Преко вуненог појаса опасивао се „ремик“, узани кожни каиш који је служио
за притезање и прикупљање грубе одеће, а истовремено чувао да се доњи
широки појас не олабави. С једне стране ремик би могао бити остатак „силава“,
широког кожног појаса са преградама, који је служио за остављање оружја,
дуван-кесе и другог59. С друге стране може се претпоставити да је преузет
из одеће турских војника, као што је случај у мариовској ношњи у Македонији
која се на исти начин опасује широким вуненим појасом и ремиком преко њега.
За ремиком је увек висио нож ручне израде, а о појасу су сељаци стављали
дуван и лулу, па им је служио као џеп.
Кабаница „опанџак“ са капуљачом „гуглом“ карактеристичан је горњи хаљетак
који се огртао преко целокупног одела. Израђивана је од пунијег добро ваљаног
сукна. Без рукава је. Кројен је тако да су између предњег и задњег дела, на
раменима уметнути клинови који се шире према доњем делу у кружни облик.
Спреда, под вратом, закопчава се на „запонак“ или „пекљу“ – замку и дугме од
сукна. На задњем делу је додатак капуљача – „гугла“. Раније је у ХIХ веку опанџак
по ивицама био опточен белим или мрким вуненим гајтаном, што код каснијих
примерака из прве половине ХХ века није случај.
До 70-их година ХIХ века кабаница – опанџак је била од белог сукна као и остали
хаљеци. Од тада је тамније боје тј. од природне боје вуне, што је било и практичније,
јер се ово сукно мање прљало (Е-905, Е-1750) или се израђивало у комбинацији
белог и мрког сукна у виду мањих или већих квадрата (слика број 29, Е-910).
Приликом израде сукна пазило се да оно буде оштро како би боље штитило од кише.
Опанџак је дужи од свих горњих хаљетака. Носили су га млађи и старији људи. То
је изразито хаљетак сточара који је ношен током целе године у великом делу
Балканског полуострва.