Rani jadi - Danilo Kiš

[tamaram]

Rani jadi-Danilo Kis

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan.

[tamaram]

Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote.

[tamaram]

Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom.

[tamaram]

Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik.

[tamaram]

Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

[tamaram]

Detinjstvo Andreasa Sama između života i smrti ("Rani jadi" - Danilo Kis)

Svako od nas se u trenucima bola i patnje povuče u samog sebe. Razmišlja o onome što ga tišti i povređuje, raduje i uveseljava. I baš tada on upoznaje sebe kao ličnost i osobu.

Andreas Sam je dečak rođen u seoskoj sredini. Još u najranijem detinjstvu on ispija "čašu bola" tako što gubi svoje najbliže. U tim trenucima on ne oseća samo bol već gubeći oslonac oca, postaje nesiguran. Zatvara sa u sebe i pokušava da na sebi svojstven način predstavi svet sa one druge strane. Svoj strah, bol i usamljenost pokušava da potre razvijanjem već bujne mašte.

[tamaram]

On u vremenu kada još uvek svet oko sebe doživljava čulno, pronalazi smisao života u sitnicama. Zadubljen, u svojim mislima život oko sebe posmata na drugačiji način. Kroz oči detinje, naizgled bezbrižne, gleda ljude, polja i livade. I svi ti ljudi tako bitni u njegovom životu sada mu se čine nevažnim. Bitna su polja, livade, bitan je onaj leptir što veselo leprša svojim šarenim krilima.

[tamaram]

Medjutim, kada se vrati u stvarnost, osvrne oko sebe, vidi svoju surovu realnost. Oseća da više nije bezbrižan. Glad, siromaštvo, tuga, bol, pritiskaju njegovu malu, usamljenu dušu. Život mu nije dozvolio da bude kao svaki drugi dečak, već ga je naglo istrgao iz tople ljušture detinjstva u hladan svet odraslih. U tom okruženju gde su svi tmurni i ozbiljnih lica on se ne snalazi. Tu nema ničega u čemu on može da pronađe lepotu življenja. Tu ga niko čak ni ne razume. On nema pravog prijatelja. Ono što remeti jednoličnu sliku bede i usamljenosti jeste njegov odnos sa psom Dingom. Iako mu pas nije odgovarao, dečak je znao da shvata njegovu prirodu i njegovu sudbinu.

[tamaram]

U romanu "Rani Jadi" Danilo Kiš je ustvari pokazao taj "pasji" život dečaka. Poistovećujući ga sa samim sobom, pisac opisuje njegov život kao borbu za opstanak. Kao pokušaj da se beskrajnom ljubavlju, maštom, ambicijom, prijateljstvom nadvlada sav bol, tuga, ogorčenost i usamljenost. Kiš svojim primerom pokazuje kako umetnost i stvaralaštvo pobeđuju sve nedaće i nadživljavaju umetnika, gde svaka nova generacija postaje bogatija za priču jednog neobičnog dečaka.

Dok čovek ne iskusi bol i nepravdu, dok ne bude povređen, on ne može u potpunosti da proživi i da ceni trenutke sreće, radosti i blagostanja. Život i smrt, dobro i loše uvek moraju biti uravnoteženi jer to je u osnovi prirode i postojanja.

[tamaram]

DANILO KIŠ ili detinjstvo Andreas Sam-a

... jedan visoki stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao i pisac kao što se diše...

«Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta bolnica je već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio...»

Andreas Sam, njegov otac Eduard Sam, njegova majka Marija Sam, njegova sestra Ana Sam, uspomene ili sećanje na detinsjtvo i svih ranih jada odrastanja jeste Danilo Kiš. Između ulice divljih kestenova, Pogroma ili Livada, u jesen i Konja – Čovek koji je dolazio izdaleka. Učinio mi se poznat. Rođeni smo u istom gradu, ali ne u isto vreme. «Na mom uzglavlju izrasla jabuka.

[tamaram]

Jedno kvrgavo, povijeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u leju sa lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje majke – bokor ruža..» - zapisao je Andreas Sam ili Danilo Kiš. Prezime Sam ili Kiš što bi u prevodu moglo da znači mali i sam, kao jedan od najznačajnih pisaca svih vremena «koje sam hteo da preskočim jednim lirskim skokom unapred», u svojoj devetoj godini imao je harfu. «Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj...»

Detinjstvo, dečaštvo, odrastanje i spektar duginih boja koji nas između početka i beskraja zadržava. To je ta veza između čitaoca i pisca, između stvaraoca i knjige, između prošlog i budućeg. O vremenu prošlom, o svetu tog vremena,nasuprot patnji prošlosti, izmišljeno buduće vreme, budući događaj putem posrednika ili u potrazi za detinsjtvom koje ne napušta, Sam – u potrazi za korenom.

[tamaram]

«Mislim da je tatina greška bila napravljena time što sam za razlog izostanka upisao u tu kontrolnu knjižicu, po savetu svoje majke, nešto što mi se nije činilo dovoljno ubedljivim, neku bolest, magareći kašalj, boginje ili slično, a meni se više svidela gola-golcata istina. (stvar koju sam, barem u književnosti, i do dana današnjeg sačuvao)» - autobiografska fikcija ili zabeleška Andreasa Sam-a koja se pamti. Svima nama koji u traganju za ulicom divljih kestenova u zajedničkom rodnom gradu, Subotici prolazimo kroz park pored statue Danila Kiša i prisećamo se pročitanog, sa pogledom između knjižare i biblioteke opisani prizor ruža, slobodan saobraćaj preko vremenskih granica, duševni mehanizam dečaka, glavnog junaka Ranih jada osećamo. Svojim maštarijama ili nepouzdanim pamćenjem iz sveta detinjstva: dečak prepoznaje sebe u strujanju očeve sudbine, imena i datume, tragove ... uvek nedostajuće godišnje doba odrastanja.

[tamaram]

S jeseni, kada počnu vetrovi i kada divlji kestenovi iskaču iz svoje dlakave ljušture što bi u prevodu moglo da znači da je to vreme između dečaka i dečaštva ili između dva sveta nastajanja i nestajanja učimo o muzičkoj kompoziciji plemenitih mirisa, tajni prolaza stvarnosti, detinjstvu, kući u kojima je Sam živeo i radio.


Između literarnog, biografskog i autobiografskog jesu rani jadi i jeste detinjstvo koje poput krika ili vapaja vodenog boga ili pak urlika između tihe tuge i radosti savremenog čoveka traje. Traje i detinjstvo i ne zaustavlja se. Traje i Danilo Kiš između Beograda, Pariza, Subotice. Možda i nije važno u kojoj je kući rođen, u kojim je kućama živeo...


«Moje detinjstvo obeleženo je strahom i stidom, vezanim za jevrejstvo. Još kao dete pitao sam se – ko smo mi i zašto je na nas palo prokletstvo?» ... zapisao je. «Uvek sam se vraćao iskustvu svog sna iz svoje biblijske literature ...»