Пре Марице
Душко Лопандић
Једне тамне ноћи без месечине, у години 1352, омања барка бешумно се приближила
пристаништу на азијској обали мореуза Дарданели. Чим је пристала, у њу се укрцало
неколико десетина војника добро наоружаних стрелама и сабљама – хроника је
забележила да их је било осамдесет. Под окриљем таме, брод ђеновљанских
трговаца спремних да за звечеће златнике возе за свачији рачун пребацио је војнике
на европску страну мореуза. Био је то турски одред који је водио принц Сулејман,
син емира Орхана.
Војници су се хитро и тихо узверали уз стрму обалу ка ониском византијском
утврђењу Цимпе. Неколико дана раније двојица рибара обавестила су их да је утврда
слабо брањена. Неколико византијских војника није ни стигло да се прене из сна, а
већ су лежали у крви, посечени сабљама.
Следећег јутра у тврђави је било чак 3000 турских ратника. Ипак, још нико те
године – понајмање Византинци заузети непрекидним међусобним зађевицама и
грађанским ратом две династије (Палеолога и Кантакузена) и навикнути на сталне
упаде и изгреде турских плаћеника – није био свестан далекосежног значаја догађаја
који ће утицати на историју и судбине многих генерација. Наиме, Турци Осмалније
су од те ноћи почели трајно насељавање Балкана.