''Sedamdesetsedmogodišnja Milica K. već 20 godina je u penziji. Najveći deo radnog veka
provela je u zemunskom preduzeću “Navip”, a sa 55 godina otišla je u starosnu penziju.
Sa mesečnim primanjima ispod devet hiljada dinara ubraja se u red onih koji žive ispod
linije apsolutnog siromaštva. Ova starica poverila je “Blicu” da bez pomoći ćerke, inače
odnedavno i same u penziji, ne bi mogla da preživi.
- Prvi deo penzije mi je oko četiri i po hiljade. To nije dovoljno ni za najosnovnije, za
hranu. Ćerka mi kupuje namirnice i plaća račune, pomažu i unuci. Penziju trošim na
kupovinu lekova. Najteže mi je što ponekad nemam para da kupim čokoladu
praunučićima - jada se ova penzionerka i ističe da posle decenija “teškog i poštenog”
rada niko ne zaslužuje da živi ispod granice dostojanstva.
Milica K. nije izuzetak. Na Svetski dan borbe protiv siromaštva u Srbiji, prema zvaničnim
podacima Republičkog zavoda za statistiku, živi 9,2 odsto ili blizu 700.000 siromašnih
građana čija su primanja niža od 8.544 dinara mesečno. Pomoćnica ministra za rad i
socijalnu politiku Suzana Paunović navodi da je u poslednje dve godine broj siromašnih
porastao.''
Opširnije
Vest sa naslovom ''Svaki deseti u Srbiji nema šta da jede'', ne odnosi se na beskućnike
i na ljude bez primanja, već na ljude koji su zaradili svoje peznije.
Svaki deseti nema šta da jede, a koliko hrane drugi bacaju? I na šta sve bacaju novac
za koji može da se kupi hrana?
Koliko ima neobrađenih oranica i zapuštenih voćnjaka?
I mi smo normalni?