Nekoć smo svi plakali isto.Najljepšom muzikom na svijetu-plačem novorođenčeta.
Danas ne plačemo svi.Zašto je to tako?
Nekoć smo svi plakali isto.Najljepšom muzikom na svijetu-plačem novorođenčeta.
Danas ne plačemo svi.Zašto je to tako?
Prosječna žena u životu provede plačući 12000 časova.
Muškarci plaču,po nekim istraživanjima,jednom mjesečno..a žene najmanje 5 puta mjesečno.
Muškarci plaču manje! Ali,to nema veze sa emocijama
Suze su samo neurofiziološke reakcije na emotivna stanja i na njihovu učestalost i snagu utiču hormoni.
To da su suze zdrave,nesumnjivo je sa medicinske tačke gledišta jer masiraju žlijezde,olakšavaju psihička tegobna i napeta stanja i nervoze.
Plačemo od tuge,sreće,bola,nervoze ,smijeha..
koliko plačete vi i ljudi vama bliski?
Mislite li da je suza zaista olakšanje
Dok vi privirite,citiraću našeg dragog Duška Radovića:
"Skromni ljudi stidljivo plaču,znaju meru i u plakanju..Mali ljudi ne plaču,već cmizdre,oni nemaju ni pravih muka,ni pravih suza.
Lako plaču samo zaboravni.Ima onih koji nikada ne plaču,koji čuvaju suze za svaki slučaj.
Malo je života za mnogo plakanja,mnogo je plakanja za malo života. "
ja sam nešto zaboravila kako se plače..
Večnost je čista sadašnjost.
Rijetko kad plačem.Bude mi nešto teško,ali ne plačem.Ali,kada mi se svega nakupi,kada počnem plakati,plačem neutješno.I za to što me tog trenutka pogodilo,i za ono od prije.Sjetim se svega i lijem suze za sve ono što nisam prije isplakala.I da...plačem da me niko ne vidi.Obično pobjegnem u kupatilo,zadržim se i izađem sa strašnim očima.
Ja sam lak na suzama. Dodiruju me svake sitnice. Na krupne stvari i dogadjaje ostajem zapanjen, snuzden i nemocan da nesto promenim a nema ni suza. A tako bih voleo da sam stvarni Supermen pa da malo prosetam ovom zemaljskom kuglom i resim neka pitanja koja me muce. Rado bih obisao jedan kontinent i jedno ostrvo ovde u blizini Evrope.
Sve sto kazem potpisujem
U vala, umem da zaplacem. Niej to bas tako cesto, ali umem da grunem kad mi je tesko. Ne stidim se toga. I bude mi lakse, da, mnogo.
Ja sam samo tu, da vreme brze prolazi....
Jedno tumacenje kaze da ljudi na sok,stres,ruzne dogadjaje reaguju dvojako.Oni koji placu i grcaju i oni koji se slede.Ja sam medju ovim drugim.Znam da kada mi je umro otac nisam mogla suzu da pustim,imala sam tu neku kamenu facu,sa cvrsto stisnutim zubima i moja sestra kaze da se prosto plasila da me pogleda...a onda me je treci dan kad sam sedala da doruckujem stiglo tolikom silinom da sam mislila da cu se ugusiti.Uvek mi se tako desava,da me to stigne odlozeno,da sam u stanju da placem tek posle i da mi je ponekad krivo sto izgledam kruto ili bezosecajno.
pa dugo nisam plakala...jedno 15 godina uopšte...a onda, poslednje 4 i po...malo-malo pa zaplačem - ili kad se setim, ili kad gledam nešto na tv, ili kad čujem neku pesmu - stegne mi se grlo i krenu suze...šta me briga da li je lekovito ili nije....neka teku suze ako tako treba.
где си пошла с крмељиве очи
O plakanju imam svoj poseban stav (...a o čemu nemam jel' )
Dolazimo na svet objavljujući svoj dolazak plačem ,i odlazimo sa ovog sveta
tako što nas plačem ispraćaju (ako imamo sreće da neko za nama i zaplače)
Obzirom da je život jedno veliko plakanje ,trudim se da radosnica bude više
i nekako mi te lako krenu ....one druge mi je jako teško izvući ,a zašto?! ...ne
bih znala da ti kažem ...valjda tako pokušavam da se suprodstavim ....ne znam ...
Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nežnost kukavičluk
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a ćutanje neznanje.
sto sam starija sve sam osetljivija, uvredljivija, ali ne moze me svako dovesti do suza, do skoro su to bile samo dve osobe u mom zivotu, pa je jedna otpala, moj tata, oguglala sam, ali bilo sta izreceno od strane mm ukoliko je tipa kritika, prebacivanje za nesto, ako me takne, odmah mi krenu suze. nekad ne placem, samo stoje u uglu oka, kao da cekaju dozvolu da krenu...