refoto

[ribizla]

Steva M. Sekerić - Odlazak portretiste Banata

© Steva M. Sekerić, ”Vasa iz Loka”, 2006 Srpska fotografija iznenada je ostala bez jednog od najboljih autora, osnivača i spiritus movensa Centra za foto i filmsku kulturu Srba. Ovoga puta njegovo veliko srce nije izdržalo težinu vremena, čije breme svi nosimo Petog oktobra 2011. preminuo je fotograf Steva M. Sekerić. Tog dana slavio je sa ženom godišnjicu braka. Živeo je neopterećujući nikoga, a tako je i umro. Samo dva časa pre toga poslao mi je jedan šaljivi i-mejl. Ni on ni ja nismo bili svesni da ću mu odgovoriti na ovaj način, a da on odgovor neće pročitati. Vest se brzo proširila velikom fotografskom zajednicom u kojoj su ga svi cenili, uvažavali i voleli. Upoznali smo se preko foto-sajta: www.balkanphotocontest.com (skraćeno BPC), na kome sam osim fotografija počeo da objavljujem i eseje o fotografima. Gledajući galerije stotinak fotografa, odlučio sam da prvo pišem o njemu, jer je bio u potpunosti izgrađen autor, a direktan povod bila je i njegova velika izložba fotografija u Perlezu, 2009. godine. Na BPC-u predstavljao se kao StevaS, a sebe opisivao na sledeći način: strastven ribolovac, modelar i pomalo fotograf, iako je imao visoko zvanje Kandidat majstor fotografije. Voleo je da o sebi govori kao o Velikom Lali, Banaćaninu. © Steva M. Sekerić, ”Ah ta ljubav”, 2008 Steva je bio veliki šaljivdžija, čovek koji se raduje životu i to pokazuje kroz svaku svoju fotografiju. Probleme sa srcem nije priznavao, a ono se trošilo i kroz ljubav i kroz svakodnevne životne brige. Večna i nepresušna tema ovog autora bili su Banat i njegovi žitelji. Zapravo je bio portretista Banata, odakle je poticao. Bavio se fotografijom više od 40 godina. Zato se u njegovom stilu, u njegovom fotografskom rečniku, oseća duh vremena iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, vremena nabijenog mnogim istorijskim događajima, kada je dokumentarna fotografija bila jedan od najjačih načina izražavanja. Taj stil zadržao je do današnjih dana, a svoju ljubav preneo je na sina i ćerku, koji se profesionalno bave kamerom i fotografijom. Fotografišući pretežno portrete seljana, ljudi različitih zanimanja u selima Banata, uz čoveka obavezno prikazuje i ambijent u kome on obitava. Ostaće upamćen po portretima iza kojih se proteže seoski put, simbol ljudske sudbine. Ti Stevini ljudi deluju kao spomenici, skulpture urezane u sâmo vreme, koji putujući s njime praktično postaju neprolazni.

[ribizla]

Niko ne može poreći činjenicu da je tim portretima Steva usavršio, ali i nametnuo svoj originalan i uvek prepoznatljiv stil. Na svim fotografijama dominira glavni objekt s nekim detaljem i ništa drugo ne odvlači pažnju. Nijedna fotografija, pa čak i kada je grupa ljudi u pitanju, nema suvišne elemente koji bi glavnoj sceni konkurisali i dali mogućnost dvoznačja ili besmisla. Da bi to postigao, Steva uredno zatamnjuje viškove, nebu daje dramatičnost i sl. Zato su njegove fotografije promišljena i konačna autorska kreacija.
Svojim blagim, humanim i autoritativnim pristupom uticao je na novu, mlađu generaciju fotografa, a velikim fotografskim opusom ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj fotografiji. Iznad naglašenog realizma, Steva je na samo njemu znan način, svakoj fotografiji dodavao jednu poetsku i umetničku auru. Na taj način je i sâm živeo i po tome ćemo se sećati i njega i njegovih fotografija.

”Steva je voleo da spaja ljude, da organizuje zajednička fotografska druženja i to je bila jedina strast jača i od samog Banata” Osnivanjem foto-kluba Centar za foto i filmsku kulturu Srba u junu 2009. godine, Steva Sekerić otvorio je novo poglavlje u srpskoj fotografiji, jer su njegovi članovi odmah osvojili brojne nagrade na domaćim i stranim foto-konkursima. Danas Klub broji preko pedeset članova. Podigao je Klub na zavidan nivo organizujući redovna druženja utorkom i četvrtkom. Klupske prostorije pretvorene su u izložbeni prostor, pa je do sada održano i desetak zapaženih izložbi domaćih i stranih autora iz Rusije, Hrvatske, Makedonije, Izraela. U čestim druženjima voleo sam da se šalim da ćemo jednoga dana naš foto-klub zvati njegovim imenom. On bi se na to, naravno, samokritički smejao na onaj samo njemu svojstven – lalinski način. Sada, to se nameće samo po sebi kao potreba. Steva je to zaslužio svojim celokupnim delovanjem, negujući svoj uzvišen stav prema fotografiji i ljudima koji se njome bave iz ljubavi. Na komemoraciji održanoj u Foto-klubu CFFKS dogovoreno je da se ubuduće jedanput godišnje organizuje izložba u znak sećanja na Stevu Sekerića. Ove godine dobio je prestižnu plaketu koja nosi ime takođe preminulog fotografa iz Valjeva – Đorđa Bukilice. Ako odvojimo malo svog slobodnog vremena i izložimo se uticaju idejnog sveta njegovih fotografija, ne samo da ćemo otkriti da je Steva Sekerić, i pored mračne materijalne istine fizičkog nestajanja, nastavio da duhovno živi, već ćemo sigurno pobediti činjenicu materijalne prolaznosti i osetiti svu snagu duha stvaralaštva, kome i sami težimo.