sve naše inteligencije

[DaDole]

Postoji 14 znakova koji svakome mogu otkriti ima li visoku emotivnu inteligenciju te na čemu treba raditi kako bi je što bolje razvio.

1.. Zanimaju vas ljudi koje ne poznajeteVolite li upoznavati nove ljude i prirodno postavljate puno pitanja nakon što vam predstave nekoga? Ako se to odnosi na vas, tada sigurno imate visoke razine empatije, jedne od ključne sastavnice emocionalne inteligencije. Visoko empatični ljudi koji se vrlo osjetljivi na tuđe emocije te se ponašaju u skladu s njihovim potrebama imaju jednu stvar zajedničku – znatiželjni su i istinski zainteresirani na učenje što više stvari o drugima.
– Znatiželja širi empatiju čim razgovaramo s ljudima koji su izvan našeg društvenog kruga, čime dolazimo u doticaj s drugačijim stilovima života i stavovima od našega – tvrdi autor “Priručnika o empatiji” Roman Krznaric.

2. Dobar ste vođa
Svi dobri vođe imaju jednu zajedničku osobinu, a to je visoka emocionalna inteligencija. Da bi postali to što jesu, bio im je potreban talent, ambicija i radna etika, no bez razumijevanja ljudi ne bi ih mogli ni voditi.

– Što se netko nalazi na višem položaju u društvu ili na poslu, veći su kapaciteti njegove emocionalne inteligencije – kaže Daniel Goleman.

3. Poznajete svoje slabosti i prednosti

Samosvijest se u velikom dijelu odnosi na realan doživljaj sebe, poput poznavanja stvari u kojima ste bolji od drugih, ali i onih u kojima ste gori te prihvaćanja tih osobina. To omogućuje i dobro samopouzdanje, kao preduvjet uspjeha u poslu i ljubavi te svim oblicima društvenih odnosa.

– Znamo li u čemu smo dobri, tada ćemo to raditi s velikim samopouzdanjem, a u onome što nam ne ide ćemo potražiti pomoć te tako uvijek biti produktivniji – ističe Goleman.

4. Znate posvetiti pozornost nečemu

Ljude koje je lako omesti u razgovoru, razmišljanju ili poslu obično nemaju visok stupanj emocionalne inteligencije. Pridavanje pažnje onom što je trenutno bitno tajna je uspjeha u međuljudskim odnosima jer daje sugovornicima ono što najviše žele – osjećaj da su nam zanimljivi.

– Sposobnost koncentracije otkriva se već u ranom djetinjstvu te je snažan pokazatelj emocionalne inteligencije. Ipak, ona nije strogo određena već se može poboljšati – tvrdi Goleman.

5. Ako ste uzrujani, znate što je uzrok
Svi ljudi tijekom dana prožive cijelu paletu emocija te se često događa da ni sami ne znamo što je uzrok povremenog bijesa ili tuge. Upravo je prepoznavanje okidača emocija važan preduvjet poznavanja sebe. Također, ako znamo što nas može uzrujati, manje su vjerojatnosti da ćemo to potiskivati ili ignorirati, što negativno djeluje da psihu. Zbog toga ljudi s visokom emocionalnom inteligencijom često analiziraju vlastita raspoloženja, pa možemo reći da su u “doticaju sa samim sobom”.

6. Slažete se s većinom ljudi

Ako vam je lako sprijateljiti se, imate bazu od nekolicine bliskih prijatelja i u svakoj novoj sredini ostavljate ugodan dojam, tada je vaša emocionalna inteligencija neupitna.

– Ispunjavajući i funkcionalni odnosi s drugim ljudima najočitiji su znak emocionalne inteligencije – objašnjava Goleman.

7. Stalo vam je do toga da budete moralni i dobri


Jedan od aspekata emocionalne inteligencije je “moralni identitet” u kojem se doživljavamo kao ispravnu, brižnu i dobronamjernu ličnost. U tom smislu emotivno inteligentni ljudi nisu generalno ništa moralniji ili bolji od onih koji nemaju razvijenu emocionalnu inteligenciju, no ipak to o sebi misle i vođeni su dobrim namjerama.

8. Važno vam je pomagati drugima

Prepoznajete li važnost dobrih djela, pomaganja i zahvalnosti koja proizlazi iz njih, emocionalno inteligentni pojedinci su nesvjesno njima potiču optimističan stav u sebi. Pozitivno razmišljanje ostaje okosnica uspjeha, jer se temelji na gledanju loših stvari kao prolaznih.

9. Znate čitati emocije na licima

Prepoznavanje toga je li netko uzrujan, tužan ili dobro raspoložen važan je faktor izgrađivanja dobrih odnosa. Ljudi s niskom emotivnom inteligencijom često “nemaju takta” jer govore nepotrebne stvari u pogrešno vrijeme, a to čine jer ne znaju procijeniti tuđe emocije.

10. Nakon neuspjeha, odmah “ustajete”

Način na koji se nosimo s porazima i pogreškama puno govori o nama. Ako su nam za to uvijek krivi drugi ili očajavamo zbog vlastite gluposti, tada je to očit znak manjka samopouzdanja i emocionalne inteligencije.

– Snažni ljudi ne kukaju nad zlom sudbinom, već priznaju vlastitu grešku, podrazumijevaju da ih svi ponekad čine i pokušavaju popraviti situaciju ili pak prelaze preko nje – kaže psihologinja Barbara Fredrickson.

11. Dobro procjenjujete tuđi karakter

Bilo da je riječ o intuiciji, iskustvu ili znanju, ljudi s visokim emotivnim kvocijentom inteligencije u pravilu odlično “čitaju” karakter ljudi već pri upoznavanju. To im pomaže da se u startu dobro postave i ne trate svoje vrijeme na odnose koji nemaju budućnost.

12. Vjerujete svom instinktu

Emocionalna inteligentna ličnost je netko tko osjeća ugodu ako slijedi vlastiti instinkt te ne sumnja previše u njega.
– Ako ste sposobni vjerovati svojim osjećajima, tada se instinkt slijedi prirodno i bez puno oklijevanja, što je i najbolja stvar koju možete učiniti – ističe Goleman.

13. Motivirani ste

Emocionalna inteligencija se već u mlađoj dobi prepoznaje po tome što se dijete trudi i u zadacima za koje nije nagrađeno. Time se uči fokusirati pažnju na ostvarenje ciljeva te raditi nešto isključivo zbog vlastitog osjećaja zadovoljstva.

14. Znate reći “ne”

Samokontrola se kod onih s razvijenom emocionalnom inteligencijom očituje u tome što znaju reći “ne” iskušenjima. Tako se discipliniraju od nezdravih navika, bolje podnose stres i kontroliraju svoje nagone.

[DaDole]

Možete li bildovati sopstvenu inteligenciju?




Sve do početka novog milenijuma, psiholozi, inače bez dogovora o tome šta je inteligencija, bezmalo unisono su verovali da tako nešto nije moguće. Višedecenijsko iskustvo u njenom merenju išlo je u prilog ovakvoj tvrdnji. Naime, količnik inteligencije (IQ) koji neko na testu postigne na uzrastu od osam godina teži da ostane na manje-više istom nivou do kraja života testiranog. Obrazovanje, na primer, ne samo da nas ne čini inteligentnijim, nego kauzalitet, pod uslovom da ga ima, teče obrnuto: na osnovu koeficijenta inteligencije deteta moguće je prilično pouzdano predvideti njegov budući školski i akademski uspeh, profesionalno dostignuće, te niz bitnih životnih ishoda, kao što su verovatnoća da neko upadne u kriminal, iskusi maloletničku trudnoću, razvod(e), bolest zavisnosti…

Snažan zaokret u odnosu na ovakvo shvatanje nastupio je 2002. godine. Torkel Klingberg (Torkel Klingberg), tada mladi psiholog-istraživač, danas profesor neurokognitivne psihologije na Institutu „Karolinska“ u Stokholmu i stalni član panela koji odlučuje o dobitniku Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu, publikovao je senzacionalno otkriće:
vežbe radne memorije povećavaju inteligenciju.


Klingbergova studija insipirisala je niz evropskih i američkih istraživača koji su, koristeći sličan eksperimentalni dizajn, manje-više replikovali prvobitne rezultate švedskog psihologa. U međuvremenu, na njima je izgrađena neuronauka-za-poneti – multimilionska industrija, oličena u kompanijama poput Cogmed, čije je osnivanje pomogao sam Klingberg, zatim Cognifit, gde se u ulozi promoterke pojavljuje istaknuta britanska neuronaučnica Suzan Grinfild (Susan Greenfield), Lumosity, Jungle Memory…
Sve one polaze od premise da jačanje radne memorije podiže ukupnu inteligenciju, nudeći korisnicima treninge – zasnovane na aplikacijama nalik kompjuterskim igricama – koji nakon nekoliko nedelja navodno rezultiraju većim količnikom inteligencije

[DaDole]

Ne bez razloga, Klingbergova i slične studije velikom broju istraživača inteligencije nisu bile ubedljive. Sada, deset godina nakon njegovog pionirskog rada, stvar se praktično vraća na početak. Metaanaliza 23 publikovane studije na temu efikasnosti treninga inteligencije, koju su nedavno izveli Monika Lervag (Monica Melby-Lervåg) i Čarls Hjulm (Charles Hulme), psiholozi sa univerziteta u Oslu i Londonu, ima, naime, ubitačno jednostavan zaključak: treninzi za mozak su prevara; tačnije, trening poboljšava performanse „vežbača“ na tipu zadatka koji praktikuje, ali se poboljšanje ne generalizuje na ukupnu inteligenciju.

Ko je u pravu? Do odgovora na ovo pitanje mora se zaobilaznim putem.
Inteligencija i IQ testovi

Ključni konstrukt u debati o efikasnosti treninga mozga su testovi inteligencije. Sastavljeni od različitih tipova kognitivnih zadataka, zamišljeni su kao instrumenti za merenje opšte kognitivne sposobnosti – jedinstvenog činioca od kojeg zavisi naš kapacitet da odgovorimo na različite kognitivne izazove.

Sledeći Spirmana (Charles Spearman), koji je još na samom početku prošlog veka uvideo da postoji snažna korelacija između rezultata koje testirani postiže na različitim tipovima intelektualnih problema, dominantna većina istraživača prihvatila je njegovu ideju da opseg memorije, kapacitet fokusirane pažnje, umeće deduktivnog zaključivanja i druge mentalne sposobnosti imaju zajednički imenitelj, tzv. g-faktor. Međutim, konsenzus oko toga da li testovi inteligencije zaista i mere opštu mentalnu sposobnost – do danas ne postoji.

Činjenica je da testovi inteligencije nisu direktna mera opšte mentalne sposobnosti. Ono što neposredno mere jesu performanse testiranog u pogledu različitih kognitivnih veština, verbalnih i neverbalnih. Skor na testu inteligencije – koji zovemo koeficijentom inteligencije i smatramo merom opšte kognitivne sposobnosti – zapravo je uopštavanje performansi testiranog na zadacima koji mere pojedinačne mentalne veštine: memorisanje, usredsređivanje pažnje, zaključivanje

Koliko je ovakva generalizacija opravdana? Analize testova inteligencije i njihovih rezultata, od Spirmana do danas, sugerišu da jeste osnovana. Naime, subjekti s dobrim performansama na zadacima koji mere kratkoročnu memoriju istovremeno imaju ujednačeno dobre rezultate na testovima deduktivnog rezonovanja, planiranja i ostalih kogntivnih sposobnosti. To jeste snažan argument u korist hipotezirane opšte kognitivne sposobnosti ili g-faktora, ali, sam po sebi, on ne implicira tvrdnju da se inteligencija ne može „navežbati“. Drugi razlozi rukovodili su istraživače u zauzimanju stava da inteligencija kao opšti kognitivni kapacitet nije fleksibilna:

1. Razvoj genetike i sofisticiraniji dizajn empirijskih istraživanja omogućili su psiholozima da relativno precizno razdvoje sredinske od genetskih (naslednih) faktora koji utiču na formiranje i razvoj psiholoških karakteristika. Kada je reč o opštoj kognitivnoj sposobnosti, pokazalo se da rezultati jednojajčanih blizanaca na testovima inteligencije manifestuju snažniju korelaciju nego rezultati dvojajčanih blizanaca ili braće i sestara istih roditelja. Istovremeno, koeficijenti inteligencije braće i sestara istih roditelja, usvojenih od različitih parova i odgajanih u različitim sredinama, u snažnijoj su korelaciji nego IQ biološke i usvojene dece istog para, odgojene u istim sredinskim uslovima. Ukratko, inteligencija je dobrim delom urođena, pri čemu biološki faktor snažnije utiče na njen razvoj od sredinskog.

2. Urođenost sama po sebi ne znači predeterminisanost, i inteligencija u tom pogledu nije izuzetak. Drugim rečima, odrastanje u kognitivno stimulativnoj sredini odraziće se pozitivno na intelektualni razvoj deteta. To, međutim, nije isto što i tvrdnja da je treningom, zasnovanim na jednom tipu kognitivnih zadataka, moguće uvećati opštu kognitivnu sposobnost. Štaviše, decenije psiholoških istraživanja tvrde suprotno: vežbe memorije, na primer, mogu uvećati nečiju sposobnost pamćenja, ali se neće odraziti na njegovu sposobnost deduktivnog rezonovanja (memorisanje gradiva ne čini učenika uspešnijim u razumevanju određene problematike).

[DaDole]

Ako je inteligencija većim delom urođena i ako je „bildovanjem“ određenog aspekta kognitivne sposobnosti nemoguće uvećati opštu mentalnu sposobnost, otkud Klingberg i njegovi nalazi?
Radna memorija i inteligencija

Da li se inteligencija može trenirati?Klingbergova prvobitna studija bila je prilično jednostavna. Izvedena je na uzorku od četrnaestoro dece s hiperaktivnim poremećajem pažnje. Polovinu njih Klingberg je podvrgao četvoronedeljnom treningu radne memorije koji se praktično ogledao u igranju kompjuterske igrice dizajnirane po ugledu na zadatke u testovima inteligencije. Druga polovina subjekata igrala je standardne, manje izazovne igrice.

Deca iz obe grupe radila su testove inteligencije pre i po isteku četvoronedeljnog treninga, a poređenje rezultata je pokazalo da je kod dece iz prve grupe došlo ne samo do uvećanja opsega radne memorije, nego i do skoka IQ za nekoliko poena. Drugim rečima, poboljšanje jednog aspekta opšte kognitivne sposobnosti putem treninga prelilo se na ukupnu inteligenciju.

Klingbergovi rezultati primljeni su s nevericom i oduševljenjem istovremeno.

S jedne strane, kontrirali su svemu što psihološka teorija tvrdi o inteligenciji. Naime, istraživači prave razliku između kristalizovane i fluidne inteligencije. Kristalizovana inteligencija počiva na dugoročnoj memoriji i uvećava se tokom života, prateći uvećanje ukupnih znanja i iskustava koje pojedinac stiče. Za razliku od nje, Fluidna inteligencija (sposobnost logičkog rezonovanja i snalaženja s novim kognitivnim izazovima, nezavisno od znanja koja posedujemo) dostiže vrhunac u kasnoj adolescenciji i ranom zrelom dobu, nakon čega počinje da opada. Sem toga, fluidna inteligencija je faktor opšte kognitivne sposobnosti koji psiholozi smatraju relativno fiksnim. Na koncu, testovi inteligencije, koji pretežno mere upravo nju, i jesu dobar prediktor životnih ishoda upravo iz tog razloga; ukoliko bi fluidna inteligencija bila podložna većim usponima i padovima, na osnovu njenog merenja ne bi se mogli predviđati školski, akademski, profesionalni uspeh testiranog.

S druge strane, Klingbergovi rezultati pružali su nadu stručnjacima koji oduvek priželjkuju sredstvo za intervenciju na polju inteligencije.
Tri godine kasnije, kada je objavio rezultate obimnije studije, Klingberg je već imao status zvezde psihološke nauke. U međuvremenu, niz istraživača publikovao je rezultate sličnih istraživanja, ponekad s još dalekosežnijim tvrdnjama; na primer, da trening radne memorije uvećava inteligenciju adolescenata.

Ključni pojam oko kojeg je satkana priča o treninzima za mozak, a s ciljem uvećanja opšte kognitivne sposobnosti, je radna memorija. Slikovito, o njoj govorimo kao o sposobnosti da upamtimo nečiji broj telefona dok ga ne ukucamo ili zapišemo; posle toga, informacija može da „ispari“. Stručnije govoreći, radna memorija predstavlja naš kapacitet da u glavi držimo informacije relevantne za problem kojem smo u datom momentu posvećeni.

Ono što je dugoročna memorija našem trajnom znanju, to je radna memorija našoj sposobnosti da „radimo“ s informacijama – počev od bazične sposobnosti da upamtimo početak rečenice pre nego što je sagovornik izrekne do kraja, pa do nešto složenije aktivnosti rešavanja Ravenovih matrica (Ravenov test). Imajući to u vidu, mnogima su se nalazi Klingberga i istraživača koji su ga sledili učinili plauzibilnim. Nimalo čudno, optimistični rezultati studija vežbi za mozak ubrzo su poslužili kao inicijalna kapisla za komercijalne treninge inteligencije. Pametna investicija ili bačene pare?
Da li su treninzi za mozak prevara?

[DaDole]

Ako pitate New York Times, nisu. Pod naslovom „Možete li sebe učiniti pametnijim?„, ovaj list prošle godine donosi obimnu success story o istraživačima koji su revolucionisali shvatanje inteligencije idejom da se ona može podići treniranjem radne memorije. Nasuprot tome, pod naslovom „Igrice za mozak su laž„, kao što i sam naziv teksta kaže, magazin New Yorker piše o manjkavosti studija čiji su rezultati interpretirani kao dokaz efikasnosti treninga za bildovanje inteligencije.

Priča u New Yorkeru najvećim delom je zasnovana na zaključcima Lervag-Hjulmove meta-analize s početka ovog teksta. Reč je o prvom ozbiljnom preispitivanju decenije istraživanja grupe evropskih i američkih psihologa, čiji su rezultati ambiciozno tvrdili ne samo da je inteligenciju moguće „navežbati“, već i da se na temelju ovakvih nalaza može tragati za nemedicinskim tretmanima ADHD, kognitivnih deficita izazvanih tumorima ili fizičkim povredama glave/mozga…

Lervag i Hjulm obuhvatili su svojom analizom sve studije treninga mozga, publikovane do 2011, pod uslovom da su pored eksperimentalne imale i kontrolnu grupu subjekata. Rezultati do kojih je došao norveško-engleski dvojac prilično su jasni: trening radne memorije dovodi do kratkotrajnog poboljšanja performansi na zadacima koji su isti ili slični onima koji su korišćeni za vreme treninga. Drugim rečima, nemaju čak ni kratkoročnog efekta na ukupnu inteligenciju.

Metodološki posmatrano, meta-analiza je statistički postupak koji se primenjuje jedino na publikovane radove. Imajući u vidu da i istraživači i časopisi nerado objavljuju radove čiji rezultati tvrde suprotno od hipoteze s kojom se ušlo u istraživanje, osnovano se može pretpostaviti da bi uključivanje nepublikovanih studija dodatno ugrozilo ideju o treninzima za inteligenciju.

[DaDole]

Dakle, nema dileme da povećanje opsega radne memorije ne povećava IQ i da se Cogmed, Cognifit i slične kompanije lažno predstavljaju. Citirana meta-analiza nudi, međutim, i malo prostora za optimizam. Lervag i Hjulm našli su, takođe, da treninzi daju bolje rezultate kod dece mlađe od deset godina i da su poboljšanja radne memorije u njihovom slučaju trajnija. Zašto je to bitno?

Upravo Klingberg i studije koje su usledile za njegovom podigli su interes psihologa i neuronaučnika za radnu memoriju. Zahvaljujući istraživanjima tokom poslednjih deset do 15 godina, nedvosmisleno znamo da je opseg radne memorije relevantan u realnom životnom kontekstu, u smislu da od njega zavisi sposobnost razumevanja pročitanog, ali, u izvesnoj meri, i lični doživljaj sreće. Isto tako, mada nema dokaza da treninzi podižu IQ, ima dokaza da inteligencija nije jedna sposobnost, već niz kognitivnih funkcija u međusobnoj interakciji, pri čemu radna memorija spada u krucijalne mentalne sposobnosti.

[DaDole]

Decenije istraživanja pokazale su da je emocionalna inteligencija ključni faktor uspjeha.Nažalost, ne postoji besplatan način da testirate svoj EQ, ali ovo su neki od znakova koji će vam pokazati da li je vaš EQ visok.

Imate širok spektar riječi za emocije

Ljudi sa visokim EQ nevjerovatno vladaju svojim emocijama jer ih razumiju. Dok većina ljudi svoje emocije opisuje jednostavno sa osjećajem, emocionalno inteligentni ljudi znaju tačno kada su „Iziritirani“, „isfrustrirani“, „anksiozni“…Oni imaju nevjerovatan uvid u svoje emocije i znaju tačno šta ih je izazvalo i šta treba da rade da bi se sredili.

Radoznali su prema drugim ljudima

Bez obzira da li su introvertni ili ekstrovertni, ovi ljudi su radoznali za sve i svakoga oko sebe. Radoznalost izaziva empatiju, jednu od najvažnijih stvari koje odlikuje visoka emocionalna inteligencija. Što više brinete o drugim ljudima i kroz šta oni prolaze, to ćete imati i više radoznalosti o njima

.Prihvatate promjene

Ovi ljudi su fleksibilni i konstantno se prilagođavaju. Oni znaju da strah od promjena paralizuje ljude i da je to velika prepreka ka uspjehu i sreći.

Znate svoje slabosti i vrline

Ovi ljudi ne samo što odlično razumiju svoje emocije, oni i znaju svoje mane i vrline. Također znaju i šta je to što ih pokreće, ali i šta im u okolini ili ljudima smeta i sprječava ih da uspiju. Imati visoku EQ znači da znate gdje leži vaša snaga i kako da se oslonite na nju.

Dobro procjenjujete ljude

Sposobnost da dobro „pročitate“ ljude i osjetite kroz šta prolaze. Ljudi nisu misterija za vas, znate sve o čemu misle i znate njihovu motivaciju, kao i šta leži ispod površine.


Niste uvredljivi

Ako ste sigurni u ono što jeste, teško je da neko može da vas uvrijedi. Ljudi sa visokim EQ su samouvjereni i otvorenog uma. Ovi ljudi se čak i šale na svoj račun jer umiju da jasno povuku liniju između humora i degradacije.

Znate da kažete NE

Ovi ljudi imaju odličnu samo-kontrolu. Oni izbjegavaju impulsivne reakcije. Reći „ne“ je najteža stvar u samokontroli. Oni ne govore fraze kao što su “ Mislim da neću moći“ ili „Nisam siguran“. Oni jasno kažu „ne“ kada je to potrebno.

Distanciraju se od svojih grešaka

Ljudi sa visokim EQ distanciraju sebe od svojih grešaka, ali ne zaboravljaju na njih. Stavljajući ih po strani, oni ih „izvuku“ kad zatreba da se sličan problem modelira i tako ispravljaju stvari iz prošlosti.


Dajete i ne očekujete ništa zauzvrat

Kada vam neko da nešto spontano i ne očekuje ništa zauzvrat, to ostavlja moćan utisak. Na primjer, imate jako zanimljiv razgovor sa nekim o knjizi i kada sretenete tu osobu mjesec dana kasnije i pojavite se sa tom knjigom koju poklonite. Ovi ljudi grade jake i čvrste veze sa ljudima jer stalno misle na druge.

Ne drže u sebi bijes

Negativne emocije koje dolaze od toga što držite stvari u sebi izazivaju stres. Ovi ljudi zato uvijek kažu šta ih muči i kada imaju problem, ne zadržavaju ništa u sebi i tako se osjećaju bolje i sretnije.

Neutralizuju toksične ljude

Nositi se sa teškim i napornim ljudima je iscrpljujuće za većinu. Visok EQ pomaže ljudima da se konfrontiraju sa toksičnim ljudima i da racionalno priđu situaciji.

Ne traže savršenstvo

Ovi ljudi ne postavljaju savršene taskove sebi jer znaju da savršeno ne postoji. Kada težite savršenstvu, vjerovatno ćete osjetiti neuspjeh, ljudi sa visokim EQ to ne rade sebi.


Cijene ono što imaju

Kada pomislite na sve ono na čemu ste zahvalni što imate, to poboljšava vaše raspoloženje i smanjuje stresni hormon kortizol za 23%.

Isključe se

Ako sebe izložite poslu 24 sata dnevno, 7 dana u nedjelji, izlažete sebe konstantnom stresu. Ljudi sa EQ znaju da se isključe i provedu dan napolju ili u nekom svom hobiju apsolutno ne razmišljaju o poslu kad to požele.

Dovoljno spavaju

Ovi ljudi svoj san stavljaju na prvo mjesto kao prioritet i ništa ih neće spriječiti da se dovoljno naspavaju za sljedeći dan.

[DaDole]

Како се развија емоционална интелигенцијa

Неминовни су и разумљиви, ти страхови родитеља: од болести детета, његових повреда, неуспеха, непослушности. Уз то је увек и страх да неће успети као родитељи, да ће их околина лоше оценити, да нису у могућности да потомку обезбеде будућност. Али, тиме не смеју да оптерећују дете. Страхове треба да затворе у себе. Морају да остваре комуникацију на други начин, да их млади чују, разумеју. У том односу и они слушају, чак и онда кад им се не допада оно што чују. Из тога су избачене све „лекције”, туторски однос, увек су на првом месту осећања детета. Деца интимно желе да разговарају, да их родитељи чују и разумеју. Онда ће схватити да су вољена, поштована и цењена. Психолози упозоравају да сваки страх убија учење и ствара зависност.
Емоције су важан извор информација на основу којих доносимо одлуке.
Одлука подразумева избор, али ни она најједноставнија не може да се донесе без емоција о прихватању неке алтернативе. Осећајима изражавамо да ли нам је неко прихватљив или не.
И онда успостављамо границе којима се штитимо. Емоцијама општимо са другим људима.
Тужан израз на лицу је сигнал да је потребна помоћ, што може да се потенцира и речима.

Све је ово неопходно да се разуме један скорашњи, психолози сматрају врло значајан, појам – емоционална интелигенција.
Према једној дефиницији, то је урођена ментална способност која је основа емоционалне осетљивости и потенцијала за савладавање вештине управљања емоцијама, што може имати дугорочан позитиван ефекат за здравље, срећу и живот у целини. Емоционална интелигенција је урођена, али на њој мора да се ради како би се успешно развила.
Уз то и иде још један израз – емоционална писменост – способност да препознамо оно што осећамо и да то изразимо речима. Често се тешко налазе праве речи да би се исказала одређена осећања. Оне познате замене у првом лицу кад се неко жестоко поверава да је блесав, идиот, губитник, или да би некога могао да шутне, тресне и убије указују на рогобатан начин на незадовољство, љутину, бес, разочарење, збуњеност, узнемиреност, или више њих заједно.
Осећања су основа понашања деце
Родитељи треба да их препознају, како би децу научили да их контролишу. Емоционално осетљиво дете лакше ће препознати небезбедне, опасне и ризичне ситуације и реаговаће адекватније од осталих вршњака.

[DaDole]

ЕИ је блиско везано са моралном аутономијом личности и оним што се подразумева под „свешћу” и „савешћу” . Особе са здравом свешћу доносе адекватне одуке, чак и ако су у супротности са правилима и обрасцима одређене средине. Појединац некад мора да се одупре притиску „ауторитета” или „средине”, без обзира да ли је то шеф, институција, партија, верска или група вршњака. Дете са развијеним самопоуздањем успешно се одупире пропаганди, „испирању мозга”. Добро процењује оно му се каже, без обзира са које стране то долази. Развојем емоционалне интелигенције деци се помаже да пронађу личну срећу, да мисле „својом главом” и да осећају и своје понашање усклађују са сопственим осећањима. ЕИ им помаже да избегну замку и да раде оно што сви други сматрају да треба да раде. Учећи децу да осећања имају значај и вредност у процесу доношења одлука истовремено их учимо да је срећа врло лична ствар.
Децу можемо да научимо да увек имају могућност избора, чак и кад их преплаве негативна осећања. На родитељима је да науче децу како да управљају осећањима. Ако су успешни у томе, мања је вероватноћа да ће прихватити цигарете, алкохол или дрогу. Ове зависности су готово увек резултат неиспуњених потреба у породици. На родитељу је да од детета створи независну личност и улије му самопоуздање. Дете мора да се осећа сигурним и важним чланом породице. Да би било сигурно мајка и отац не смеју да му пресуђују, да га стално критикују, да му се ругају и ниподаштавају га. Задатак им је да га подржавају, имају поверења у његове поступке и показују веру у њега. Колико само на тасу његове сигурности и важности може да значи и најобичнија похвала. То подразумева да је дете корисно, потребно, поверљиво, вољено, да је личност која вреди и од које је добро чути шта мисли.
Истраживања су показала да осећај мање вредности, беспомоћности, запостављености и фрустрације гурају децу у насиље и криминал. У уличној банди је тај несрећник значајна, заштићена, поштована, особа повезана са другима.

Улога родитеља је да испуњавају и емоционалне потребе детета. Не смеју своје неиспуњене жеље да остварују преко деце. И то се сматра неком врстом злоупотребе деце, мада родитељи нису свесни таквог понашања, а често то и негирају.

ЕИ и здравље деце
Истраживања су показала да су здрава деца:

• бољи ученици и студенти
• имају мање проблема у понашању
• имају виши ниво самопоштовања и самопоуздања
• способнија да се одупру притиску вршњака
• боље решавају конфликте
• мање су склона насиљу
• позитивно опредељена – благонаклона, добронамерна
• мање склона ризичним понашањима (болести зависности)
• боље контролишу импулсе
• Мали „сунђери”
  Деца, посебно мала, састављена су само од емоција. То су „сунђери” који упијају осећања. Израз лица родитеља, тон, глас, начин говора непогрешива су емоционална порука за дете. Оно ће одмах препознати негативне емоције. Није довољно да их одрасли прикривају, већ да их потпуно елиминишу. Психолози кажу како негативна осећања и деца никако не иду заједно.
  
  Подстицаји
  Деца се од малена уче да изражавају осећања. Нека сопственим речима кажу оно што осећају: ја сам весео, ја сам тужан, мени је забавно, досадно ми је… Следећи корак родитеља је да им мере осећања: „Изгледаш као да си прилично нерасположен, тужан, несрећан, разочаран…” Или: „Весео, срећан, раздраган, одушевљен”. Након тога треба да препознају осећања других људи (на улици, у филмовима, на ТВ): „Овај глумац је бесан, глумица је љубоморна, мајка из серије је несрећна, отац је благ…”
  Емоционално сигурна средина детету обезбеђује подршку. Онда родитељи потврђују да постоје осећања и отворено разговарају о њима. Дечје негирање не сме да се прекида виком, насилним речима, акцијом, суровим поступцима. Емоционална искреност се подржава прихватањем детета и безусловном љубављу.

[DaDole]

Mračna strana uma: Da li je visoki IQ teret ili dar?



Ako je sreća živeti u neznanju, znači li to da visok IQ predstavlja mizeriju?

Široko je rasprostranjeno mišljenje da je lakše ljudima koji nisu dobro prošli kad se 'delila pamet', jer se oni ne zamaraju različitim stvarima zbog kojih pametniji ‘razbijaju glavu’.

Na izuzetno inteligentne ljude gleda se kao na pomalo neprilagođene individualce koji su puni ljutnje, frustracije i usamljenosti. Zamislite samo Virdžiniju Vulf, Alana Turinga ili Lisu Simpson. Reklo bi se da se za njih može vezati ona Hemingvejeva izjava da je sreća među inteligentnim ljudima najređa osobina.

Iako se pitanje da li su pametni ljudi nesrećniji može činiti trivijalnim, ono mnogima može da pomogne da se osećaju dobro u svojoj koži.

Činjenica je da je današnji obrazovni sistem usredsređen na poboljšanje naše akademske inteligencije, iako za sve nas postoje granice. IQ je i dalje primarni način merenja kognitivnih sposobnosti, a trošimo milione na to da treniramo mozak i možda poboljšamo kognitivne mogućnosti.

Ali, šta ako je naša potera za genijalcem u sebi nešto od čega bi trebalo da pobegnemo glavom bez obzira?

Prvi koraci u vezi sa traženjem odgovora na ovo pitanje, napravljeni su pre gotovo stotinu godina, u zlatno doba američkog džeza.

U to vreme pažnju je privlačio novi IQ test, koji se pokazao uspešnim u centrima za regrutaciju tokom Prvog svetskog rata, i 1926. godine kad je psiholog Luis Terman odlučio da ga isproba kako bi identifikovao grupu posebno nadarene dece.

Obavljajući testiranja u kalifornijskim školama i izdvajajući najbolje od najboljih, odabrao je 1.500 učenika koji su imali IQ iznad 140 (a među kojima ih je 80 imalo IQ viši od 170). Ta grupa je postala poznata pod imenom 'Termiti', a usponi i padovi koji su ih zadesili tokom života istražuju se do današnjih dana.

[DaDole]

Najviše su razočarali - sami sebe

Kao što je i bilo očekivano, mnogi članovi Termita su postali bogati i slavni, od kojih he najuspješniji postao Džes Openhajmer, pisac poznate serije iz 1950-ih, 'I love Lucy'. U vreme emitovanja ove serije na televiziji, prosečna plata članova Termita bila je duplo veća od ostalih.

Ali, nisu svi članovi grupe ispunili očekivanja. Mnogi su se želeli da se bave plemenitim poslovima, pa su postali policajci, vatrogasci, pomorci ili daktilografi.

Zbog toga je Terman zaključio da intelekt i postignuća nisu uopšte nužno povezani. Niti je činjenica da je neko bio izuzetno pametan značila da će on sam biti srećan, budući da se tokom godina broj razvoda, alkoholizma i suicida kod Termita izjednačio s nacionalnim prosekom.

U doba kad su Termiti već bili na putu prema staračkom domu, iz njihovih primera mogao je da se izvuče zaključak da inteligencija ne znači nužno i bolji život.

U najboljem slučaju, veća inteligencija ne može da utiče na to koliko ćete vi biti zadovoljni svojim životom, a u najgorem - možete se osećati manje ispunjeno od drugih.

To ne znači da su svi ljudi koji imaju visok IQ automatski mučenici i genijalci, kao što to ume da prikaže popularna kultura, ali svejedno je intrigantno. Zašto se prednosti više inteligencije, dugoročno gledano ne isplate više?

Jedan od mogućih odgovora mogao bi da se krije u tome da, ako ste svesni svojih talenata, to je kao da imate svojevrstan teg oko noge.

Preostali živi članovi Termita devedesetih godina su bili upitani da pogledaju unazad na događaje koji su obeležili njihove živote. Umesto da uživaju u svojim postignućima, mnogi su izjavili da su često imali osećaj da nisu dorasli svim očekivanjima koja su pred njih stavljena u najmlađe doba, kad je okolina shvatila koliko su pametni.

Taj osećaj tereta, pogotovo kad se kombinuje s drugim očekivanjima, motiv je koji se često javlja kod nadarene dece.

Najupečatljiviji i najtužniji je primer matematičkog genija Sufijahe Jusofe. Devojčica se s 12 godina upisala na Oksford, ali je odustala pre završnih ispita i počela da radi kao konobarica. Nakon toga se bavila hotlajnom, gde je mnoge klijente zabavljala citirajući jednačine tokom seksi poziva.

[DaDole]

Razmišljanje, promišljanje i neumorna briga

Još jedna česta žalba koja se može čuti u studentskim kafićima i na internet forumima je da pametni ljudi mogu bolje uvideti svetske probleme. Dok se većina nas fokusira na osnovne egzistencijalne probleme, pametniji ljudi bdiju noćima 'razbijajući glavu' oko uslova u kojima žive milioni ljudi ilii oko ljudske gluposti.

Konstantna briga mogla bi da bude jedan od znakova inteligencije, ali ne na onaj način na koji su to ovi mladi filozofi zamislili.

Intervjuišući studente o različitim temama, Aleksander Peni s "Mekijan" fakulteta u Kanadi, otkrio je da osobe koje imaju viši IQ zaista osećaju više teskobe tokom dana od drugih.

Ali, zanimljivo je da se većina njihovih briga odnosila na uobičajene, svakodnevne probleme i misli. "Njihove brige nisu bile dubokoumne, nego su jednostavno češće brinuli o više stvari. Ako bi se dogodilo nešto ružno, oni bi proveli više vremena razmišljajući o tome", objasnio je Peni.

Temeljnijim proučavanjem, Peni je otkrio da je to obično bilo povezano i s verbalnom inteligencijom, onom vrstom koja se testira pomoću reči u IQ testovima, dok u prostornoj inteligenciji nisu briljirali (a to je ona koja smanjuje rizik od anksioznosti). On je pretpostavio da elokventniiji ljudi mogu lakše opisati anksiozna osećanja koja ih tište, pa automatski i više razmišljaju o njima iako to nije nužno nedostatak. "Možda su jednostavno ulazili malo dublje u suštinu svakog problema od većine ljudi, što im je pomoglo i da uče iz svojih grešaka", smatra Peni.

Ono što je, međutim, neugodna istina jeste da višu inteligenciju ne prati nužno i pametnije donošenje odluka.Naprotiv, u nekim situacijama inteligentni ljudi donose odluke koje mogu da budu neracionalnije i 'gluplje' od onih koje donose drugi ljudi.

[Sarmica]

Znakovi koji otkrivaju nivo emocionalne inteligencije

Sledeća 4 signala otkriće koliko ste emocionalno inteligentni.

Emocionalna inteligencija je u suštini način na koji posmatrate, razumete, izražavate i upravljate emocijama. I veoma je važna, jer što više razumete ove aspekte sebe, i vaše mentalno zdravlje i socijalno ponašanje će biti na boljem, naprednijem nivou.

Rad na emocionalnoj inteligenciji može da bude veoma koristan u više situacija: na poslu, kod kuće, u školi, čak i u interakciji sa prijateljima.

Predstavljamo vam 4 znaka koji otkrivaju da li ste emocionalno inteligentni:

1. Situacije posmatrate kao izazove
Ukoliko ste skloni da prepoznate negativne emocije i da teške situacije posmatrate kao izazov (fokusirajući se na pozitivnost i istrajnost), velike su šanse da imate visok nivo emocionalne inteligencije.

Zamislite na trenutak da ste izgubili posao. Emocionalno inteligentna osoba ume da prepozna svoje emocije kao podsetnik da treba da preduzmu nešto, da se nose s izazovima i da kontrolišu svoje misli i osećanja. S druge strane, osoba s niskim nivoom emocionalne inteligencije će neprestano razmišljati o gubitku posla, a sebe posmatrati kao beznadežno nesposobnu osobu i biće sklonija depresiji.

2. Razmišljate o svojim reakcijama
Emocionalna inteligencija može da se ogleda u razlici između dobre i loše reakcije na okolnosti. Emocije mogu da sadrže različite informacije koje mogu da budu od velike koriste za naše lično i društveno funkcionisanje, ali ponekad te iste emocije mogu da nas preplave i da učine da se ponašamo onako kako ne bismo želeli.

Ljudi kojima manjka emocionalna inteligencija imaju veće šanse da impulsivno reaguju, bez davanja vremena sebi da ocene prednosti i mane određene situacije.

Ljudi koji su manje sposobni da regulišu svoja negativna osećanja imaju poteškoće da funkcionišu u društvenim okolnostima i mogu da pogoršaju depresivna osećanja. Istraživanje pokazuje da više depresivnih simptoma imaju ljudi s nižim nivoom emocionalne inteligencije.

3. Možete da se postavite u tuđu situaciju
Postavljanje u tuđu kožu i empatija su pokazatelji visoko inteligentne osobe.

Emocionalna inteligencija može delimično da bude važna na poslu koje zahteva emocionalni rad, gde radnici moraju da upravljaju svojim emocijama prema organizacionim pravilima.

Ovo može da uključuje poslove s klijentima, gde radnici mogu da saosećaju s klijentima uprkos činjenici da kupci mogu da viču na njih.

4. Sposobni ste da modifikujete emocije
Naravno, postoje dani kad ne možete lako da se oduprete svojim emocijama, ali ukoliko ste emocionalno inteligentni, onda je veća verovatnoća da ćete, kada vam se dogodi loš dan, iznaći snage da modifikujete svoje emocije.

Na primer, prosečan nivo anksioznosti može da poboljša kognitivni učinak (najverovatnije poboljšavajući fokus i motivaciju), ali previše anksioznosti može da blokira kognitivna dostignuća. Zato je sposobnost da pronađete idealno mesto, između previše i premalo anksioznosti moćan alat.

Jasno je da je umerenost ključ u upravljanju našim emocijama. Emocionalno inteligentne osobe to znaju i imaju veštine da prilagode svoje emocije trenutku.

Neophodno je da istaknemo da je emocionalna inteligencija je kognitivna sposobnost koja može da poboljša tokom vašeg života. Dakle, ako niste prepoznali mnogo o sebi u osobina navedenih, ne brinite, još ima vremena da radite na svojoj emocionalnoj inteligenciji.


izvor:nationalgeographics

[DaDole]

Možete da se postavite u tuđu situaciju
Postavljanje u tuđu kožu i empatija su pokazatelji visoko inteligentne osobe.

Emocionalna inteligencija može delimično da bude važna na poslu koje zahteva emocionalni rad, gde radnici moraju da upravljaju svojim emocijama prema organizacionim pravilima.


ovo je često problem kod ljudi koji imaju empatiju,upravo zbog one filigranski izbrušene granice jer saosjećati sa nekim je svakako pozitivna osobina emocionaLno inteligentnih ljudi,ali i dvosjekli mač..ta granica se ne smije preći na način da nekom jednostavno ne bude dobro (ako preuzme na sebe sve probleme drugog..)
Saslušati,saosjećati,pomoći..to je u redu..ali "zatrpati" sebe tuđim problemom do te mjere da nisi u stanju raditi druge,vlastite procese..to nije onda emocionalno inteligentno.