Народна ношња у пиротском округу у другој половини ХIХ века до Првог светског рата

[kojica]

Најстарији примерак зубуна који поседује Музеј Понишавља је зубун „шанкутлија“,
(слика број 14) са инв. бројем Е-973, израђен од „турске свиле“, с овалним изрезом
око врата са уздигнутом јачицом и срцоликим отвором на грудима. Овај зубун је
Музеју продао Милан Митић из околине Беле Паланке 1955. год. за један пар мушких
плитких ципела. Зубун је био купљен 1892. год. у Пироту за његову невесту, која
га је носила до 1920. год.

Музеј такође поседује и један својеврстан примерак тзв. „зимског“ зубуна Е-2612,
са дугим рукавима с почетка ХХ века од памучног платна плаве боје са пругама.
Рукави су право укројени и завршавају се разрезом са унутрашње стране. Овални
изрез на грудима, рукавима и ивице су опшивене црним свиленим гајтаном. Овај
зубун је ношен у хладнијим данима. Његово порекло није познато. Осамдесетих
година ХХ века доспео је у КУД „Први мај“ који га је 2004. године поклонио Музеју
(слика број 15).

Колију су облачили преко сукна по хладнијем времену и зими. Израђена је од
необојеног сукна, најчешће суре или „сигаве“ – природне боје овчије вуне. Раније
је колија била бела и врло широка у доњем делу34. Прављена је од сукна, тканог
од простије и оштрије вуне, од истог сукна од којег су се шиле мушке кабанице у
овом крају. Према М. Ђ. Милићевићу, колија35 је од танког црног сукна као шајак.
Резана је као и кошуља без рукава до испод колена. На недрима је прорезана и
опточена црвеним ширитом и гајтаном, а по дну црвеним гајтаном. Крој: леђа и
две предње поле су три равна комада. На бочним странама су уметнути клинови
од пазуха надоле тако да хаљини дају велику ширину у доњем делу па има скоро
кружни облик. На бочним странама су косо прорезани џепови, опшивени белим
гајтаном. Рукави су дуги и неукројени. Око врата је „дубећи огрљак“ – уздигнута
јачица ширине 2 цм. У горњем делу колија је тесно припијена уз тело тако да је
струк наглашен. Са унутрашње стране хаљина се у струку везује са два гајтана.
Свуда по ивицама опшивена је гајтаном беле боје. Колију су нарочито носиле
чобанице у планинским пределима.

[kojica]

У музејској збирци ношње се налази само једна колија израђена од црног
сукна Е-1718.

Модро је слично колији, израђивано је од модрог или црног сукна. Када
је постављено крзном назива се „шуба“. И модро и шуба осим од сукна
шивени су и од чоје. Крој је скоро исти као код колије, припада типу
хаљетака са суженим леђима, неукројеним дугим рукавима и тесно
припијеним уз тело. Струк је наглашен услед додавања клинова на
бочним странама који хаљини дају већу ширину при дну.

Шуба је постављена лисичјим крзном или другом скупоценом кожом и
набављана само за имућније особе. Најчешће је шуба била постављена
јагњећом кожом, а ивице су опшивене лисичјим крзном. Према Јерини
Шобић у неким селима Горњег Понишавља само крзно је називано шуба
или „џубé“. За разлику од колије и модрог које се дуже време задржало
у употреби, шуба је по наводима Ј. Шобић изобичајена 1912. године када
се носила само приликом свадбеног церемонијала. На фотографијама
број 6 и 7 приказане су жене које на себи имају шубе одрубљене дуж
ивица крзном.

Фотографија 6, ИБ-2379, је снимљена у селу Горњег Висока око 1915.
године, а фотографија 7, ИБ-2381 око 1920. године

[kojica]

Осим у Шоплуку, хаљеци типа шубе познати су код Влаха у североисточној
Србији, али без поставе од крзна, а извесни подаци говоре да их је било у
средњем веку36. Као што је већ речено колија, модро и шуба припадају типу
хаљетака са суженим леђима. Ову карактеристику је уочио К. Мошински на
одећи Пољака, на руским и украјинским хаљецима. На широј територији
Балканског полуострва чести су хаљеци са суженим леђима код Албанаца,
Бугара, Румуна и Влаха, као и изван те територије37. Због тога Јерина
Шобић претпоставља да би се порекло овом хаљетку требало тражити на
нашем подручју.

Збирка ношње не поседује модро и шубу, па је опис дат према фотографијама
и из литературе.

„Кожув“ је зимски део одеће. Носиле су га само удате жене које су га добијале
на дан венчања од свекрве. Свекрва је том приликом носила нови кожух од
овчије коже „јушлук“39. Женски кожуси су били увек без рукава. Дужина им
је била до половине бедара. Овај тип кожуха је био познат под називом „ичлук“.

Састављени су из равног комада коже за леђа и две предње поле – крила које
су у доњем делу биле проширене тако да су се уз помоћ кожних гајтана везивале
на леђима. Тако заврнути углови пешева имали су крзно окренуто споља.
Украшавани су тако што су се на постави од беле јагњеће коже уметале пруге
од црне јагњеће коже на предњим крилима. Кожухе су израђивале пиротске
ћурчије за потребе сеоског становништва Висока и Горњег Понишавља. Ова
врста кожуха је била у употреби у ХIХ веку, а према Јерини Шобић изобичајена
је око 1912. године. Међутим на фотографији број 5, снимљеној око 1930.
године жена из Височке Ржане преко сукнене хаљине носи кожух са заврнутим
пешевима. Музеј је сачувао само један примерак женског кожуха, веома
оштећеног са инвентарним бројем Е-1724. Идентичан примерак налази се у
Етнографском музеју у Београду, чија је фотографија (слика број 16) преузета
из каталога „Кожуси у Србији“ (В. Нишкановић), на којој је приказан Женски
грудњак ’ичлук’ из Пирота (инв. бр. 37716).

[kojica]

Слика бр. 16. Женски грудњак „ичлук“
из Пирота, Етнографски музеј Београд,
инв бр. 37716

[kojica]

Лети преко кошуља, а зими преко сукнене хаљине спреда је опасивана прегача,
„опрешка“ или „престилка“. Према Ј. Шобић прегаче су у шопској ношњи новијег
датума и носе се од друге половине ХIХ века41 (фотографија број 2, ИБ-1932).

Ткане су од вуне у два нита (слика број 17). Уткане шаре су геометријске у виду
квадрата, ромбова, пруга (Е-1657, Височка Ржана, крај ХIХ века, Е-1660) и др.
Ткане су и од танке лито тканине црне боје (Е-955). Прегачесу правоугаоног
облика, ткане из једног дела или састављане из две поле и у појасу редовно
завршене уским нашивеним појасом чији су крајеви служили за везивање.
Понеке прегаче украшаване су и везом у виду геометријских, вегетабилних
и зооморфних мотива (Е-1583, Рсовци 1880. год.) који су најчешће били
распоређени у доњем делу. Прегаче су израђиване и техником клечања у
црвеној боји са вертикалним пругама (слика 18, Е-1656). Овакву прегачу
носе жене из Блата на фотографији број 1, снимљеној 1917. год.

Прегача је осим украсне имала првенствено заштитну улогу, јер је штитила
женске скуте од хладноће и прљавштине.

Преко сукна или, пак, зубуна, опасиван је више пута уски танки појас „тканица“
(слика број 19). Ткана је од вуне претежно црвене боје са утканим уским пругама.
Димензије тканице су 3 до 5 цм ширине и око 4 м дужине, док неки примерци
достижу и до 12 м (Е-773, Е-1035). Почетком ХХ века ткани појас замењен је
кожним каишем.

[kojica]

Слика бр. 19. Појас „тканица“, ИБ-Е-773, 1035

[kojica]

Мирко Живановић у својој монографији о Нишављу наводи да су неке жене
преко појаса-тканице везивале велику увијену мараму која је звана „кушак“,
а с обе стране би заденуле „канарче“ или „канарије“, свилене или памучне
мале мараме или марамице разних боја.

Преко сукна и зубуна празником су девојке и жене опасивале украсни колан
од сребра или од коже. Најлепши је био „леден колан“42 од коже, постављен
модром или црном чојом, украшен златном жицом, златастим шљокицама, белим
перлама и ђинђувама (слика број 20). Закопчавао се копчама – пафтама. Куповао
га је свекар за снаху. Међу овим коланима, у збирци се истичу два: један је
кожни појас Е-1855, украшен жутим шљокицама и спиралним жутим увојцима са
једанаест крстића од белих перли и плавом перлицом у средини, а други је кожни
појас Е-1852 из села Сопота, са нашивена три хоризонтална реда турских парица.

Пафте, „павте“ или „чипрази“ у Високу, којима је закопчаван ткани уски појас,
тканица, или леден колан, у ХIХ веку су веома крупан накит (слика број 21).
Израђиване су од сребра, алпака, ређе месинга и седефа у техници искуцавања,
ливења, филиграна. Јављају се у неколико облика од којих су „стреласте“ пафте
најчешће распрострањене, затим „бадемасте“, округле, седефлије, певац пафте
(фотографија број 3, ИБ-1408). Израђивале су их занатлије кујунџије у Пироту.
Састављене су од две крилне и једне средње плоче – цвета, која је овална,
вертикално постављена и залемљена за једну од крилних плоча преко куке (Е-2009
из Пирота са укуцаном годином 1880). Понекад су се у унутрашњости централног
дела налазили иницијали мајстора кујунџије, који их је израдио, година израде, а
често и место израде Пирот, на пример: Тодор Н. Костић, ДК 1892, ТГ 1896,
ВП 1901, ПК 1893, АЦ 1910.

[kojica]

Орнаментика на њима је флорална, са представма дивљих ружа, наутове вреже.
Честа је представа птице (голуб и паун) уоквирена у медаљон симетрично постављен
у средину оба крила као и на средишту спојнице „цвета“ пафте. Има их и са
представом светаца Св. Ђорђа и Св. Димитрија, као и ликова цара Лазара и царице
Милице. Пиротске пафте се по величини разликују од оних из радионица других
градова, па се могу сматрати аутентичним.

До краја ХIХ века девојке и жене су плеле и носиле чарапе од беле небојене вунене
пређе. Те су чарапе биле са кратким грлом, тако да су покривале ногу нешто изнад
чланака (слика број 30). Женске чарапе су шаране уплитањем вунене пређе разних
боја у виду разноврсног цвећа и то на пети и прстима и за разлику од мушких су мање
украшаване (Е-1249 из Пирота и Е-1358).

Почетком ХХ века вунена пређа се боји и чарапе се плету од црне вунене пређе
(Е-1262 из Пирота) и дужине су до колена. Чарапе једноставније израде и од грубље
испреденог предива су коришћене за свакодневну употребу тј. за ношење по кући.

У зимском периоду жене су своје ноге штитиле омотавањем правоугаоног парчета
сукна, „навоштима“, које се за ногу причвршћивало узицама од кучине.
Уз чарапе сваким даном и празником носили су се опанци израђени од непрерађене
свињске (Е-1833) или говеђе коже (Е-1843). Опанци су везивани врпцама усуканим
од конопља.

[kojica]

ОСНОВНИ ДЕЛОВИ МУШКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

У ХIХ и почетком ХХ века мушку ношњу су сачињавали: шубара, кошуља,
чакшире „бревенеци“, дуги јелек без рукава, хаљина „дреја“, „кратко“,
опанџак са гуглом, гуња, старији хаљетак „кебе“, кожух, појас и обућа
од вуне и пресне коже. Карактеристично за мушку ношњу овог периода
је да су сви хаљеци били израђени од дебелог белог сукна, опточени
црним вуненим гајтаном домаће израде, па су их становници овог дела
Шоплука називали „белетине“. Мушка ношња је једноставна и с мало
украса.

Начин покривања главе у уској је вези са стилом и начином одевања у
целини. По облику и бојама, чини јединство са ношњом одређеног краја.
То је део одеће који можда највећим делом садржи у себи прастаре
елементе прошлих епоха прилагођене новијим облицима и укусу.

Према подацима из литературе до 70-их година ХIХ века мушкарци су
носили дугу косу сплетену у перчин44, а пола главе су бријали45.
Перчин се замотавао на врх главе кривим чешљем. Понеки су перчине
носили и касније, па су их подсецали тек при одласку у печалбу крајем
ХIХ века. Постојао је обичај да старији људи у овом крају после своје
седамдесете године пуштају браду.

У планинским крајевима ношене су велике шубаре „барле“ или „баретине“
од јагњеће коже са дугом нешишаном длаком. Испод шубаре стављала се
бела плетена памучна или вунена капа „ћирлак“47, коју су у летњим
месецима понеки носили као једино покривало за главу. У низијским селима
коришћени су фес и шубара све до ослобођења од Турака. После тог времена
носе се шубаре са зарубљеним врхом „тупаче“ од јагњеће коже са кратко
ошишаном длаком, најчешће смеђе боје (слика број 22, Е-1862), а барле
користе само пастири на планинама.

[kojica]

Кошуља је кројена од домаћег платна изатканог од конопље. Делови су:
предње и задње „платнô“ (предњи и задњи део кошуље), умеци платна
са стране кошуље („бочници“), око вратног изреза „јака“ и рукави. На
грудима, до појаса, је дубок разрез „пазука“. Под вратом је кошуља
везивана на узице. Кошуља је равно кројена, широких рукава без
таслица и дуга скоро до колена.

Венчана кошуља Е-1098 из Моклишта, села код Беле Паланке, је израђена
око 1910. године и разликује се од свих осталих кошуља израђиваних у
овом периоду по томе што рукави имају велике таслице, дужине 14 цм
(слика број 23). И кошуља Е-1102, израђена почетком ХХ века, разликује
се према кроју од осталих кошуља у збирци. Наиме, предњи и леђни део
је један велики правоугаони комад свиленог ћенарног платна на којем је
у средини направљен отвор за главу, а бочне стране су с рукавима право
кројене и из једног дела.

У збирци Музеја Понишавља сачувани су примерци кошуља (Е-1109) чији
отвор око врата и изрез на грудима није отворен – исечен. Постоји и следеће
објашњење. Када се продају или носе кошуље на поклон било мушке или
женске, оне се дају недовршене тј. непрорезане. Онај ко је купи или добије
на поклон сам прави отвор око врата и изрез на грудима према својој мери.
Гаће „гаче“ или „гачке“ у околини Пирота се јављају тек пред ослобођење од
Турака. Биле су широке и везиване су на „учкур“. По селима мушкарци нису
носили гаће, изузетно лети са кошуљом без чакшира.

[kojica]

Слика бр. 23. Мушка кошуља, ИБ-Е-1098

[kojica]

Чакшире „бревенеци“ или „беневреци“ су шивене од белог сукна. Састоје се
из предњег дела – „предњака“, задњег дела „седла“ или „подупине“ и ногавица.
На предњем делу уместо џепова су два вертикална отвора „расцепке“ у дужини
од око 10 цм, кроз које се видела кошуља. И ногавице у доњем делу са стране
имају разрезе ради лакшег облачења. Разрези се затварају копчама „скопчетија“.
У горњем делу чакшира у појасу, широко је подвијен руб да би се могао провући
гајтан „учкур“, усукан од дебеле вунене пређе (слика број 24). Ове чакшире
имају плитак тур и допиру до исподпојаса. Бревенеци са инвентарним бројем
Е-1219 су из Височке Ржане, а бревенеци Е-1210 су израђени крајем ХIХ века
и пореклом су из Присјана.

Историјски подаци о старијој словенској ношњи су веома оскудни. Прокопије,
када говори о Склавинима и Антима, каже да имају само гаће, које навуку испод
препона48. По Л. Нидерлеу уске чакшире са плитким туром су други развојни
облик ногавица, насталих из две уске ногавице, које су штитиле бутине. У том
степену развоја додат је уметак који везује две ногавице и гради плитак тур.
По њему нема основа да се мисли да су уске чакшире примљене од неког или
предате некоме, него је њихов крој настао из две праве ногавице спојене
уметком.

Карактеристичан је начин украшавања чакшира, као и осталих сукнених хаљетака,
црним вуненим гајтаном домаће израде. Углавном се опшивају рубови и саставци
односно шавови на одећи и оба вертикална отвора на предњем делу. Чакшире
се свуда украшаване на исти начин. Раније је гајтан био плаве или тамноплаве
боје али је, по народном предању, после пораза на Косову постао црн у знак
жалости. Неки истраживачи претпостављају да је овакав начин украшавања
хаљетака са гајтанима уведен под утицајем из средње Азије, где је био изграђен
овај начин украшавања, што не значи да је са Турцима дошло на Балкан. Има
претпоставки да је овај начин старији од турског и да је можда трако-илирски,
а можда и праисторијски.

[kojica]

Слика бр. 24. Чакшире „бревенеци“,
ИБ-Е-1219

[kojica]

Преко кошуље облачио се горњи хаљетак „кратко“ који је до 80-их година
ХIХ века био од сукна беле боје. Једноставног је кроја и по дужини је досезао
до половине бедара. Састојало се из предњих „крила“ која се само додирују
а не закопчавају, право пуштених широких леђа, дугих рукава и кратке јачице
„огрљака“. Пред крај ХIХ века кратко се шије од тамног сукна, а почетком
ХХ века у низијским селима замењено је „памуклијом“. Памуклија је по кроју
слична кратком, само је краћа. Израђена од куповног материјала, била је
испуњена памуком и прошивана (фотографија број 1, ИБ-1374). Постоје
памуклије без рукава. Памуклија са инв. бројем Е-1668 је из Пирота и израђена
је крајем ХIХ и почетком ХХ века. Ношена је најпре као грудњак, без рукава,
али су јој касније додати рукави. Памуклија Е-2615 је са дугим рукавима
(слика број 25), а без рукава је памуклија Е-1680.

„Џамадан“ – „антерија“ је типичан горњи хаљетак становништва у височким
селима у околини Пирота. Ношен је упоредо са хаљетком „кратко“. Шивен је
од белог ваљаног сукна. По кроју је другачији од кратког и првобитно је био
одећа углавном млађих људи. Састоји се из једног равно кројеног комада за
леђа и предњих делова – крила која се закопчавају на преклоп – на „три
зупца“ у виду цик-цак линије. Са стране су клинасти умеци – бочници. Рукави
су неукројени, дуги и при дну шаке са разрезом опточени црним гајтаном.
Има ниску јачицу ширине око 2 цм. Јачица и зупчасти преклоп су опточени
црним гајтаном.

[kojica]

Слика бр. 25. Мушка памуклија, ИБ-Е- 2615

[kojica]

Дуги бели јелек „елек“ без рукава облачен је преко џамадана (слика број 26).
Шивен је од белог домаћег сукна дужине до изнад чланака. Крој: леђа и предње
поле „крила“ су два равна комада, а на бочним странама су укројени клинови
„бочници“ и то по један с обе стране да би дали већу ширину јелеку у доњем делу.

При ношењу предње поле „крила“ нису закопчаване само су се додиривале. Има
ниску јачицу. Свуда по ивицама опшивен је домаћим вуненим црним гајтаном
(раније је био плаве боје). С леве и с десне стране, на грудима, веома су често
изведени украси од црног гајтана „зејтинице“ у дужини од око 20 цм. У доњем делу
зејтиница се завршава елипсастим нашивком од црвене, плаве или црне чоје. На
бочним странама или на неким јелецима само с десне стране, су усечени џепови,
такође опшивени црним гајтаном (фотографије 1, 5, 6, 7 и 8). Дуги јелек Е-1221
је из Присјана, а јелек Е-1220 је из Височке Ржане и израђени су крајем ХIХ века,
док је дуги јелек Е-2611 израђен почетком ХХ века и пореклом из Пирота.

Хаљетак типа зубуна био је доста распрострањен на Балкану. Нопча сматра да је
овај хаљетак остатак (ревери) униформе граничара52. Дуги бели јелек без рукава
среће се у ношњи Пољака, у Галицији, код карпатских народа, а део је и горње
одеће Украјинаца и Белоруса под именом кафтан.

Мирко Живановић наводи да се у овим крајевима дуги јелек називао „душанка“.
Такође доноси и занимљиво предање о настанку овог назива, па каже да је то
дугачка бела хаљина коју је цар Душан поклонио некоме Нишављанину, коју су
касније прихватили сви из овог краја.

„Дреја“ је општи назив за одећу на целом шопском подручју, али се истим називом
означава хаљетак у облику дугачке хаљине.

[kojica]

Дуга хаљина „дреја“ израђена од белог сукна била је истог кроја као „дуги елек“,
али је имала дугачке рукаве. Леђа и предње поле су кројене у виду три равна
комада са умецима – бочницима са стране и дугим рукавима, који су при дну шаке
са разрезом и опточени црним гајтаном. Око вратног изреза је ниска јачица опшивена
црним гајтаном. Свуда по рубовима дреја је опшивена црним вуненим гајтаном. С
леве и с десне стране су понекад изведени украси од црног гајтана „зејтинице“ у
дужини од око 20 цм слично као код јелека без рукава. У доњем делу се зејтинице
завршавају елипсастим нашивком од плаве или црне чоје опточене црним гајтаном.
С унутрашње стране у горњем делу налази се мали џеп „пазуварка“, а у доњем делу
на бочним странама, најчешће само на десној страни усечен је џеп који је опшивен
црним вуненим гајтаном. У топлијим данима када се не носи кратко, памуклија или
џамадан, дреја се облачила испод јелека. На фотографији број 4, ИБ-1887 старац
из Паклештице, Коста Тошић носи дреју, преко кошуље, опасану великим црвеним
појасом.

„Кебе“ је зимски хаљетак израђен од мрког сукна. Истог је кроја као и „кратко“. Има
дуге рукаве, са спољне стране расечене и постављене црвеном чојом. Дужине је до
колена. Јака – „огрљаче“ је од црвене чоје и опточена црним гајтаном. На прсима
предњи делови „крила“ закопчавају се на две замке „петље“ од гајтана и два дугмета
сашивена од сукна. Свуда по ивицама кебе је опшивено гајтанима црне боје. Оно што
је било изван уобичајеног украшавања је извођење спиралних и крупних шара на
грудима и леђима овог хаљетка црним гајтаном. Кебе је ношено у низијским селима
све до око 1890. године. Носили су га имућнији момци и ожењени људи. Планинци
су га ређе користили. Кебе се носило и у бугарском Шоплуку под истим именом.

[kojica]

У зимске дане и по хладнијем времену сељаци су носили „кожуве“ од штављене
овчије коже беле или црне боје. Изгледа да су ношене две врсте кожуха – према
В. Карићу дужи до колена56, а према М. Ђ. Милићевићу – краћи до појаса57. Ј.
Шобић даје потпуније податке о кожуху у својим разматрањима о шопској ношњи.
Носили су их само старији мушкарци. Кожух је састављен из три коже – крила су
од црне, а леђа од беле јагњеће коже. По тамном руну је кожух добио име
„црнополац“. Кројен је равно, до бедара, а копча се напред уз помоћ петље и
дугмета од коже. Изрез око врата је овалан и уздигнуто постављен уз врат. Кожуси
су се носили испод јелека или „дреје“, а понекад и преко јелека. Било је кожуха с
дугим рукавима, али и краћих у односу на „црнополце“. У збирци Етнографског
музеја у Београду кожух „црнополац“ (слика број 27) је најстарији тип мушког
грудњака (фотографија кожуха са инвентарним бројем 37711 је преузета из
каталога „Кожуси у Србији“ Вилме Нишкановић). На фотографији број 7, ИБ-2381,
снимљеној око 1920. године старији човек преко сукненог одела носи кожух
„црнополац“ са посувраћеним крилима од црне овчије коже.

Од горњих хаљетака збирка ношње Музеја Понишавља поседује само дуге јелеке
без рукава, памуклије и опанџаке са гуглом, док је за остале описе горњих хаљетака
коришћена литература.

Преко дреја опасиван је вунени појас. Ткан је од тамноцрвене вуне (фотографија број
4, ИБ-1887). Знатно је шири у односу на женски појас. Широк је 10-15 цм, неки
примерци и до 30 цм, а дугачак 3 до 6 м. Одело је морало да буде добро опасано.
Стога је појас првенствено служио да сукнени хаљеци ношени у више слојева буду
добро приљубљени уз тело, а затим је и употпуњавао својом црвеном бојом
једноставност општег изгледа белог одела са црним гајтанима (слика број 28, Е-1429
и Е-1410).

[kojica]

Слика бр. 27. Мушки грудњак „црнополац“
из околине Пирота,
Етнографски музеј, инв. бр. 37711

[kojica]

Слика бр. 28. Мушки појас, ИБ-Е-1429, 1410