Šlag na torti. Kondukteri od dece nisu tražili na uvid zdravstvenu knjižicu ili đačku knjižicu. Tražili su ili BusPlus karticu, ili novac, drugo ih uopšte ne zanima, dakle sva ova prepucavanja oko procedura i legitimacija na terenu ne znače ništa. A šta mislite koliko košta karta za jendu vožnju? Eto, pogađajte malo... 155 dinara! Mene za tu relaciju gorivo košta 115 dinara. Naravno da nije problem da se plati jedna karta, ako je izbor ili 155 dinara, ili šetnja od 10 km. Međutim, kad pomnožite to sa 2 (do škole i od škole), pa onda sve to sa 22 radna dana, dobijete cifru od 6820 dinara. Za jednog đaka. Za moje starije ćerke to je iznos od 13640 dinara. Mislim da dvoje zaposlenih manje troše na prevoz.
Svakako jeste rešenje da sam prevozim decu do škole, i da ih posle škole dočekujem, njima je to udobnije, ja sam miran jer znam da neće neki kromanjonac da mi izbaci dete napolje u sred njive, ali to prosto nije izvodljivo vremenski. To bi značilo da treba da prestanem da radim, i da se samo bavim transportovanjem dece, koja su u različitim smenama, pa tu ima po ceo dan razloga da se vozikamo. Neophodno je sistemsko rešenje.
Ima li kraja ovom maltretiranju? Ima, ako umemo da dignemo glavu, uduržimo se, i imamo svest o tome da će nečiji problem već sutra da postane i naš problem. Molim vas da podelite dalje ovu priču. Pomozite mi da ovo ne bude samo prazna jadikovka. Hvala!