Aj zajednicki da liku odradimo temu iz srpskog "iz detinjstva u mladost" : )
Aj zajednicki da liku odradimo temu iz srpskog "iz detinjstva u mladost" : )
When you have to shoot,shoot,don't talk...
Detinjstva se secam kao prosarane lepeze sarenila.Sve te boje,svi ti oblici...zasto kasnije moraju da postanu tako obicni?
When you have to shoot,shoot,don't talk...
Iz detinjstva u mladost
Kroz svetlost i tamu.. prodjoshe dva bela goluba, koja me vratise u stvarnost, a ja.. sedim u zadnjoj klupi i gledam kroz prozor..
i povremeno se osvrnem na svoj razred koje uzurbano crta i boji svoje radove. Sve izgleda tako beznadezno, sigurno, sareno i leprsavo.
Ja zamisljeno gledam u buducnost, koja je tu. Blizu, blize nego sto mogu i da zamislim.
Na radu koji crtam, stoji crvena kucica, u prirodi.. i dva bela goluba... da.. dva bela goluba.
POgled na njih, odnosi me daleko u buducnost, kako stojim ispod drveta na proplanku i gledam zalazak sunca sa njom, dok hvatamo poslednje zrake sunca te jeseni, dok noc lagano pada..
ne ide mi.. nemam inspiracije i ovo sam nategla ...
I think that in human evolution it has never been as necessary to have this substance LSD...it is just a tool to turn us into what we are supposed to be space.
Evo moj pokušaj početka ...
Iz detinjstva u mladost …
Prvo da razmislim ko će sve pročitati ovo što pišem, i da li uopšte da počinjem da pišem o tome kako ja doživljavam taj prelazak iz igranja u pesku, bezbrižnog jurcanja za loptom, svih ručkova koje sam morao da pojedem, jer je "to zdravo", batina koje sam i dalje mislim nezasluženo dobio, i ovoga što sam danas, jer ta iskrenost bi bila toliko “ne cool”…
Šta mi se desilo ...... pa iskreno svašta i ne znam odakle da počnem, i ako mislite da mi je to najvažnije nije, ali ona Milica iz III 3 koju sam nekada vukao za kosu, i tukao se sa njom jer to je normalno da rade dečaci i devojčice uopšte više nije takva .... to kako ja nju sada vidim nije bitno, ali to što ona mene više ne vidi jeste ....... Tu su i mama i tata, u trenutcima kada shvate da postojim uglavnom mi pričaju o tome kako je situacija teška i da moram da se uozbiljim, jer život je užasno surov i pun nepravdi i da ekskurzije i najk patike ne mogu da se kupe igranjem igrica i fejsom. Iskreno ja to znam i ako mi ne kažu, ali ako mogu svi mogu, mogu i ja ... i znam da sam sebičan ... al to je valjda to detinjstvo, pubertet ... odrastanje ... i molim Vas da im to ne kažete ...
Kako ja zamišljam mladost, a mislim da sam zagazio u nju, je vreme kada ću mnogo manje morati da polažem račune drugima, o tome šta, kad i kako treba da uradim ... već vidim da mi to neće dozvoliti .... ali ja se osećam tako.
Mislim da sam negde pročitao da su detinjstvo i mladost raskršće, i da je jako bitno da na toj raskrsnici skrenemo u pravom smeru, ali pročitao sam da i ako pogrešno skrenemo uvek možemo da se vratimo na pravi put, teži, ali pravi !
Hvala ljudi, puno hvala!!