Recimo, dođe vam dete jednog dana i saopšti vam svoju odluku da odlazi da se
zamonaši.
Kakva bi bila vaša reakcija i zbog čega? Da li bi vas to obradovalo ili razočaralo?
Možda bi pokušali da ga/je odgovorite?
Recimo, dođe vam dete jednog dana i saopšti vam svoju odluku da odlazi da se
zamonaši.
Kakva bi bila vaša reakcija i zbog čega? Da li bi vas to obradovalo ili razočaralo?
Možda bi pokušali da ga/je odgovorite?
Večnost je čista sadašnjost.
ma, ja se nadala da će ova mlađa to da uradi...jer je kao dete boravila po manastirima na svoje insistiranje i imala je, kako to monasi kažu, ''smirenje''...ali, ništa od toga.
razmišljala sam o ovoj temi odavno, ima desetak godina i znam da ne bih pokušavala da odgovorim dete od toga, ako je rešilo....a drugo, postoji i taj iskušenički staž, gde se koliko-toliko pokaže spremnost osobe da vodi taj način života.
uostalom, da je meni neko rekao u mladosti da mogu da budem monahinja....pa ja bih, čini mi se, bila sad najsrećnija.
ali, eto.
ovako je kako je....
где си пошла с крмељиве очи
huh... pa ne znam ni sama kako bih reagovala.
ne bi me razocaralo, a ni obradovalo, bila bih samo zabrinuta da li je svesna toga kojim putem krece, da li je apsolutno sigurna u svoj izbor... mislim da bih pokusala da je odgovorim, ne direktno, ali bih joj malkice sugerisala sta time gubi a sta dobija, i navijala bih da prevagne promena misljenja.
... kao da je ovaj svetovni život neki siguran i zagarantovan put da ćeš biti srećan i zadovoljan
где си пошла с крмељиве очи
a sto? jel taj drugi vodi tome?
pa vodi bar koliko i ovaj
где си пошла с крмељиве очи
bila sam u nekoliko manastira na duže vreme. i mogla sam da zamislim sebe u tom životu, ako apstrahujem kakve sve obaveze imam u svetu. sviđa mi se mir i tišina, rad i molitva....to me jednostavno krepi i oporavlja dušu.
ako bi se i moje dete tako osećalo - što da ne?
где си пошла с крмељиве очи
POdrzala bih je/ga u tome, jer mislim da bi se brzo vratila/o. Podviznicki zivot nije sala... ZNam, jer sam se sama zanosila takvom idejom, isla u manastir, posle nekoliko dana sav moj entuzijszam je pao u vodu i vratila se kuci. No, ukoliko bi izdrzala tri godine, koliko traje staz iskusenistva, onda bih bia najponosnija majka na svetu iako bi mi tesko bilo da je/ga se odreknem... No, njiha sreca je prioritetna i ne bih nikad stala na put njihovim izborima. Mada, lako je meni sad da pricam, kad us jos mali i kad su jos tu... No, trudim se zaista, da ne budem sebicni roditelj. E sad, da li ima srece u takvom odabiru zivota, odricanju, podvizivanju? Mislim da ima, ako se zaista tome das, imas svoj mir koji je neprevazidjen bilo kojim osecanjem....
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
iškušenički 'staž' je u proseku 3 godine, može da traje mnogo duže...mada znam 2 primera da su monašeni za kraće vreme.
где си пошла с крмељиве очи
ne vidim zašto bi neko odlučno bio protiv tog načina života pogotovo što skoro nikog srećnog ne vidim u svetu....zaista. tamo bar teško da štetu možeš drugima da naneseš, bar to ne nosiš na savesti.
где си пошла с крмељиве очи
nije lako...a ko da je lako živeti ovako kako živimo - komunikacija svaki dan sa ljudima bez kojih, malo je reći, možeš da živiš....rintanje za male pare...guranje po prevozu, grč od prvog do prvog...pa to traje ceo vek, bokte
где си пошла с крмељиве очи
Pa da, ali onda dodjes kuci u topao dom, ides u topli wc, ukljucis masinu za ves, neko za sudove, pa usisivac i na kraju, lap top. Ne ustaje su cetiri za prvo juitrenje, ne odlazis u ledenu kujnu da zalozis sporet u tisini, spremis posan dorucak za 25 monahinja, ne ides da piskis u ledeni wc, itd itd....
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
jedna predivna pesma
U samoći jedan monah
- У самоћи један монах
Прелистава књигу стару,
У плакању извештану
Употребом у олтару.
А пред ликом Мајке Божје
Кандиоце тиња гори,
А у храму светом Божијем
У молитви монах збори .
- О, Преблаги Творче света
Упознај ме с вољом Твојом ,
Да скрушено Тебе славим
Од свег срца , душом својом .
- Под теретом мога крста
Клецају ми слабе ноге ,
Јер живећи међ' људима
Ја починих грехе многе .
- Стога ступам у храм Божји
Да се Теби Богу молим ,
У терету свога греха
У молитви да одолим .
- Још се молим Богомајци
Која роди Спаса Христа :
Прими смерно молбу моју
Са извора , Душе Чиста.
- И умоли Сина Твога
Да опрости грехе моје
Да поваздан могу славит'
И Пресвето име Твоје .
- А са фреске светитеља
Ореол над главом сија ,
Тајанствено он тумачи
Да молитва Богу прија .
- Ко се топло Богу моли
До живота свога краја ,
Достојан ће тада бити
Божијега светог Раја .
где си пошла с крмељиве очи
Zanimljiva tema
Moja rođaka je monahinja....Zamonašila se u 50.oj godini...Imala je pa ne baš idealan život i u kući u kojoj je živela, ličila je više na kućnu pomoćnicu, nego na suprugu u majku. Najžalosnije je u svemu, što je ona odrastala u savremenoj porodici, bez nekih predrasuda, i odškovala se u tom nekom radikalnom duhu. I suprug joj je jako obrazovan čovek, naizgled život im je mogao biti fantazija..Ali nije bilo tako. On je bio jako strog, sve joj jem zabranjivao, počev od načina odevanja, muzike koju sluša itd...
Pošto je bukvalno bila zatvorena u kuću, jer je imala zabranu da se druži sa kolegama sa posla, sa komšilukom, svi su oni navodno bezveze, primitivci...itd, ona je pronašla izlaz za sebe i prijavila se da peva u gradski hor, jer je lepo pevala. Nekako je supruga ubedila, da je to nešto bezazleno. Iz tog hora, prešla je u crkveni i tako je sve počelo. Počela je da se smeje, da se šali, da se manje nervira, i došla do pravog ''smirenja''. Jednostavno, tu se pronašla.
Pobegla je u manastir, na neki period da se ''proba'', da li je takav život za nju pravi. Dugo je pregovarala sa ukućanima, koji su je nazvali i ''nindža ratnik'', zbog garderobe koju je nosila...
Na kraju, odluka je pala da se ipak zamonaši.....Tu njenu odluku, mnogi su osudili. Navodno, kakva je to majka, kada napušta svoju decu, kakava je to osoba koja se odriče ''normalnog'' života...itd. Jednostavno, to je za sve bilo šokantno..Za mene i moje najbliže nije, jer je dobro poznajem i znam da je ona jedna posebna osoba..Deca su joj velika...Tada je sin bio negde pri kraju studija, a kći je već završavala studije...Znači, nije da ona baš nije mislila na njih...Osim toga, manastir joj je pomogao i finansijski...Neću baš pričati o svakom detalju, ali recimo, da su deca dobila sve što treba..Osim toga ona ima supruga koji o njima može da brine..I on je prilično situiran...
Mi nju obilazimo, i to je vrlo interesantno. Idemo sa poklonima, koje bi nosili kao da nije u manastiru...Tegla slatkog, litar rakije..Ono po narodski..Kada dođemo tamo, oni nas svi čekaju u dvorištu..Sedamo i pričamo sa svim monahinjama, najnormalnije..kao da smo kod prve komšinke na kafi..Potpuno opušteno..Onda se tu pojavi obavezno mati, koja sedi u ''gornjem kraju''... I to zaista bude jedan lep susret. Naravno, tu i ručamo..Ne idemo često, ali kada odemo odemo nedeljom i to obično na nedeljni ručak.
Pošto je ona obrazovana žena, ona ponajviše vodi računa o informacijama...radi na njihovom lap-topu..Prati njihov sajt..štampa razne publikacije..piše...itd..Ona jednostavno i dalje ima taj neki radni život, a molitve i ''službe'' koje su više puta dnevno, daje joj posebnu draž. Kaže da nikada nije bila srećnija...
I da se vratim na temu...
Ne bih mogla da se zamonašim, jer ja volim život u nekom drugom obliku...Kada bi moje dete ili neko baš blizak to poželeo i uradio, ne bih osuđivala. Svako ima pravo na svoju sreću, i ono što baš njega čini srećnim..
Da je u pitanju moje dete, ja bih mu pričala, čega sve treba da se odrekne...i prosto, realno bih mu navele sve ono i pozitivno i negativno što takav život nosi. A ako bi se on baš opredelio za monaški život, ne bih mu branila...To je njegov izbor.., ma koliko bi to mene pogodilo....
Ljudi koji se zamonaše, imaju poseban osećaj za tu neku vrstu života. Jadnostavno, oni mnogo rano osete gde pripadaju. Oni su na neki način predodređeni...