Битка на Марици

[Ometač]

Марко Алексић, магистар археологије, мачевалац и познавалац мачева, у књизи
„Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” тврди да су тешки дворучни мачеви
(држе се искључиво с две руке) са „S” накрсницама исковани на подручју
средњовековне српске државе и околних земаља у раздобљу између Маричке (1371)
и Косовске (1389) битке. У Млетачкој републици познати су као спада сцхиавонесе, у
буквалном преводу словенски мач, али је то време кад су Словени тамо углавном
поистовећивани са Србима.

Упадљиво велики број откривених „S” накрсница на нађеним тешким дворучним
српским мачевима преломљен је и извијен увек у истом смеру, што значи да су оне
до краја 14. века имале одређену улогу у борби, пре свега против Турака који су
надирали, односно њихових много лакших сабљи. Улога накрсница могла је да се
састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или
заглави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да наш витез
зада ударац.

[Ometač]

У позно лето две српске војске су с разних страна кренуле на договорени састанак, с
циљем да ударе на Турке и да их протерају из Једрена, а ако буде могуће и из других
места с Балкана. Негде на дан хода од Једрена целокупна српска војска, која је бројала
неколико десетина хиљада војника (монах Исија каже да их је било „шесдесет тисућа”),
улогорила се на реци Марици, поред места Черномена. Знајући да су бројчано много
надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, Срби су изгледа већ унапред
рачунали на лаку победу. Опрезност ни организованост овог у суштини чисто
феудалног војног савеза није била велика.

Према турским летописима, румелијски беглербег Лала-Шахин послао је посланике
у српски логор како би замолио за мир и обећао покорност српским великашима.
Ово посланство је истовремено било шпијунска мисија која се уверила да су Срби
неопрезни, чак до те мере да нису биле постављене ни страже око великог логора.

[Ometač]

Хаос у мраку

У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска
војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила
српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу
неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање
него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна.
Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у
ноћном мраку... и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали...
када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио...”
Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други
у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.

[Ometač]

Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века
након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како
није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с
коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и
гроб му се и до данас зна...” Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао
је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше,
брата Влкашина краља”.

За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је
неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину
сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица”,
све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и
„дивног одијела”. Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за
смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”).
Стварност је, нажалост, изгледала другачије.

[Ometač]

Последња времена

Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар
Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање
на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата
јужног Балкана широм су се отворила за даље турско надирање. Директни сведок
маричке погибије, монах Исаија, писао је како се „расуше Исмаилћани и полетеше по
свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство
одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње... оста земља од свег добра
пуста... све се испуни од страха исмаилћанскога...”

Турски коњаници крстарили су кроз Македонију, све до Албаније на западу и
Тесалије на југу. У Дубровнику је у исто време забележено да је пристигло мноштво
избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра” које су „Турци
гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности”.

[Ometač]

У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је
у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и
Србије и између „Албаније и Славоније”. Папа је позивао угарског краља и Венецију
да се супротставе Турцима. Византици су искористили пропаст деспота Угљеше да
привремено поново присаједине област Сера и Свету гору.

Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови
господар на Балкану. Јован V морао је да прихвати вазални однос према турском
султану, што је подразумевало плаћање данка као и понижавајуће учешће
византијског цара у турским походима. Иста судбина чекала је и бугарског цара.
Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак
покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.

„Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас
бугарског народа, писао је бугарски летописац. И она је задржала православну веру
када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и
умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи...”

[Ometač]

Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само
деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства.

Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над
сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих
земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата
су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у
Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме:
„настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо
царовати...” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од
заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више
од века.