Mnogo se priča o tome,posebno u poslednje vrijeme.
Da li biste zaveštali svoje organe?
Mnogo se priča o tome,posebno u poslednje vrijeme.
Da li biste zaveštali svoje organe?
pa i nisu neki....
Večnost je čista sadašnjost.
imam karticu donora...što znači da bih ,
iako što kaže katica ,nisu neki
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
apsolutno ne
- Zašto nosiš taj glupavi zečji kostim?
- A zašto ti nosiš taj ljudski kostim?
A,što ne bi Mare?
Ja još uvijek nisam,ali sam odlučila da ću to uraditi.
ne bih,plasim se da bi bilo zloupotreba (a na racun mog zivota)
I ja isto. Svakakve priče sam čula.
Večnost je čista sadašnjost.
Znam da kad me ne bude bilo, bice svejedno jesu li mi organi na broju, a opet razmisljam, ovako, sto bi rekli za zivota, nisam u stanju da donesem takvu odluku, koliko god to human gest bio. Malo mi je zastrasujuce sve to.
Moj odnos prema ovoj stvari je pomalo i profesionalan,jer znam koliko znači jedan organ
koji nekome više ne treba ni za šta ,a nekome znači produžetak života.
Na taj način imam utisak da deo osobe ostaje da živi i nakon njenog odlaska.
Meni je to sasvim normalno.
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
Postajem punoletna za par dana, a o zaveštanju organa razmišljam bar godinu, dve dana... Prošle godine sam roditeljima rekla da to želim da uradim kad postanem punoletna na šta su oni rekli "Jel si ti normalna? Šta će ti to? Samo prizivaš nesreću..."
Nisam religiozna, ne verujem u boga, ali nisam ni sujeverna. Dakle, ne prizivam nesreću. Štaviše imam crnu mačku koja mi bar 20 puta dnevno pređe put i evo živa sam zdrava normalna... Jel sam normalna, šta će mi? Pa ne treba meni, ali nekome će trebati... Da se meni nešto desi, moji roditelji ne mogu da budu donori, da li bi želeli da se pojavi neki human donor ili neko ko je za života zaveštao organe? Naravno da bi želeli...
Kod nas je to pravilo, ništa nije bitno dok se tebi ne dogodi... Samim tim što nisam religiozna, ne verujem u raj pakao itd... Ne želim sahranu, mislim da se to neće promeniti ni za 20 godina, želim da moji zdravi organi završe u nekom bolesnom telu koje će ozdraviti, jer meni svakako neće trebati, to je sigurno, a nekome će produžiti, tačnije pružiti život.
Nije mi jezivo i ne smatram to humanim gestom, već nečim što bi svako MORAO da uradi, jer nema šta da izgubi... Na kraju krajeva, ono što ne šteti verovatno koristi...
Želela sam da potpišem donorsku karticu posle jedne tribine o doniranju organa, ali mi je rečeno da zbog problema koje imam sa zdravljem ne mogu da budem donor, ne mogu čak ni da dajem krv..i žao mi je zbog toga.
Kada je doniranje organa u pitanju, kao zemlja nalazimo se negde na dnu liste zemalja koje imaju donore organa. Vladaju još predrasude i treba da ih se oslobodimo. Mnogo je ljudi oko nas koji idu na dijalizu i koji umiru zbog bolesti bubrega.
Prvo se toga setim.
"Igram, pevam, lako mi je, niko ne zna kako mi je.."
Hteo sam, prijavio se..., ali njihov pravilnik nalaže saglasnost jednog od roditelja...Neka oni ubede moje da potpišu, jer ja ne mogu.Zašto im treba saglasnost?Zar ne mogu sa svojim telom šta mi je volja?