Мутна и крвава
Душко Лопандић
Крајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом
царству „Србаља и Ромеја” није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да
до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња
Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија је сама од себе почела
да се раздваја на саставне делове. Византијски хроничар и бивши цар Јован
Кантакузин записао је:
„У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж
се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев
брат... тежио је за читавом влашћу над Трибалима... и краљев син Урош заратио је на
стрица... И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти
и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу)
помагали... а други су помагали стрицу Симеону...”