konačno dogoditi. Prema rečima solarnog fizičara Toda Hekseme sa Univerziteta Stanford, promena polariteta mogla da bi pokrene talas reakcija širom Sunčevog sistema.

Sunčevo magnetno polje menja polaritet u proseku svakih 11 godina, dok se to u slučaju Zemlje poslednji put dogodilo pre gotovo 800.000 godina.

Reč je o pojavi kod koje suprotni magnetni polovi menjaju mesta, pa se samim tim okreće magnetno polje. Zamena polova događa se na kraju svakog Sunčevog ciklusa.


Naučnici još nisu u potpunosti pronikli u unutrašnji mehanizam koji izaziva promenu, mada Sunčevo magnetno polje na dnevnoj bazi prate naučnici Sunčeve opservatorije “Vilkoks”. Ovo će biti četvrta zamena polova koju je zabeležila ova opservatorija.

Reč je o fenomenu kod koga polarna magnetna polja postepeno slabe, dolaze do nule, a onda se stvaraju nova magnetna polja sa suprotnim polaritetom.

Ova promena može negativno da utiče na vremenske prilike na Zemlji, a s druge strane, pruža dodatnu zaštitu od kosmičkog zračenja.

[причалица]

[причалица]

NASA je objavila snimak koji prikazuje ogromnu koronalnu rupu na Suncu i gigantski vrtlog solarnog materijala koji se uzdiže sa njegove površine.



Prema američkoj Nacionalnoj svemirskoj agenciji, koronalna rupa je pedeset puta veća od Zemlje i pokriva gotovo celu severnu hemisferu naše zvezde.

To je jedna od najvećih rupa koju su naučnici detektovali u poslednjih nekoliko decenija.

Oni kažu da iz koronalnih rupa izbijaju solarni vetrovi dva puta brži od normalnih.

U jednom od priloženih snimaka, mogu se videti promene u jednoj od koronalnih rupa, dok u drugom možete videti moćni solarni vetar.

[причалица]