Први сукоби Срба и Турака

[Ometač]

Срби, којима су се придружили и бугарски одреди, кретали су се уз Марицу ка тврђави
Емфитион, недалеко од Димотике. Неочекивано су наишли на бројну османлијску
војску. „Мизи (тј. Бугари) се одмах дадоше у бекство, не сачекавши да се сукобе са
непријатељем и склоне се у Димотику... А Трибали (Срби) са друге стране остадоше,
напавши са присутним Ромејима надируће варваре. За кратко се супротстављујући
бројнијима и јачима, потпуно су побеђени.” Српска војска наводно је имала коње
знатно уморније и спорије од турских. Борили су се против бројчано надмоћнијег
непријатеља на терену који нису познавали. У овој првој бици на реци Марици један
део српске војске је изгинуо, други део је заробљен, а казнац Бориловић се с остатком
војске спасао бекством.

[Ometač]

Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском
цару да се суочава с много озбиљнијим и тежим супарником него што су били
Византинци. Душан је покушао да на разне начине одагна турску опасност од својих
земаља. Тако је забележено да је (око 1351) чак замислио да склопи савез са емиром
Орханом. У том циљу, упутио је посланство на двор турског султана, нудећи своју
кћерку за једног од Орханових синова. Пример Јована VI Кантакузина, који се
ородио с Орханом, као да је био заразан за балканске владаре.

Емир Орхан прихватио је могућност овог савеза, па је турско изасланство упућено на
Душанов двор. Међутим, посланике, које су пратили и Срби, напали су византински
војници. Неки су убијени, а остали заробљени. Изгред је утицао да се привремено
покваре односи између Турака и византијског цара Кантакузина, али је и прекинута
тек успостављена веза између српског цара и османлијског емира. Неколико година
касније, све више схватајући колико је озбиљна турска опасност, цар Душан је
покушао да створи шири европски савез за борбу против Османлија.

[Ometač]

У години када су Османлије освојиле Галипоље и трајно се населиле у Европи (1354),
Душан је посебно посланство послао на папски двор у Авињону (у то време папа није
столовао у Риму). Главни предлог цара Душана папи Инокентију VI био је да црквени
поглавар подржи борбу против „неверника” и да српског цара именује „капетаном” (то
јест предводником) целокупне хришћанске војске у тој борби. Заузврат, обећавао је да
ће и он и цео његов народ прихватити католичку цркву. Иако су контакти између
српског цара и папе настављени и током 1355. године, предлог цара Душана није
донео резултате. Наиме, цар је крајем те године преминуо (децембра 1355. године).

После Душанове смрти више није било снажне силе на Балкану која би могла да
заустави Османлије.

[Ometač]

Орханов наследник, султан Мурат I, већ је 1361. године заузео Чорлу (Цурулон,) место
пред Цариградом. Наредних година Турци су заузели и већи део Тракије с Димотиком.
У борбама с Турцима погинула су два сина бугарског цара Јована Александра.
Адријанопољ (Једрене) пао је око 1368. године. Према повести турске хронике,
Једрене је освојио Лала Шахин, који је у крвавој бици испод зидина поразио
заповедника града. Наводно су у току ноћи преостали браниоци града побегли, док су
ујутро житељи Турцима својевољно отворили капије. Султан Мурат I пренео је нешто
касније престоницу из Мале Азије у Једрене, што је био сигуран знак да стреми ка
новим освајањима у Европи.

Решени да од Турака преотму Једрене, краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су
у одсудну битку. У септембру 1371. године велика српска војска спустила се у
долину Марице...