Народна ношња у пиротском округу у другој половини ХIХ века до Првог светског рата

[kojica]

НАРОДНА НОШЊА У ВИСОКУ И ГОРЊЕМ ПОНИШАВЉУ...

Сашка Велкова

Народња ношња у селима у околини Пирота, па самим тим и Шоплука била је
предмет проучавања многих истраживача, који су оставили значајне податке
о начину одевања становништва овог подручја. Истраживањима Јерине Шобић
обухваћено је цело шопско подручје у југоисточној Србији што је случај и са
студијом о ношњи шопског становништва у делу Милке Јовановић „Народна
ношња у Србији у XIX веку“2. Јерина Шобић је 1956. и 1957. године истраживала
мушку и женску народну ношњу у селима Крупцу, Извору, Бериловцу, Нишору,
Гњилану, Малом и Великом Јовановцу и Сукову, а 1958. године делимично је
обрадила и села у Горњем Високу: Велику Лукању, Дојкинцe и Височку Ржану.

За разлику од студија наведених аутора – етнолога чија се разматрања односе
на шире подручје Шоплука, у периоду ХIХ и првих деценија ХХ века, истраживања,
која сам обавила од 1998. до 2004. године, била су усмерена на проучавање
сеоске ношње планинског и низијског дела околине Пирота, односно Висока и
Горњег Понишавља. Истраживања сам обавила у селима Горњег Висока која
гравитирају према Димитровграду, али и према Пироту: Каменици, Сенокосу,
Изатовцима и Бољевдолу, затим Дојкинцима, Брлогу, Височкој Ржани и Рсовцима,
у селима Средњег Висока, Гостуши, Паклештици и Покревенику и у селима
Пиротског поља, Сукову, Срећковцу, Великом Јовановцу, Трњани, Великом и
Малом Суводолу, Блату, Сопоту и Темској. За проучавање делова одеће користила
сам и збирку ношње и обуће Музеја Понишавља, која је разврстана према
колекцијама и броји преко 850 примерака, као и фототеку Музеја и фотографије
евидентиране на терену. У проучавању појединих делова одеће који су веома
рано изобичајени на овом терену, а музејска збирка их не поседује, помогла ми
је стручна литература наведених етнолога и литература аутора који су се бавили
истраживањем појединих делова одеће и обуће.

[kojica]

Под именом Висок подразумева се предео који лежи између главног гребена Старе
планине и Видлича, тј. слив реке Височице од њеног изворишног дела до Мртвачког
моста, а његове природне границе захватају и део бугарске територије. У Шоплуку
на област Висока се надовезује Горње Понишавље, односно простор у горњем току
реке Нишаве. Са североисточне, источне и југоисточне стране ограничен је српско-
бугарском границом, а са северозападне, западне и југозападне стране Тимочким
басеном (Буџак и Заглавак), средњим Понишављем (Белопаланачки крај) и
Лужницом и Власином.

Пирот је гравитациони центар наведених регија.

Разматраћемо материјал о ношњи разматрати у три већа карактеристична поглавља
у развоју ношњи овог краја и то:

1. Народна ношња у другој половини ХIХ века до Првог светског рата
2. Народна ношња између два светска рата
3. Народна ношња после Другог светског рата до данас

[kojica]

НАРОДНА НОШЊА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ХIХ ВЕКА
ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Једно од значајнијих обележја народне ношње у овом периоду јесте да је претежно
била производ домаће радиности – израде. Главне сировине за израду текстилних
производа биле су вуна и конопља, као и кожа за израду делова одеће и обуће.
Употреба вуне произилази због сточарског начина привређивања које има веома
дугу традицију на овим просторима.

Рад око припремања вуне и конопље као и само ткање било је искључиво женски
посао. Све до Првог светског рата производња конопљаног платна је задовољавала
све потребе једног домаћинства, а чисто памучно или свилено платно се куповало
веома ретко. Сукнарство као посебна грана има примат у кућној ткачкој радиности.
Сукно је ткано од домаће рунске вуне и служило је за израду мушке и женске
горње одеће. Када су у Пироту отворене радионице за прераду коже – зване табхане,
сукно је рађено од шиговске-табачке вуне, која је ситнија и лошијег квалитета,
али зато много јефтинија.

[kojica]

Као и у осталим областима Србије и овде је готово свако село имало свога терзију, абаџију
који је кројио и шио мушке јелеке, чакшире, женско сукно, модро, и то обично с јесени,
пред веће празнике или када се овчари спусте с планина7. За рад су награђивани у
стоци или новцу8. У сличној ситуацији су били и сеоски кожари.
На селу се накит куповао углавном невестама и најчешће је коришћен за оглавље.
Набављао се код занатлија-кујунџија у Пироту или на надалеко чувеном пиротском панађуру,
који се сваке године одржавао од 15. до 30. августа.

Због оштре планинске климе и сточарског начина привређивања у овом делу Шоплука
вунене тканине су биле веома заступљене, што је било одлика одевања становништва
планинских области. И М. Ђ. Милићевић каже да ова ношња „ако није за око најлепша,
извесно је једно од најпотпунијих сељачких одела за здравље“.

Одећа се чувала у дрвеним сандуцима. Ретки су били људи који су имали по два или
више одела. Посебно се спремало и чувало одело за укоп.

[kojica]

Фотографија бр. 8. Илија Ранчић
са породицом у Росомачу, 1928. год.,
Музеј Понишавља, ИБ-2280

[kojica]

У излагању ношње неће се посебно говорити о ношњи према узрасту јер су деца већ
с поласком у школу носила извесне хаљетке који су били карактеристични за одевање
одраслих мушкараца и жена. (На фотографији број 8, ИБ- 2280 приказана је девојчица
из Височке Ржане са деловима одеће – кошуља, сукнени литак, прегача, марама,
опанци који су карактеристични за одевање жена). Неће посебно бити издвојено ни
девојачко одело од ношње удате жене, као ни момачка одећа од одела ожењеног
мушкарца, јер су девојачкој и младиној ношњи као и младожењином оделу додавани
само понеки детаљи, а сви остали делови ношње били су исти као код већине
(фотографија број 6, ИБ-2379). Такође, извесне одлике празничне одеће помињаће
се у оквиру основних особина женске и мушке ношње ношене током целе године.
Важно је истаћи да због планинских и оштрих климатских услова готово и није било
разлике између летње и зимске ношње. Зими се додавао понеки горњи хаљетак који
се облачио преко основних делова ношње.

Становници ове области целокупно своје одело називају „дреје“. То је општи назив за
мушку и женску ношњу. Осим тога мушко одело због белине сукна од којег је
израђивано називано је „белетина“10. Женска ношња као и у другим областима очувала
се знатно дуже од мушке ношње што је и разумљиво, с обзиром да су жене чувале
традиционалну одећу као и друге елементе традиционалне културе.

[kojica]

Фотографија бр. 6. Свадбено весеље
у Горњем Високу око 1915. год.,
Музеј Понишавља, ИБ-2379

[kojica]

ОСНОВНИ ДЕЛОВИ ДЕЛОВИ ЖЕНСКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

Шопска женска ношња је посебна ношња у Србији која је дуго времена задржала
старе архаичне одевне елементе. Одаје утисак једноставне и не много украшене
ношње, са мало веза и украса. Основне одевне елементе сачињавају кошуља типа
тунике, сукно, модро, колија, кожух, тканица, прегаче као и обућа од пресне коже.
За покривање главе карактеристична је капа каица, бела марама забратка и шамија
зејтинлија.

Девојке су према подацима до 80-их година ХIХ века косу чешљале на увојке. По
средини главе коса се делила на раздељак који је ишао по средини главе од увета
до увета. Предњи део косе делио се на увојке и спајао са задњим делом косе у плетеницу
која је ношена низ леђа „прцаг“.

Почетком ХХ века уместо увојака плету се ситне плетенице „леске“ које се спајају са
задњим делом косе у једну плетеницу ношену низ леђа. Овакав начин чешљања запазио
је још Ханс Дерншвам у ХVI веку11. Уплитање косе у ситне плетенице, а затим у једну
велику задржао се до Првог светског рата. У плетеницу се уплитао „кацак“, „од козине
сплетен дугачак перчин који преплићу у своју косу“12. Дерншвам наводи легенду како
и зашто се почео носити „кацак“13. Плетенице и кацак су се китили уплитањем ситних
металних парица и металних трака. Са њима се коса подебљавала и истовремено
украшавала. Овакво уплитање металног новца и трака у косу, осим улоге украса, вероватно
је имало за сврху и истицање имовног стања власнице која их је носила.

[kojica]

Разлика између повезивања главе код девојака и удатих жена позната је од давнина.
По правилу девојке су ишле гологлаве – непокривене главе. Овај обичај био је познат
још код старих Словена. Међутим, има примера да су девојке у неким селима носиле
мараме што показују фотографије с краја ХIХ и с почетка ХХ века (фотографије 1, 2 и 3).

Старије жене су најпре главу повезивале троугластим белим марамама „врзоглавкама“
(Е-1532, Е-1533), па су преко везивале шамије14. И Јерина Шобић помиње да су жене
и девојке повезивале главу марамама беле боје „забраткама“15. Беле забратке су могле
да имају две супротне ивице оплетене свиленим концем (слика број 1, Е-942) или у шпиц
наплетену чипку. Истражујући мараме, забратке, у селима у околини Пирота 1995. године,
Вилма Нишкановић је забележила да се марама већих димензија – забратка носила веома
давно, везивала се на потиљку тако да је перо слободно падало низ леђа или се укрштала
под брадом и онда везивала на потиљку. Жене из низијских села су сматрале да је сврха
овога да се женама са Старе планине оваквим начином забрађивања открије лице16.

У етнолошким белешкама из прошлости Пирота наводе се сећања Косте Ропотског17 који
памти да су у другој половини ХIХ века жене у Пироту носиле само беле мараме
„шећерли-шамије“, док су зелене носиле само турске жене. У височким селима у околини
Пирота термин забратка пренет је на шамију. За тамошње жене забратка је шамија, односно
жене су се „забрађивале“ шамијама18. Почетком ХХ века старије жене повезују главу
зеленим или смеђим шамијама „зејтинлије“ (слика број 2, Е-2636 из Костура, Е-2648 из
Извора) и „каџавке“ (Е-1142), а девојке па чак и девојчице белим марамама које су називале
„опалке“ (Е-2639 из Костура). Из овога се види да су се забрађивале и девојке и удате жене.
Ј. Шобић наводи да су жене из околине Пирота своје беле мараме стављале у плавило и звале
их „модрилке“19.

[kojica]

Интересантан је начин повезивања мараме. Пресавијену према дијагонали, девојчице
и девојке су мараме укрштале под брадом и везивале на потиљку, а удате и старије
жене су укрштене крајеве мараме испод браде везивале у чвор на темену. У току лета
због врућине, мараме су прекривале само теме с тим што су крајеви укрштани за
вратом везивани испод потиљка тако да је средње перо мараме слободно падало низ
леђа.

За време празника и вашара забратке и шамије су украшаване великом украсном
иглом – „конђуша“, „чулумка“ или кераческа. То су веома дугачке игле, често дугачке
и до 40 цм, масивне биконичне главе, густо посуте ситним гранулама, а по средини, у
доњем делу главе и у подножју пуцета, венчићем од крупних гранула. Врх се купасто
завршава филигранским жичаним навојем у који се стављао памук натопљен мирисом
(слика број 3, Е-1923, околина Пирота ХVIII–ХIХ век). Неке игле су уместо великих
гранула имале увијену стаклену пасту црвене, зелене или плаве боје или су пак биле
украшене кратким ланчићима са привесцима (Е-1922 из околине Пирота ХVIII–ХIХ век).
Изобичајене су почетком ХХ века.

У етнолошким белешкама Владимир Николић каже да девојке из околине Пирота пре удаје
нису носиле шамију већ лакатник20. Лакатник се прави од ситних сребрних пара које се
пришију на платно тако да се то платно не види испод њих. Затим се направе тзв. „тестета“,
такође, од ситних пара на два парчета од платна па се „једно метне са стране до на једно
уво, а друго на другу страну до друго уво и пришије уз лакатник“.

[kojica]

Када се девојка уда, она одмах добија каицу и забрађује се марамом. Милка
Јовановић наводи да је после венчања кум (кумица) млади стављао каицу на
главу коју би она носила до краја живота22. Каица се правила од правоугаоног
кудељног платна (слика број 4), густо извезеног црвеним вуненим гајтаном
или концем тако да се није видела белина платна (платно Е-1443 је израђено
почетком ХХ века, а платно са инвентарним бројем Е-1079 је израђено у селу
Завоју уочи Другог светског рата). Овако извезен правоугаони комад платна
набирао се у полулопту. Врх капе је био „заплетен“ и извезен вуном разних
боја (слика број 5, каица Е-1442 је израђена почетком ХХ века, каица Е-1078
из села Завоја је израђена уочи Другог светског рата, а каица Е-1041 је израђена
1952. год. у Паклештици). Оваква плитка црвена капица се носила у околини
Софије и на Родопима23. Код описа черкеског одела Тихомир Ђорђевић наводи
да су жене на глави носиле плетену или везену полулоптасту црвену капицу са
разнобојним заплетеним врхом од вуне разних боја24. Није познато када су се
каице појавиле у овом делу шопског подручја и да ли имају неке везе са черкеском
капицом, али се зна да су из употребе изобичајене 60-их година ХХ века. Преко
каице се стављала бела марама. Додавало се и „прочеље“ – наниз ситних пара који
је украсно уоквиривао чело. Невесте и млађе жене су на каицу испод темена за косу
забадале украсну иглу да би држала капу да не спада. То је „седмоперка“, игла са
седам пера, зракасто разуђеног обода, са три лоптасте грануле и уфасованим каменом
плаве или црвене боје у средини (слика број 6, Е-1929, Добри До, ХVII-ХIХ век).
Треба напоменути да се игле конђуше и седмоперке појављују искључиво у околини
Пирота, те се због тога сматрају аутохтоним накитом.

[kojica]

Слика бр. 6. Игла седмоперка, ИБ-Е-1929

[kojica]

Као накит за главу коришћене су и „дзвезде“, састављене од две ажуриране розете,
спојене ланчићима, и „вен’ц“ од ниске ситних металних плочица са висуљцима у виду
парица. Укошњаци су били из једног или три дела, састављени од плочица различитог
облика с ланчићима и привесцима. Изнад десног увета, у шамију или косу су стављани
укошњаци „гронће“ и троугласте наушнице „мамлије“, а троделни спојени ланцима
„скопчалцима“ носили су се на потиљку, али су често красили и груди.

У низијским селима у околини Пирота неке жене су носиле фес, по угледу на градске
фесове, који није био прихваћен у планинским селима. У Музеју Понишавља се чува
примерак црвеног феса Е-2823, са нанизом ситних парица „прочељем“ и тепелуком,
из села Сукова с краја ХIХ и с почетка ХХ века.

Кошуља припада типу равно кројене тунике са широким неукројеним и право углављеним
рукавима. Састојала се од предњег и задњег дела („предње и задње платнô“) и уметнутих
клинова са стране („бочници“), затим рукава, мале јачице и обруба око врата („огрљак“).
На грудима је разрез „ошвице“ – платно ширине 2–3 цм. Кошуља је дугачка до изнад
чланака и при ношењу се доњи део видео испод горњих хаљетака (кошуља Е-1112 је из
Височке Ржане).

[kojica]

Кошуља је називана према врсти материјала од којег је била израђена или према украсима
тј. везовима који су скромнијег ликовног израза. Средином ХIХ века носила се кошуља
„аленица“25 која је добила назив према црвеној „алевој“ боји веза. Такву врсту кошуља
спомиње и Владимир Николић у етнолошким белешкама о старом Пироту од пре 140–150
година26. Он наводи да су ивице кошуља биле нашивене цветовима од памука или свиле
разних боја: зелене, алеве, црвене. На предњим полама кошуље су били извезени цветови
од свиле разних боја али углавном црвене, тзв. „бојеви“. Преко кошуље „аленице“ носила
се „саја“, хаљина дугачка до колена, напред расечена. Саја је израђивана од белог
конопљаног платна и опшивена црвеним гајтаном. Било је мало боље израђених саја, које
су на полама шаране басмом или црвеним гајтаном. Ова шара је имала дужину од једног
педља27 и звана је „барјак“28, због чега су овакве саје називане „барјаклије“29. З

бирка ношње Музеја Понишавља поседује једну сају Е-1113, израђену од конопљаног
платна, спреда отворену целом дужином, опшивену по ивицама љубичастим вуненим
гајтаном, са кратким рукавима право укројеним. На грудима је нашивена црна трака
опшивена црним цик- цак везом (слика број 7).

[kojica]

Најчешће су кошуљу шили од платна изатканог од конопље – „грснице“, због чега
се кошуља називала „грсничарка“. Пошто је конопљано платно грубље израде на
појединим кошуљама су јаку шили од памучног платна, којим је облаган и изрез на
грудима. Кошуље у Високу и Горњем Понишављу су без украса, али има и појединачних
примерака са дискретним везом, где је бодом покрстица направљена цик-цак линија
дуж изреза на грудима и на обрубу око врата. На кошуљи с инвентарним бројем
Е-1130 на јачици овалног изреза је вез покрстица од црног памучног конца. У току
летњег периода ношене су кошуље без рукава (слика број 8) као што су кошуље с
инвентарним бројем Е-1133, Е-1197 и Е-1206.

Сукно је хаљина без рукава, које у пиротском крају први пут помиње Милан Ђ. Милићевић
у свом делу „Краљевина Србија“ из 1884. године30, и представља карактеристичан хаљетак
по којем се шопска женска ношња издваја у односу на друге ношње у другим областима
Србије.

Сукно је хаљина израђена од црног домаћег ваљаног сукна, спреда непросечена, без рукава,
и дуга до испод колена. Састоји се из два права парчета (предње и задње сукнó) која се
спајају на раменима услед чега су отвори за руке могли да се обликују у округлине. На саставу
предњег и задњег сукна уметнути су клинови „бочници“. Број клинова се разликовао у
зависности од тога колика је ширина хаљине била у доњем делу, тако да је могло да се укроји
по један већи и по један мањи уметак или само по један већи уметак. Украјањем клинова се
постизало наглашавање струка.

[kojica]

Слика бр. 8. Женска кошуља, ИБ-Е-1133

[kojica]

На десној бочној страни је косо прорезан џеп опшивен вуненим или свиленим
гајтаном црвене или наранџасте боје. Ивице сукна и изрези за руке су такође
опшивени једноредним или дворедним гајтаном, најчешће црвене и наранџасте,
а ређе љубичасте и жуте боје. Око врата је овалан изрез који се на грудима
проширује у „пазуку“. Овај изрез на грудима може да буде правоугаоног и
срцоликог облика, често са украсима од гајтана и везеним украсом. Код сукна
са правоугаоним изрезом на грудима украшавање је једноставније (слика број 9).

Оно је израђивано гајтанима жуте, љубичасте и наранџасте боје, траком фабричке
израде и везом у техници правог бода. Понекад су терзије код украшавања сукна
са правоугаоним изрезом користиле срмени гајтан и конац („срмено сукнó“).
Ширина апликације која је пратила изрез на грудима кретала се од 3 до 5,5 цм,
а код срмене траке и до 8 цм (Е-528, Е-1229, Е-529, Е-820).

Срцолики изрез на грудима се почео употребљавати почетком ХХ века. Код
украшавања срцоликог изреза гајтан жуте или наранџасте боје аплицирао се у
три или четири реда. Његово копчање с три копче је било скривено испод
украшених ивица. Поред гајтана додаван је и вез од танког гајтана или жутог
свиленог конца, а шаре су „колчасте шевуљке“ (кружићи) и „крстасте шевуљке“
(крстасте шаре). Ширина апликације која је пратила изрез на грудима била је већа
и кретала се преко 6,5 цм (Е-2616, Е-822).



Слика бр. 10. Сукно, ИБ-Е-2616

[kojica]

Сукно се носило преко кошуље без обзира на узраст. У ХIХ и почетком ХХ
века сукно је представљало основни део празничне и свакодневне одеће,
а после Првог светског рата, прихватањем нових делова ношње постало је
углавном део свакодневне радне одеће. За време празника већина је
користила боље украшено сукно, углавном са срцоликим изрезом као и
„срмено сукно“ (Е-1232, фотографије 2 и 3).

У селима Горњег Висока која гравитирају према Димитровграду, под утицајем
Бугара носио се литак (слика број 11). Такође се облачио преко кошуље и без
опасивања прегаче, али се преко њега у струку опасивао ужи појас. Прави се
од танке тканине ткане у четири нити, не ваља се и обично је обојен у црно.
Литак је по кроју једноставнији од сукна. Састоји се од једног равног комада
тканине коме је у средини просечен разрез за главу и два или четири клина
од којих су по један или два намештена на обе стране од пазуха надоле. Овакве с
тране су допринеле да отвори за руке остану четвртасти, неправилни и
необликовани. Украшаван је гајтанима разних боја на грудима, око изреза за
руке и по целом дну. Поред домаћег гајтана главни су украси металне траке,
затим у редовима, један изнад другог, куповни ужи и шири ширити. Између
њих се прошивају шљокице и „ласке“ – мали метални кружни украси (Е-490,
а литак Е-915 је израђен око 1915. год. и ношен је у Ракити-Сукову).



Слика бр. 11. Литак, ИБ-Е-915

[kojica]

Користила се једна варијанта сукна која је заправо прелаз између сукна и литака,
а који се носио у селима око Пирота. То је сукнени литак (слика број 12). Материјал
је исти као код сукна, а украс је као код литака распоређен на грудима и по дну
хаљине. Спреда на грудима је дубоки правоугаони изрез који је опшивен срменом
траком око које су распоређене шљокице у виду полукругова или вијуга, крстића
или су завоји испуњени шљокицама. Доњи руб је такође опшивен срменом траком
изнад које је орнамент двоструко или троструко постављених шљокица попут вијуга.

Ова варијанта сукна представља млађу фазу развоја с обзиром на врсту и начин
украшавања. Сукнени литак је изразито празнични хаљетак (Е-498, Е-501).

Назив „сукно“ вероватно је старословенског порекла. Л. Нидерле наводи да су
Словени носили преко рубине сукно или сукман с рукавима, дугачак до испод колена.
Г. Маслова налази касније у ХIХ веку, тип овог хаљетка у московској области. Према
свему судећи, сукно је један од најстаријих хаљетака код нас, наслеђен још из старе
словенске баштине.

По хладнијем времену и зими испод сукна облачио се „елек“ израђен од белог сукна,
кројен без рукава и са отвореним предњицама, дужине до испод појаса. По ивицама
најчешће је опшиван гајтаном плаве боје домаће израде. Изобичајен је почетком
ХХ века. Збирка ношње Музеја не поседује сукнени јелек, па је опис дат из литературе.



Слика бр. 12. Сукнени литак, ИБ-Е-501

[kojica]

У дане када се носило сукно, празником су жене преко кошуље носиле јелек
од тамније вунене тканине, без рукава, са срцоликим отвором на грудима са
гајтанском оптоком и зејтиницама у угловима. Отвор се закопчавао са четири
пуцета. Овај јелек је био дужине до скута и понекада је био постављен памуком.

Овакав јелек, испод сукна носи Параскева Давидова (фотографија број 3, ИБ-1408)
из 1905. године.

Крајем ХIХ века, под утицајем градске средине, најпре у низијским, а онда и у
планинским селима почињу да се носе зубуни („з’б’н“, „заб’н“) од пругастог
платна алаџе33 (слика број 14) или турске свиле, која се увозила са Истока.
Радиле су га искључиво терзије у Пироту. Зубун припада хаљетку отвореног
типа, без рукава је, испуњен памуком и прошиван. Постава је од белог памучног
платна. Ношен је преко дуге кошуље са прегачом. Најпре је набављан за девојке
пред удају и за венчање, а после су га носиле како млађе тако и старије жене.
Крој: леђа и предње поле су од равног комада, а бочне стране су косо укројене
тако да дају већу ширину у доњем делу. На бочним странама су косо укројени
џепови опшивени гајтаном. Изрез око врата је овалан. Копча се само у грудном
делу. Зубун је дуж ивица опшивен гајтаном. Ношен је углавном о празницима.



Слика бр. 13. Зубун, ИБ-Е-485