Народна ношња у пиротском округу у другој половини ХIХ века до Првог светског рата

[kojica]

Преко вуненог појаса опасивао се „ремик“, узани кожни каиш који је служио
за притезање и прикупљање грубе одеће, а истовремено чувао да се доњи
широки појас не олабави. С једне стране ремик би могао бити остатак „силава“,
широког кожног појаса са преградама, који је служио за остављање оружја,
дуван-кесе и другог59. С друге стране може се претпоставити да је преузет
из одеће турских војника, као што је случај у мариовској ношњи у Македонији
која се на исти начин опасује широким вуненим појасом и ремиком преко њега.
За ремиком је увек висио нож ручне израде, а о појасу су сељаци стављали
дуван и лулу, па им је служио као џеп.

Кабаница „опанџак“ са капуљачом „гуглом“ карактеристичан је горњи хаљетак
који се огртао преко целокупног одела. Израђивана је од пунијег добро ваљаног
сукна. Без рукава је. Кројен је тако да су између предњег и задњег дела, на
раменима уметнути клинови који се шире према доњем делу у кружни облик.
Спреда, под вратом, закопчава се на „запонак“ или „пекљу“ – замку и дугме од
сукна. На задњем делу је додатак капуљача – „гугла“. Раније је у ХIХ веку опанџак
по ивицама био опточен белим или мрким вуненим гајтаном, што код каснијих
примерака из прве половине ХХ века није случај.

До 70-их година ХIХ века кабаница – опанџак је била од белог сукна као и остали
хаљеци. Од тада је тамније боје тј. од природне боје вуне, што је било и практичније,
јер се ово сукно мање прљало (Е-905, Е-1750) или се израђивало у комбинацији
белог и мрког сукна у виду мањих или већих квадрата (слика број 29, Е-910).
Приликом израде сукна пазило се да оно буде оштро како би боље штитило од кише.
Опанџак је дужи од свих горњих хаљетака. Носили су га млађи и старији људи. То
је изразито хаљетак сточара који је ношен током целе године у великом делу
Балканског полуострва.

[kojica]

Слика бр. 29. Кабаница „опанџак
са гуглом“, ИБ-Е-910

[kojica]

„Гуња“ или „клашаник“ (дреха)61 је такође типичан старински хаљетак.
Најпре је шивена од белог, а касније од мрког сукна. Гуња је краћа од
опанџака, има дугачке рукаве и капуљачу „гуглу“ на задњем делу. По
кроју се разликује од опанџака. Уметнути клинови са стране не иду од
рамена него се умећу испод пазуха (руке) тако да се наниже гуња ширила.
Ужа је и има са стране косо усечене џепове.

Од обуће ношене су беле вунене чарапе које су биле прилично кратке.
„Грлиште“ – горњи део чарапа није смео бити дужи од стопала. Око ногу
чарапе су се везивале врпцом од црне кучине – „к’лчина“. У планинским
крајевима су преко чарапа ношени дуги „тозлуци“ од белог тањег
„подваљаног“ сукна са укројеним стопалом (Е-1723). Били су дуги до
колена и штитили су ноге у слабој обући од пресне коже. Уједно су чували
ногавице бревенека да се не поквасе у снегу. Упоредо са тозлуцима, у
низијским и неким планинским селима ношена су „навошта“ од тањег
сукна. То је врста увијача до колена, који су се уз ноге причвршћивали
црним врпцама од кучине, а касније уским каишима. У Високу су преко
чарапа омотавали „калцуњé“ – правоугаони комад од белог сукна које се
раније везивало врпцама од кучине или уским каишем, а касније су
калцуни израђивани од мрког сукна и с краће стране имали кукице за
закопчавање „скопчетија“. На ноге су се стављали-омотавали „скорње“
од овчије или козје коже, најчешће нештављене. Скорње су тако скројене
да су могле да покрију предње делове ногу од глежњева до бедара.
Скорње су причвршћиване за ноге металним кукицама или обавијањем
канапа. Длака на кожама је остајала споља и њихова основна намена је
била да штите ноге од хладноће и бревенеке од цепања.

[kojica]

До 1900. год. плетене су само беле чарапе, а онда се вунена пређа боји и од тада
почињу да се плету црне чарапе са дужим грлиштем, украшаване уплитањем вунене
пређе разних боја у виду цветних орнамената на предњој страни стопала, пети и
предњој страни грлишта62 (слика број 30). Обувале су се само за време празника,
па су називане „празничне“ (Е-1385, чарапе Е-1283 су из Пирота, Е-1258 из Камика,
Е-1261 из села Куманова).

За младожењу су плетене само црне чарапе тзв. „велике чарапе“, дужине до бедара.
Преко њих на дан венчања обуване су чизме.

За израду дечијих чарапа, осим беле и црне вунене пређе, коришћена је вунена
пређа љубичасте, браон, модре или црвене боје. Дечије чарапе су најшареније и
најбогатије украшене уплетеним или навезеним орнаментима, на предњој страни
стопала, пети, предњем и задњем делу грлишта (слика број 30, Е-1372). Неретко
су дечије чарапе имале годину израде или име детета које их је носило.

Опанке су сељаци сами правили од нештављене коже и то бивоље, телеће или
свињске, са врпцама од козине или кучине (слика број 31).

Опанак од пресне коже се израђује тако што се пажљиво скинута кожа од бивола,
телета или свиње разапиње и суши. Са коже се често није одстрањивало крзно.
Када кожа буде исушена, свакоме од укућана се узима мера од стопала за израду
опанка. На дужем делу се остави мали правоугаоник који чини врх тј. кљун опанка.
По дужим ивицама правоугаоника се прошива канап кроз рупице избушене шилом.
Рађена су два реда прореза један уздуж и један попреко и то на предњем делу да
би се кожа више набрала и како би се стиснула уз стопало. Зато се каже „двоје
брчканице“63. Наоколо су ушиване гајке – „жапће“64 од кожица кроз које се
провлачила дебља узица направљена од кучине. Помоћу те уврнуте кожице опанак
је причвршћиван уз ногу (Е-1085).

[kojica]

Слика бр. 30. Дечије, мушке и женске
чарапе, ИБ-Е-1372, 1323, 1358

[kojica]

Слика бр. 31. Мушки опанци од пресне
коже, ИБ-Е-1085

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

[kojica]

Слика бр. 7. Кошуља саја, ИБ-Е-1113

[kojica]

Слика бр. 9. Сукно, ИБ-Е-1232

[kojica]

Слика бр. 14. Зубун „шанкутлија“, ИБ-Е-973

[kojica]

Слика бр. 15. Зимски зубун, ИБ-Е-2612

[kojica]

Слика бр. 17. Прегаче, ИБ-Е-1660, 1657

[kojica]

Слика бр. 18. Прегача, ИБ-Е-1656