Slike od slame

[kojica]

[kojica]

Portret dečaka

Portreti se rade tehnikom intarzije. Intarzija je likovna tehnika slična mozaiku.
Slika se radi uklapanjem sitnih komadića slame na crnom platnu.

[kojica]

Sv. prorok Ilija

Ikona je rađena tehnikom intarzije.

[kojica]

Slike se rade od prethodno pažljivo odabrane i unapred pripremljene slame i sušene
trave a zatim lepljene na crnom platnu.

[kojica]

Značajan deo izrade slika je i sama priprema slame, njen odabir, kuvanje, sečenje i na
kraju sušenje. Najteži i najzahtevniji a ipak najbitniji deo je sušenje koje dugo traje a od
čega zavise i same nijanse slike.

[kojica]

Samo uz pomoć slame, lepka i inspiracije nastale su raznovrsne slike manastira, ikona,
portreta, starih kuća, raznih pejzaža, čestitki, mostova i drugog.

[kojica]

Boja slame je takva da ima specifičan zlatni sjaj, tako da su slike ,,oslikane,, prirodnim
bojama.

[kojica]

Pletivo sa zlatnih ravnica
Dana Stanković

Kult negovanja žetelačkih svečanosti u Subotici i okolini podrazumeva i izradu
rukotvorina od slame

[kojica]

Evo, navršava se osma decenija kako je na subotičkim salašima nekoliko Bunjevki
povodom završetka žetvenih radova počelo da plete prstenje, narukvice, broševe i
vence od slame i njima daruje najboljeg bandaša i bandašicu, risara i risarušu, domaćina i
domaćicu. Prošlo je već pola veka kako su od nežno žutih stabljika sa zlatnih ravnica
severa Bačke napravljene i prve slike na kojima je „oslikan” čitav ovdašnji život.
Vremenom, to umeće s đurđinskih, tavankutskih i žedničkih salaša preselilo se i u grad,
pa tako sada u Subotici ima dosta žena koje rade sa slamom. Među njima se posebno
izdvaja jedna grupa koja negujući izvornu tehniku pravi čudesne kolaže koji, i izbliza i iz
daleka, lako mogu da se zamene s Vilerovim goblenima.

[kojica]

Pre sazrevanja

– Tehnika je veoma složen i dugotrajan posao i zahteva veliko strpljenje i preciznost. Za
jednu dobru sliku od slame potrebna su dva-tri meseca rada jer svaki delić kompozicije
mora posebno da se pripremi. Sve to može lako da se nauči, ali isto tako, kad se ne radi
u kontinuitetu, i lako zaboravi. Proces praktično počinje pravljenjem zaliha, obavezno
pre nego što žitarica sazri jer su tada stabljike još nežne i meke. Jedan naramak slame
je sasvim dovoljan do sledeće sezone.

[kojica]

Koristi se uglavnom slama ječma i zobi. Može i pšenice, ali samo ako je domaće vrste za
čije gajenje nije korišćeno veštačko đubrivo, jer je tada najmekša. Prilikom izrade, osim
nožića, besprekorno oštrih makazica, lepka, umesto koga su se nekad koristili brašno i
voda, i još nekih sitnica, nije potreban nikakav specijalni pribor. Snopić se potopi u vodu i
onda se slamka po slamka iseca po dužini i do besvesti izvlači. Tako se prave tračice
različitih širina. E, tada na red dolazi veština. Slamom se prosto može poigravati. I, što
se više radi, stalno se otkrivaju nove mogućnosti. Pletivo je ono što joj daje čar, a ima
ga nebrojano vrsta. Maltene svaka žena izmisli svoje. Ali, ako ga je previše, rad postaje
pretrpan. Treba naći meru – objašnjava Kosovka Ivković-Ivandekić, dok s iskrenim
divljenjem razgledamo slike raznih autorki izložene u klubu „Kertvaroš” u Gerontološkom
centru u Subotici, među kojima su i njene.

[kojica]

Sjaj koji ne bledi

Ipak, tri slike su se nekako izdvojile. Delo su Ivane Dulić čija je majka Matilda bila jedna
od prvih slamarki. Ivana se odmalena razumela u to „pletivo”, ali je ozbiljno počela da se
bavi njime tek pre nekoliko godina kad je otišla u penziju. Za kratko vreme nadmašila je,
kažu, mnoge. Lutke su postale njen zaštitni
znak: „Srpkinja”, „Hrvatica”, „Bunjevka”, „Parižanka”, „Ciganka”, „dama”... Kao posebnu
atrakciju najavila je „Slovakinju”, zbog onih silnih sukanja. Šta je sledeće, pitaju se oni
koji je poznaju, jer svakog dana smisli nešto novo.

[kojica]

Ma, ništa ja ne izmišljam, samo istražujem. Potpuno sam zaokupljena slamom. Ustanem u
pet ujutru i odmah uzmem nešto da pravim. Zaboravim i na kafu, radim po četrnaest-
petnaest sati neprekidno. Posle toga sam naravno umorna, ali zadovoljna. Lepota slame
je prvenstveno u njenom sjaju koji tokom vremena ne bledi, već dobija patinu, kao zlato.

A iz različitih uglova ti tonovi deluju različito. Recimo, zrakasto, lepezasto nebo, iz
jednog ugla izgleda kao izlazak, a iz drugog kao zalazak sunca. Zavisi kako svetlost
pada. Slama me neprestano iznenađuje, a kada sam nedavno otkrila da je s unutrašnje
strane kao prava, pravcata svila, bila sam potpuno fascinirana – ushićeno priča Ivana.

[kojica]

Kult negovanja žetelačkih svečanost bez slamarki i njihovih radova ne bi se mogao
zamisliti ni danas. Međutim, grupa u kojoj su Kosovka i Ivana i koja u okviru Likovnog
udruženje slamara amatera neguje umetnost izrade slika i drugih predmeta od slame –
pomalo je razočarana. Već duže vreme bezuspešno pokušava da zaštiti svoje
rukotvorine.

– Ako kao umetnost može da prođe drvo, glina, koža, staklo, tekstil i ko zna koji još sve
materijali, zašto ne može i slama? U Somboru se organizuju kolonije, uveliko se radi i u
Hrvatskoj, Mađarska čak ima muzej slame, dok ovde uopšte nema interesovanja za nas.
Subotica ne zna šta ima, kakvim suvenirom može da raspolaže. Bilo bi dobro kad bi neki
stručnjak konačno rekao da li ovo što radimo vredi. Ako ne vredi, odmah sve ide u peć.

[kojica]

Drvoseča nežnog srca
Dana Stanković


Slike od kaširane slame Veroljubu Mišiću trebalo je da budu samo način da prekrati
dokolicu, ali su, neosetno, postale njegova najveća ljubav



Ovo mu je najdraži kutak

[kojica]

Nema tog umetnika koji ostaje ravnodušan pred žitnim poljima. Inspirisala su pesnike,
slikare, kompozitore... Krhke stabljike žitarica raspalile su i maštu jednog drvoseče iz
Kučeva. Čuli smo da su veoma lepe, ali to što smo videli prevazišlo je naša očekivanja.
Zato vam sa zadovoljstvom predstavljamo još jednog našeg sagovornika koji ima šta da
pokaže.

Naš sagovornik je po struci sarač, a bio je zaposlen u drvnoj industriji, dok nije propala.
Kaže da sad ne bira posao, samo da zaradi za život. Slike od kaširane slame prvi put je
video kod poznanika, ima tome već decenija i po. Svidele su mu se i poželeo je da i on
nauči da ih radi. Trebalo je da mu budu samo razonoda, ali su se polagano pretvorile u
veliku ljubav.

[kojica]

Ima svih boja

– Osim vremena, sve ostalo imam. I materijala, i motivacije, i inspiracije. Ovo radim samo
kad ne mogu ništa drugo, a to je najčešće zimi, kad je loše vreme. Ima puno detalja, pa
su mi potrebni meseci dok ne završim sliku. Na jednoj provedem od sto dvadeset, do sto
pedeset radnih sati. To znam, jer vodim dnevnik i kad sednem i kad ustanem –
napominje Veroljub.

Slama je, kaže, veoma zahvalan materijal, a što je najvažnije, ima je dosta u njegovom
kraju.



Priprema je važna

[kojica]

– Koristim sve vrste žitarica: pšenicu, ječam, ovas, raž... a ponekad i kukuruzovinu i
sirak. Sve što vidite uzeto je iz prirode, ništa od toga ne može da se kupi. Ali pravo je
čudo šta sve priroda može da pruži. Ima, maltene, svih boja, jedino plavu nisam našao.
Samo treba znati kad šta može da se nabavi. Ako promašim vreme, moram da čekam
sledeću sezonu. Na primer, stabljika pšenice je prvo zelena, pa prelazi u belu, a onda u
zlatnu. Na kraju dobija gotovo crnu boju. U ovo doba godine, u poznu jesen i tokom
zime, kada su biljke u fazi truljenja, ima samo tamnih nijansi.

Tako dve godine nisam imao belu boju za lica, jer sam zakasnio da na vreme uberem
kukuruzovinu. Čim je uhvati suša, magla ili vlaga, ona dobije pege i više nije
upotrebljiva – jada se naš sagovornik.

[kojica]

Okrenuo se ikonama



Veroljub se, ipak, na vreme postarao da obezbedi dovoljne količine materijala. Nakupio
je toliko zaliha da za deset narednih godina ne može da ih potroši! Sve je isklasirao i
spakovao u kutije po vrsti i boji. Svaka slamčica prošla mu je kroz ruke.

[kojica]

Veroljub se, ipak, na vreme postarao da obezbedi dovoljne količine materijala. Nakupio je
toliko zaliha da za deset narednih godina ne može da ih potroši! Sve je isklasirao i
spakovao u kutije po vrsti i boji. Svaka slamčica prošla mu je kroz ruke.

– Kad ih donesem, najpre ih osušim van domašaja svetlosti i temperature. Onda ih
skalpelom razrežem po dužini, pa ih pažljivo „raspeglam“ drškom noža i s lica i s naličja,
tako da dobijem ravne tračice. Ta priprema je manje zanimljiv, ali važan deo posla, jer
bez toga ne mogu da počnem. Tek tada iscrtavam skicu, i to preko dvostrukog indiga, a
potom krojim delove od tih slamčica, tutkalom ih lepim na papir i prenosim na platno – u
kratkim crtama objašnjava složen i veoma pipav postupak za koji mu, osim skalpela,
makazica, lenjira i igle za lepljenje, od alata više ništa nije potrebno.