Sedmorica veličanstvenih

[Ometač]

Zaprepašćenim janičarima diže se kosa ispod čalmi kad videše da na njih jurišaju pravi
srpski vitezovi, pa okretoše konje nazad, ali - bilo je prekasno

Živan J. Grujičić

[Ometač]

Nepojmljivo je veliki broj običnih ljudi, kako nepoznatih vitezova lutalica, tako i prostih ratnika koji su se u spletu brojnih istorijskih okolnosti igrom sudbine našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, odnosno u blizini moćnih vojski koje su se spremale i svrstavale za odsutan boj.

Takve ljude, koji su u ranijem vihoru rata ostali bez svojih porodica i domova, nesumnjivo hrabre i prekaljene u mnogim bojevima, država je po završetku ratova ostavljala bez službe i bez kore hleba. Umesto da ih nagradi, ta ista država ih je neretko odbacivala i vrlo često im, po dogovoru sa zlobnom i iskvarenom vlastelom, nameštala kojekakva lažna nedela, na osnovu kojih su gonjeni, mučki ubijani, hvatani i vešani pod izgovorom da su razbojnici koji haraju manastire i imanja kraljevih velmoža.

[Ometač]

Među takvima je bilo i znamenitih dvorskih vitezova koji su bili bliski kralju. Neki od njih su imali petlju da u lice sruče vladaru svoj gnev i nezadovoljstvo zbog takvog nečovečnog postupanja sa njihovim saborcima, kazujući da bi svoj toj lažljivoj vlasteli koja nije ni videla rata, a ovamo zaslužne vojnike hapsi i veša, trebalo oduzeti titule, imanja i suditi im pred narodom.

Naravno, svakom vladaru su daleko preči snishodljivi i licemerni vlastelini, ljudi koji su odavno prodali veru za večeru, nego časni buntovnici koji će se uvek usprotiviti njegovim vladarskim mahinacijama i svim odlukama pogubnim po državu i narod. Naravno, takve sebi bliske vitezove koji su sačuvali čast i koji su mu protivrečili, vladar je odmah sklanjao na istovetan način kao što je činila njegova korumpirana vlastela. Tako je bilo onda, tako je i danas, na začetku druge decenije XXI veka, a tako će biti i sutra, dok to ne zaustavi Strašni sud Onoga koji bi trebao da se pojavi svakoga trena.

[Ometač]

Milošu se ime ne pominje

Takvi nesumnjivo odvažni i časni ljudi, bilo vitezovi ili obični ratnici, koji su za državu odslužili svoje i nisu više trebali nikom, bili su poznati kao vitezovi samotnjaci ili vitezovi lutalice. Obični ratnici lakše su se prilagođavali i snalazili; bili su prinuđeni da se međusobno povezuju i organizuju u razbojničke čete, koje su uvek brojale od stotinu do četiri stotine ljudi, da napadaju trgovačke karavane i imanja bogate vlastele, višak plena deleći sirotinji, koje je sve više bilo posle kosovske pogibije i ulaska turskih trupa u Srbiju. Lutajući vitezovi, koji su unapred svoj život stavili pod oštricu mača, strogo su se držali kodeksa viteške časti i na svoju ruku su uletali u svakojake okršaje u kojima se štitila sirotinja, nebitno koje nacionalnosti i veroispovesti. Oni su sami sebe predodredili za dostojanstvenu smrt na bojnom polju i nikakva sila ih u tome nije mogla sprečiti.

[Ometač]

Današnja zvanična istorija, koja za relevantne istorijske činjenice uzima samo autentična pisana dokumenta (letopise, hronike i spise nepoznatih autora, savremenika pojedinih događaja), nedvosmisleno priznaje da je zasigurno ogroman broj znamenitih ljudi, kako dvorskih političara srednjeg veka, tako i vitezova, koji su nepravedno izostavljeni u hronikama dvorskih pisara, što po nalogu vladara i velmoža, što nepažnjom. Dovoljan je dokaz namerno izbegavanog pomena najvećeg srpskog viteza i junaka Miloša Nikole Obilića, čije je ime izbegnuto gotovo u svim hronikama, pa i u Žitiju o despotu Stefanu Lazareviću, mada je Konstantin Filozof na stranici opisa Muratove pogibije, da izbegne grižu savesti, na margini dopisao ime „Miloš Nikole Kobilić“.

[Ometač]

Međutim, zahvaljujući sklonosti srpskog naroda da sve značajne istorijske momente, pogotovu bitke i velike junake, pamti i njihova dela prenosi usmenim putem, s pokolenja na pokolenje za nezaborav, o čemu nesumnjivo svedoče i naše epske junačke pesme, velike istorijske praznine i nepravde su u znatnoj meri popunjene. Recimo, do pre nekoliko godina su stari Jug Bogdan i njegovih devet sinova, devet Jugovića, koji zauzimaju značajnu ulogu u epskim junačkim pesmama, smatrani za neistorijske ličnosti, što je definitivno osporila jedna srednjovekovna povelja sa zlatnim pečatom kneza Lazara iz 1382. godine, pronađena u arhivu riznice manastira Hilandara. Tom poveljom se veliki vojvoda Jug Bogdan, kao tast kneza Lazara, zvanično postavlja za gospodara Novog Brda i rudnika zlata na Kosovu, pri čemu se pominju i imena svih njegovih devet sinova, između ostalog i najmlađi sin Boško Jugović.

[Ometač]

Dakle, sa velikom sigurnošću možemo smatrati da su upravo usmena narodna predanja sačuvala brojne značajne i autentične istorijske događaje i ličnosti na koje se u poslednje vreme zvanična istorija sve više oslanja. Uostalom, ako se malo bolje zamislimo – zašto bi tamo neki davni narodni pripovedači izmišljali neke velike bojeve i imena junaka koji nikada nisu postojali? Zar je porobljenom srpskom narodu bilo do toga, da čami gladan i jadan u nemerljivom čemeru i strahu od prokletog Turčina, i uzgred zamajava sebe i svoje potomstvo pukim izmišljotina?

[Ometač]

Naravno da Srbima nije bilo do izmišljotina, ali im je i te kako bilo stalo da istinska zbitija utkaju u svest svojih naraštaja i tako sačuvaju identitet svog postojanja za sva vremena, pogotovu što su živeli u stalnoj vekovnoj neizvesnosti strahotnog robovanja – dokle će opstati i da li će preživeti kao nacion do svršetka apokalipse koja ih nemilosrdno beše okačila o ivicu ambisa bez dna? Činjenica je da su neka narodna predanja, kroz nesmalo pet vekova robovanja, prenošenjem i prepričavanjem iz generacije u generaciju, ponešto izgubila od autentičnosti a ponešto dobila od neautentičnosti, ali to je nešto što se olako da izanalizirati, ispraviti i vratiti u prvobitno stanje, dabome, ako je onaj ko se njima bavi dobar poznavalac istorijskih prilika i etnosa srednjeg veka.

[Ometač]

Sedmorica veličanstvenih

Ovo predanje svakako je u velikoj meri autentično sačuvano i govori o sedmorici srpskih vitezova, koji su posle smrti despota Lazara Brankovića (1459) otpušteni iz vojne službe.

Nemajući nigde nikoga od poroda, ko zna iz kojih razloga su se baš uputili na zapad Mačvanske banovine i zašli u šumovite i stenovite Sokolske planine, gde su našli utočište u jednom ovećem srpskom selu zvanom Rujevac.

[Ometač]

Na leto te 1459. godine, turske trupe sultana Muhameda II iznenadno grunu iz Sofije i u roku od mesec dana zauzmu sve gradove i tvrđave u Srbiji. Smederevo, prestonica srpskih despota, predalo se bez borbe, čime je definitivno Srbija okupirana od strane Osmanlija za vekove unapred. U jesen iste te godine, turski odredi se uveliko počnu zaletati i na susednu Mačvansku banovinu, ugarsku provinciju, u kojoj je živelo preko devedeset posto Srba i nešto malo Madžara i Nemaca. Turci su žarili, palili i ubijali sve pred sobom, krstareći u svim pravcima Mačve. Redovne vojske nije bilo da im se suprostavi. Vlastela pojedinih župa, mahom srpskog porekla, na brzinu je ispraznila svoje riznice sa zlatom i prebegla u Ugarsku.

[Ometač]

Jedan turski odred od tridesetak janičara krajem novembra te iste godine pojavljuje se na polju ispred zbijenih udžerica sela Rujevca. Sedmorica vitezova prati njihovo kretanje i smiruje usplahirene žene i decu. Vođa vitezova, po imenu Lazko, datog trena otvara kapiju na palisadu sela i naređuje svojim saborcima juriš. Zaprepašćenim janičarima diže se kosa ispod čalmi kad uvideše da pred njih jašu pravi srpski vitezovi i okretoše konje nazad. Bilo je prekasno. U neviđeno jakom naletu, sedmorica vitezova su teškim mačevima gadarima isekli svih tridesetoricu, mahnuli seljacima i odjahali u prohladni suton. Niko za njih više nije čuo. Kako su i gde okončali svoje viteško putešestvije ostala je tajna za večnost.

Dosta kasnije seljani su promenili ime selu Rujevac i nazvali ga selo Laze, za sećanje na viteza Lazka i njegove vitezove. To ime sela na Sokolskim planinama i danas se zove Laze, kao i strmoglava istoimena reka u podnožju.

[Sarmica]

.....