Лекције за пети разред основне школе

[kojica]

Човек је, дакле, после раскида заједнице с Богом, сам кроз јело и биолошко
рађање и размножавање хтео да достигне бесмртност, али је промашио. Остао је
смртан. Зато свети оци називају Адамов грех промашајем. Што је више јео и што се
више рађао, човек је све више умирао. Тако је целокупна створена природа ушла у
један зачарани круг постојања, у биолошки начин живота и размножавање који је
изгледао да доноси живот, али је у суштини доносио смрт. Почела је историја рода
људског одвојеног од Бога у којој је царовала смрт или, тачније, лажни живот. Од
Адама смрт свих људи јесте последица њиховог постојања одвојеног од Бога. Из тог
круга човек више није могао да изађе сам, без Божје помоћи.

Грех првог човека Адама је у томе што није остварио заједницу са Богом у којој
је бесмртност и зато се Адамов грех поистовећује са његовом смрћу. Сви људи су
грешни зато што су сви смртни, односно зато што се рађају од Адама и на тај начин
наслеђују смрт.


Подсети се, размисли и одговори

- Које су последице по човека и по природу произашле из неостварења
заједнице првог човека Адама с Богом?
- Шта је Адам учинио да би победио смрт?
- Због чега биолошки начин живота и рађање не могу да човеку обезбеде
бесмртност?
- Како свети оци другачије називају грех?
- Објасни зашто је Адамов грех промашај.
- Који је други начин да се победи смрт?

[kojica]

13. ЧОВЕК ТРАЖИ У ПРИРОДИ ЛЕК ПРОТИВ СМРТИ

Сва даља историја човека показује да човек све чини да би живео, тачније да
би се спасао од смрти. Човек је лек против смрти најпре почео да тражи у природи.
Међутим, и природа је смртна, зато што је створена ни из чега. Постала би бесмртна
да се сјединила с Богом. Будући да је Адам био задужен да природу сједини с Богом
кад није то учинио природа је изгубила прилику да постане бесмртна. Отуда,
узалудно је тражити лек против смрти у природи. Да би човек живео вечно, а самим
тим и створена природа, потребно је било да Син Божји сиђе у свет и сједини се са
човеком . Но, ово је и даље подразумевало да се и човек са овим сложи.

С друге стране, човек је почео да се бори с природом да би му она послужила
у циљу превазилажења смрти. Онда када би се природа показала непослушном и
јачом од човека, човек ју је проглашавао за бога и обожавао је. Одатле је настало
идолопоклонство. Уместо да обожава Бога Творца, човек је почео да обожава
творевину. Стварање разних цивилизација у историји рода људског израз је тежње
човека само ка једном циљу: тај циљ је победа над смрћу и осигурање бесмртности за
човека! Тежња ка решењу проблема смрти огледа се и у религији, науци,
философији, као и у разним друштвеним системима. Све се ово, међутим, до сад
показало бескорисним. Једину наду у превазилажење смрти човечанству је дао
Господ Исус Христос својим васкрсењем из мртвих. Зато што је Христос Син Божји
који је постао човек.


Подсети се, размисли и одговори

- Шта је крајњи циљ свих људских напора?
- Зашто је човек постао идолопоклоник, тј. зашто обожава природу?
- Шта човек тражи истражујући природу?
- На који начин се може победити смрт? Ко нам је то открио?

[kojica]

14. БОГ И ДАЉЕ ЖЕЛИ ДА ОСТВАРИ ЗАЈЕДНИЦУ СА ЧОВЕКОМ ДА БИ СПАСАО
И ЊЕГА И ПРИРОДУ ОД СМРТИ

И поред одбијања првог Адама да се оствари заједница између њега и Бога
кроз рођење Сина Божјег као човека, Бог није одустао од своје намере. Јер ово је
једини начин да свет који је створио живи вечно. Да би се то остварило потребно је
било: да Бог поново има иницијативу у том сједињењу и да човек слободно
прихвати да дарује природу Богу. Јер, као на почетку историје , тако и сада, то није
могло да се деси без Божје иницијативе, као ни без човека и његовог слободног
пристанка. Рођење Христово, у коме би се успоставило јединство између Бога и
створене природе, требало је да буде слободни силазак Сина Божјег у свет са
слободним допуштењем човека.

Да би се, међутим, у новим условима то и остварило, потребно је било да се
Син Божји роди као човек, али не на исти начин на који се рађају и сви остали људи:
од мужа и жене. Јер, смрт се од Адама преносила с човека на човека природним
рађањем. Спаситељ света од смрти требао је да буде бесмртан и зато је требао да се
роди на другачији начин од оног на који се рађају сви остали људи. И ово је
потврђено у Христу који се родио као човек од Духа Светог и Марије Девојке.
С друге стране, после пада Адама његова и сва остала природа је постала
смртна. Да би је ослободио од смрти Син Божји је требао да узме природу онаквом
каква је она после пада, тј. као смртну. Прихватајући палу природу, међутим, Син
Божји је требао да прихвати и смрт. Речју, да би спасао човека и природу од смрти
кроз сједињење с њом Син Божји је требао да умре. И није било другог избора него
да Син Божји постане човек и да умре, ако је Бог и даље хтео да успостави заједницу
са човеком и природом и ослободи их од смрти.

И то се управо и десило. Када је по Божјем благослову дошло време за то, Син
Божји се родио као човек, Господ Исус Христос и умро је на крсту да би нас
ослободио смрти. Христос је пре рођења као човек био Бог, Син Божји. Када се
родио као човек, постао је Богочовек. Он је рођен не на природан начин како се
рађају сви остали људи, већ од Духа Светог и Марије Дјеве и то слободним
пристанком Богородице. Тиме је показао да је он Бог, Син Божји и да је слободан од
смрти иако је постао човек. Својом смрћу на крсту, међутим, Син Божји је показао да
је он узео нашу смртну природу и постао човек као и ми, смртан, да би нас и нашу
смртну природу ослободио од смрти испуњавајући оно што први човек Адам требао
да уради, а није. И то је учинио из љубави према нама.

[kojica]

Рођење Исуса Христа Бог је на разне начине најављивао људима од самог
почетка историје, чиме је почела нова етапа у историји света. Ту епоху можемо
назвати припремом рода људског за рођење Сина Божјег као човека, тј. за рођење
спаситеља света, Исуса Христа. Другим речима, то је историја коју нам описује Стари
завет.


Подсети се, размисли и одговори

- Зашто је природа остала смртна после греха човека Адама?
- Зашто Бог није променио свој план о човеку и природи?
- Шта је за свет и природу значило рођење Сина Божјег?
- Шта показује Христово натприродно рођење, а шта његова смрт?
- Образложи зашто је Бог требао да постане човек и да умре да би свет био
спасен од пропадања, односно од смрти.

[kojica]

15. ПРИПРЕМА ЉУДСКОГ РОДА ЗА РОЂЕЊЕ ХРИСТА СИНА БОЖЈЕГ КОЈИ ЋЕ
ПРЕТРПЕТИ СМРТ ДА БИ СПАСАО ЉУДЕ И ПРИРОДУ

А Адам рече: жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. А Господ
Бог рече жени: зашто си то учинила? А жена одговори: змија ме превари те једох. Тада рече
Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звери
пољске... И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твога и семена
њеног; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати. (1Мој 3, 12–15).

По одбијању Адама да изврши оно што је Бог од њега очекивао, због чега се
појавила смрт у природи, Бог није оставио човека и природу. Обећао му је да ће Син
Божји постати човек као женин потомак и да ће он уништити смрт. Бог је, дакле, и
после греха Адама, остао при свом првобитном циљу о творевини. Циљ је да Син
Божји сиђе у свет и постане човек како би творевина и људи живели вечно у
заједници с Богом. Да би Син Божји постао човек потребно је било да се и он роди
као и остали људи. Будући да се после греха првог човека приликом рађања
истовремено преносила и смрт у природи, сваки новорођени човек је аутоматски
био и смртан. Христос, међутим, да би био спаситељ од смрти требао је да буде
бесмртан. Јер то би био доказ да је Христос Бог, Син Божји. То значи да је Син Божји
требао да се роди као човек на другачији начин, него што се рађају сви остали људи.
Требао је да се роди од Духа Светог и Девојке.

Богородица Марија је слободно даровала своју природу Сину Божјем да он
постане човек. Тиме се испунило то што је Бог и очекивао од човека: да он слободно
допусти да се роди Син Божји као човек. Поставши човек Христос је сјединио сву
створену природу у себи и принео је Богу Оцу. Учинио је, дакле, оно што је
првобитним планом Божјим о творевини и било предвиђено. Да сва створења буду
возглављена у Христу Сину Божјем.

[kojica]

Да би се то постигло, било је потребно припремити човека да на то пристане.
То је подразумевало да човек најпре схвати да не може сам да победи смрт, а затим
да затражи помоћ Божју. Припрема рода људског за рођење Спаситеља света од
стране Бога била је различита и свеобухватна. У зависности од прихватања самих
људи. Најјасније наговештаје о рођењу Сина Божјег као човека Бог је дао преко
изабраног народа, тј. преко Јевреја - Израиља.


Подсети се и одговори

- Шта је Бог замислио да се догоди кад је стварао природу и човека?
- Да ли је тај план Божји промењен после одбијања човека да на остварењу тог
плана сарађује с Богом?
- Шта би се десило с створеном природом и човеком да се тај план није
остварио у Христу?
- На који начин је Бог припремао род људски за догађај оваплоћења Сина
Божјег? Где то можемо да прочитамо?

[kojica]

16. СИН БОЖЈИ ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ПОСТАНЕ ЧОВЕК И ДА УМРЕ ДА БИ СПАСАО
ЧОВЕКА И ПРИРОДУ ОД СМРТИ

Иако сам циљ Божји о свету није промењен, после пада Адама промењен је
начин остварења тог циља. Нови начин да се оствари план Божји о творевини била
је смрт Сина Божјег јер је природа коју је узимао већ била смртна падом човека.
Будући да је Бог и на почетку имао план да се сједињење створене природе са
Сином Његовим оствари преко човека и његовим слободним пристанком, то је и
сада поштовао. Човек је једино биће које, поред Бога, одлучује о спасењу света од
смрти. Зато што је човек по природи причасник целокупне створене природе,
материјалне и духовне. Као личност, тј. као икона Божја, човек је носилац постојања
природе. Као слободно биће могао је слободно да одлучује да ли ће ту природу дати
Сину Божјем, или неће. Да први човек није погрешио Син Божји би постао човек и
сва створена бића би се преко човека Адама сјединила с Њим и не би окусила смрт.
Овако, Христос је умро на крсту, чиме је показао да је узео нашу смртну природу и
постао човек као и ми, да је као човек, тј. уместо Адама принесе Богу Оцу.

Пошто се смрт у природи после пада Адама преносила приликом природног
рађања, сваки човек је био смртно биће. Да би Син Божји сјединио људску природу с
Богом, а преко ње и осталу створену природу, и спасао је од пропадања, није било
другог начина него да Син Божји постане човек и да умре. Својом смрћу Христос би
показао да је узео палу природу у себе, тј. смртну. Ту улогу добровољно је преузео на
себе Син Божји.

Ради спасења творевине потребно је било, дакле, не само да се Син Божји роди
као човек да би се на тај начин Бог сјединио са човеком, већ је било потребно и да
умре како би испунио и оно што је људско. Зато што су после Адамовог пада сви
људи и сва бића постали смртни по природи, а ту природу је требао човек да
принесе Богу и то слободно. Речју, Син Божји поставши човек испунио је два
задатка: оно што је требао да испуни као Бог, тј. да сиђе и узме створену природу и
сједини је с Богом и оно што је требао да испуни човек, а то је да слободно принесе
природу Богу.

Овај нови начин спасења природе од смрти укључивао је, дакле, и једну
новину и за самога Бога. Та новина се огледа у томе што је Христос сада требао да
умре да би испунио оно што први човек није испунио. Ова новина је настала падом
првог човека. Тиме што је умро за нас и наше спасење, Христос је показао неизмерну
љубав према нама. Јер нема веће љубави према неком од тога да живот свој дамо да
би тај други живео. Поготову ако то учини Бог за нас који је слободан од смрти. Син
Божји је на то слободно пристао да би испунио вољу Бога Оца и нас спасао од смрти.
Зато све најаве Божје о рођењу Сина Божјег као човека ради спасења човека и
остале творевине од смрти, садржавале су и најаву о Христовој смрти. Како и на који
начин је то Бог објављивао људима, видећемо касније.


Подсети се и одговори

- На које је семе женино мислио Бог кад је рекао да ће оно победити смрт?
- Зашто је Син Божји као нови човек требало да умре да би спасао природу од
смрти?

[kojica]

17. ОНО ШТО СЕ ЗБИЛО С НОЈЕМ НАГОВЕШТАВА ДА ЋЕ СПАСЕЊЕ СВИМ
БИЋИМА ДОЋИ ПРЕКО ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ У ЗАЈЕДНИЦИ С БОГОМ

Али Ноје нађе милост пред Господом... И рече Бог Ноју: крај сваком телу дође преда
ме, јер напунише земљу безакоња; и ево хоћу да их затрем са земљом. Начини себи ковчег од
дрвета гофера, начини и прегратке у ковчегу; и затопи га смолом изнутра и споља. И
начини га овако: у дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, и у висину
тридесет лаката; јер ево пустићу потоп на земљу, да истребим свако тело у коме има жива
душа под небом, што год је на земљи све ће изгинути. Али ћу с тобом учинити завет свој: и
ући ћеш у ковчег ти и синови твоји и жена твоја и жене синова твојих с тобом. И од свега
жива, од свакога тела узећеш у ковчег по двоје да сачуваш у животу са собом; а мушко и
женско нека буде... И узми са собом свега што се једе да буде хране теби и њима. И Ноје
учини како му заповеди Бог. (1Мој 6, 1–22).

И поред тога што су многи људи у време патријарха Ноја, не верујући у Бога и
његово обећање о спасењу, живели у безакоњу, Ноје је веровао Богу. Он се надао у
Божју милост. Зато је Бог њега избавио тренутне смрти која је потопом задесила све
становнике земље, али и одабрао да он буде праслика на који начин ће Господ на
крају спасти сву творевину и све људе од смрти кроз васкрсење. То је Христос и
његова Црква.

Оно што се догодило с Нојем указује на то да ће будући спаситељ света од
смрти такође бити човек. Али човек који је у заједници с Богом, односно Богочовек.
На овај начин Бог је остао при свом првобитном плану о спасењу света од смрти – да
то буде преко Сина Божјег који ће постати човек и његове заједнице с Богом.
Ноје и његова лађа праслика су Исуса Христа и заједнице људи с њим, тј.
Цркве, односно будућег Царства Божјег и вечног живота. Као што се спасло од
потопа све оно што је ушло у Нојеву барку, тако ће се спасти од смрти све оно што
уђе у заједницу са Христом, тј. у Литургијску заједницу. Зато Црква у којој се народ
окупља на Литургију личи на брод.

[kojica]

Ноје је по заповести Божјој примио у своју барку све врсте које је Бог створио
на земљи да би биле сачуване од смрти. Отуда Литургија прима у своју заједницу све
људе и све оно што је Бог створио, јер је Бог све то створио за вечност. Једино онај
који не жели у заједницу с Господом, он се неће спасти. То наравно важи само за
људе, зато што су људи слободни и слободно одлучују да ли ће остварити заједницу
с Господом или неће, док ће се природа спасти сва. Будући да су људи слободни и да
је слобода оно што људе и чини људима, Бог ће поштовати слободу људи. Јер, Бог не
жели да ускрати оно што је из љубави већ даровао људима, а то је слобода.

Потпунију слику свога плана о спасењу света Бог је открио преко
родоначелника Аврама, склапања савеза с њим и благосиљања свега народа у њему.


Подсети се и одговори

- Зашто је Бог казнио људе и земљу потопом?
- Шта прасликују Ноје и његова барка?
- На основу приче о Ноју шта закључујеш – ко ће се све спасти од смрти и на
који начин?

[kojica]

18. ИЗБОР АВРАМА И САВЕЗ БОГА С ЊИМ КАО ПОЧЕТАК ЦРКВЕ

И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода свога и из дома оца свога у земљу
коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велики народ, и благословићу те и име твоје
прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају и проклећу
оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи. Тада пође
Аврам, као што му каза Господ (1Мој 12, 1–4).

Бог је позвао Аврама да пође за њим обећавши да ће му дати земљу у наслеђе
и од њега начинити велики народ који ће се назвати Народ Божји. Овим догађајем
Бог је учинио почетак старозаветној Цркви. Аврам је био праслика Христа, а стари
Израиљ је био праслика новозаветне Цркве чији је начелник Господ Исус Христос.
Божји позив Авраму, као што смо видели, значио је да Аврам остави своју
породицу и пође за Богом и да му Бог буде отац. Шта ово конкретно значи у односу
на новозаветну Цркву?

У новозаветној Цркви Господ Исус Христос је такође позвао да сваки онај ко
жели живот вечни, остави све и пође за њим. Аврам је, као и сви људи, имао свог оца
по природи, онога који га је родио. На основу тог искуства, искуства природног
рађања, отац нам је онај који нам даје живот. Међутим, то је само ако посматрамо
своје постојање из перспективе природе. Реално, ми смо смртна бића зато што смо се
родили од оца, који је такође смртно биће. А ми бисмо желели, као и сваки човек
што жели, да будемо вечни, тј. да не умремо. То можемо остварити у заједници с
Богом.

Остављајући свој дом и везујући се слободно за Бога, Аврам је у Богу потражио
свој извор живота. Не, дакле, у свом природном оцу, него у Богу. То не значи да је
Аврам омрзнуо свог природног оца, већ је разумео да му он не може дати вечни
живот и зато је кренуо за Богом. У тој слободној заједници, заједници љубави с
Богом, Аврам је гледао на Бога као на једну конкретну личност. Бог је постао Бог
Аврамов, а не једна безлична природа, или сила. Као кад ми заволимо неког, онда тај
човек за нас постаје једна конкретна личност, наша личност. Штавише, без те
личности не можемо више ни да замислимо свој живот. На исти начин Бог је постао
за Аврама отац без кога он више није могао да живи. Зато је био спреман све да
жртвује за Њега, чак и свог јединца, сина Исака, и то не зато што није волео свог сина
Исака. Волео га је и те како. Био је на то спреман из истог разлога из кога је оставио
свог оца, а то је сазнање да му Исак не може дати вечни живот за којим је Аврам
тежио. Тим пре што се Аврам управо на Исаку уверио да је у Богу извор живота и да
он може поново вратити Исака њему, иако га претходно узме себи. Многи
родитељи, међутим, мисле да им деца могу дати вечни живот, да су она продужетак
њиховог постојања и зато се за њих везују као за Бога. Међутим, то не може бити.
Новорођено дете је други човек, који је исте судбине као и његов отац, тј. смртно је.
Да бисмо били бесмртни, потребно је да и родитељи и деца уђу у заједницу с Богом.
Зато само у Христу, кроз кога остварујемо заједницу с Богом и добијамо живот вечни,
постоји права љубав и деце према родитељима и родитеља према деци. Јер ко од
родитеља каже да воли своје дете, а да при том не мисли на његов вечни живот? Ако
некога волимо, а при том не желимо да тај кога волимо живи вечно, да не умире,
онда је наша љубав лажна. У ствари то и није љубав.

[kojica]

Пре него што је Аврам заволео Бога, и Бог је заволео Аврама више него остале
људе и гледао га је као свог сина. Штавише, све остале људе Бог је гледао кроз
Аврама и зато је волео оне који њега воле и грдио је оне људе који су мрзели Аврама.
На тај начин, преко узајамне љубави Бога и Аврама, настао је Савез између Бога и
света. Бог је гледао на остале људе и свет кроз Аврама, а људи су опет, гледали на
Бога кроз Аврама и зато је њихов Бог био не само Бог, већ Бог Аврамов. Људи су
улазили у заједницу са Аврамом да би остварили заједницу с Богом, верујући да ће
им Бог Аврамов помоћи да се спасу од смрти. То су показивали једним видљивим
знаком, тј. обрезањем.

Обрезање је било остваривање заједнице с Богом преко Аврама и тако је
настала прва Божанска заједница, или Старозаветна Црква, која је указивала на
долазећу Новозаветну Цркву, у Исусу Христу.

Карактеристично за Старозаветну Цркву јесте то да је она заједница слободе,
како Аврама и његових потомака с Богом, тако и људи међу собом. Зато нико није
могао да постане члан те заједнице само по природном рођењу, већ пре свега
обрезањем. Обрезање је био знак слободне заједнице човека с Богом и с другим
људима насупрот заједници по рођењу, која није израз слободе. Јер, рађајући се,
улазимо у једну конкретну заједницу с другим људима, али не својом вољом.

Иако је, међутим, Аврам био веран Богу каквог није било међу старозаветним
праведницима, он ипак умире и није он спаситељ света. Зашто? Зато што је и поред
своје праведности Аврам био рођен као и сви други људи и био је смртан. Да би се и
Аврам и свет спасли од смрти, требало је да дође Господ, да Бог сиђе међу људе и да
постане човек како би се створена природа поново сјединила с Богом. Аврам ће бити
вечно жив и њега ће Христос васкрснути, зато што је веровао Богу и пре него што се
Христос родио. Због тога је Аврам, као и сви старозаветни праведници, био само
праслика Христа, тј. спасења света кроз сједињење Бога и човека.


Подсети се, размисли и одговори

- Ко је Аврам? Зашто га је Бог позвао да пође за њим?
- Шта је изабрао Аврам определивши се да пође за Богом?
- Како је Бог постао Бог Аврамов?
- Зашто је Аврам био спреман да жртвује и свог јединог сина Исака?
- На који начин је преко Аврама настао савез између Бога и света?
- Како је настала Старозаветна Црква?
- Зашто Аврам није могао бити вечно жив пре него што је Бог постао човек, тј.
пре појаве Христа?

[kojica]

19. ЖРТВОВАЊЕ ИСАКА КАО ПРАСЛИКА СМРТИ СПАСИТЕЉА ЗА ЖИВОТ
СВЕТА

После тога хтеде Бог да искуша Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: Ево ме. И
рече му Бог: Узми сина свога јединца, Исака, па иди у земљу Морију и спали га на жртву на
брду где ћу ти казати. И сутрадан рано уставши Аврам осамари магарца и узе са собом два
момка и Исака сина свога; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза
Бог. Трећи дан подигавши очи Аврам угледа место из далека. И рече Аврам својим момцима:
останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо Богу вратићемо
се. И узевши Аврам дрва за жртву натовари Исаку сину своме, а сам узе огња и нож па
отидоше обојица заједно. Тада рече Исак Авраму оцу своме: оче! А он рече: шта, сине? И рече
Исак: ето огња и дрва, а где је јагње за жртву? А Аврам одговори: Бог ће се, сине, постарати
за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно. А кад дођоше на место које му Бог каза,
Аврам начини онде жртвеник, метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свога метну га на
жртвеник врх дрва. И узмахну Аврам руком својом да закоље сина свога. Али анђео Господњи
викну с неба и рече: Авраме, Авраме! А он рече: ево ме. А анђео рече: не дижи руку своју на
дете и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свога
јединца мене ради. И Аврам подигавши очи погледа; и гле ован иза њега заплео се у чести
роговима. И отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву уместо сина свога (1Мој 22, 1–
13).

Све жртве које су људи приносили Богу у Старом завету указивале су на
саможртвовање Господа нашег Исуса Христа ради спасења света. Праслика те жртве
био је и Исак. Исак је био Аврамов син јединац, тј. њега је Аврам много волео и он је
био Авраму све што је имао. Међутим, да би показао Богу своју оданост и да ни за
шта на свету неће оставити Бога, Аврам је на Божји позив био спреман чак и јединца
Сина да жртвује. Аврам је толико веровао Богу да је сматрао да му Бог може поново
вратити вољеног Исака, као што му га је и дао иако је његова жена Сара била стара и
није могла више да рађа. Само ако буде пријатељ Божји.

Аврам и његов једини син Исак били су праслика Бога Оца и Сина и њихове
љубави према нама. Господ Христос је Син Божји, такође јединац и њега је Бог Отац,
из велике љубави према нама, дао нама да живимо њиме. По речима Јеванђелисте:
“Бог је тако заволео свет да је и Сина свога дао да сваки који верује у њега не погине
него да има живот вечни”. Син Божји је постао човек и умро је да би нас људе и сву
природу спасао од смрти приводећи је Богу Оцу.

Тиме што Бог није дозволио Авраму да принесе Исака на жртву, Бог је показао
да он човеку не жели смрт. Бог не тражи од људи верност и љубав да би их жртвовао
себи, него да би људи имали живот вечни. Бог не жели нико да умре, чак ни
грешници који га не поштују и руже. И њима Бог даје живот, уколико то они сами
желе и то од Бога очекују.

[kojica]

Пошто Бог не жели да људи умиру, још мање је желео да његов Син јединац
умре. Међутим, Господ Исус Христос је постао човек и умро за нас, не зато што је то
Бог хтео да би тиме показао своју силу над нама, или, зато што није волео свога
јединца Сина, већ зато што другачије није могло да буде. Ако је Бог желео да људи и
сва његова створења победе смрт и живе вечно, није могло бити другачије него да се
Син роди као човек и да умре за нас. Јер, преко човека је могло једино да дође
спасење свету, а пошто је то први човек одбио, Син Божји је требало да постане човек
и да он слободно сједини створену природу с Богом. То је свакако изискивало и
његову смрт, зато што је после греха првог Адама, смрт била реалност за све људе и
за сву створену природу. Син Божји, да би нас спасао од смрти, требало је, дакле, да
постане човек, да узме у своју личност природу која већ умире, а то је укључивало и
неопходност да прође кроз смрт. Јер и ми људи умиремо зато што нам је природа
смртна и што она умире. А кад умире природа, онда се то одражава и на личност.
Јер личност без природе не постоји, као што ни људска природа без личности не
може да постоји. И то је Син Божји добровољно прихватио из љубави према своме
Оцу и из заједничке љубави према нама.

Бог је, међутим, заиста показао да нас воли и да тражи нашу љубав да би нас
на тај начин учинио вечним бићима, тиме што је васкрсао Христа из мртвих. Јер
љубав, тј. слободна заједница човека с Богом у Христу, једини је начин да се победи
смрт. Та љубав се пројављује у Евхаристији и као Евхаристија и зато је она једини
извор живота. То је показао Христос имајући неизмерну љубав према Оцу, толику
љубав да је и на смрт отишао из љубави и послушања према Богу Оцу. Зато је и Бог
из љубави васкрсао Христа из мртвих. Исак је, дакле, у исто време праслика Христа,
распетог, умрлог за нас и наш живот, али и његовог васкрсења из мртвих.


Подсети се, размисли и одговори

- Како разумеш Аврамову решеност да послуша Бога и жртвује свог јединца
сина?
- Кога прасликује Исак?
- Зашто Бог није хтео Исакову смрт?
- Какав је наш Бог у кога верујемо?
- Зашто Бог и од нас тражи љубав према њему да бисмо и ми живели вечно?
- Где се та љубав остварује?

[kojica]

20. АВРАМ И ЈЕВРЕЈСКИ НАРОД КАО ПРАСЛИКА ХРИСТА И ЦРКВЕ

Старозаветна Црква је била праслика Новозаветне Цркве, односно будућега
Царства Божјег. У Царству Божјем ће владати вечна заједница љубави људи међу
собом и читаве природе с Богом у Христу. Та заједница творевине с Богом оствариће
се кроз једну личност, кроз Господа Христа. Исус Христос је потпуни човек који је у
исто време и прави Бог и кроз њега се поново успоставила заједница природе с
Богом. Праслика Христа и његове Цркве, тј. заједнице људи око њега и с њим, а
преко Христа с Богом, био је Аврам. Он је био родоначелник старозаветног Израиља
и посредник између Бога и Јевреја, као што ће Христос бити родоначелник новог и
посредник између Бога и читаве творевине.

У Будућем Царству неће бити смрти, зато што ће она бити побеђена
заједницом љубави између Бога Оца који нас љуби у Христу и кроз Христа и
Богочовека Христа који одговара на Божју љубав. Сви људи као Тело Христово преко
Христа остварују заједницу с Богом Оцем. Другим речима, старозаветна заједница је
била сенка Новозаветне Евхаристије, а Евхаристијска заједница је икона будуће
заједнице Царства Божјег, које ће доћи.

То не значи, међутим, да тиме што је била само сенка будуће савршене Цркве,
старозаветна Црква није имала истине у себи. Она је била сенка, али сенка истините
заједнице. Када истинита заједница дође, показаће се да је сенка била истинита
сенка која се сада стопила са прототипом. Слично је кад један човек долази нама који
седимо у просторији и не видимо га лицем у лице. Док нам потпуно не дође и
покаже се да га видимо лицем у лице, прво што видимо јесте његова сенка. Но сенке
не би било да реално не постоји тај човек и да не иде к нама. Када он дође, тада ћемо
уместо сенке видети правог човека. Другим речима, да Царство Божје не долази к
нама, не би било ни његове праслике, односно сенке, нити иконе. То су показали
историјски догађаји Новог завета које је најављивао Стари. Зато је испуњење Старог
завета у догађајима Новог, када је Христос дошао и основао Цркву. На крају,
истинитост како Старозаветне, тако и Новозаветне Цркве показаће Царство Божје
када дође. Новозаветни догађаји, односно Новозаветна Црква најављује истинско
Царство Божје, које ће кад дође, показати сав смисао и истинитост како
Старозаветних, тако и Новозаветних догађаја. Речју, спасење света одвија се
поступно кроз историју: почело је у Старом завету, па преко Новог, а завршиће се
другим доласком Господа Исуса Христа и васкрсењем мртвих. Зато свети оци за
Стари завет кажу да је он сенка, Нови да је икона, а истина је будуће Царство Божје.
Царство Божје у историји остварује Син Божји. Наравно са пристанком човека.
То значи да ће и коначну победу над смрћу извојевати Богочовек, а не човек. Човек
ће уживати у плодовима те победе ако то жели и ако сад постане члан Литургије као
будућег Царства Божјег.

Улазећи у Старозаветну Цркву, јеврејски народ, као и други људи, прозелити,
улазили су с вером у будућу истиниту заједницу с Богом у Христу. Када Христос
дође, сви који су, не видевши га, остварили заједницу с њим као да су га видели,
показаће се живи кроз васкрсење у Њему, Христу. Зато што су показали љубав према
Богу и слободну жељу да буду у вечној заједници с Њим. Христос је Бог и сви они
који су ушли у заједницу с њим, преко Аврама, Исака, Јакова и других начелника
старозаветне Цркве као с њим, живеће вечно. Јер Бог је Бог живих, а не Бог мртвих.


Подсети се, размисли и одговори

- Зашто је Старозаветна Црква праслика будућег Царства, односно вечне
заједнице људи и природе с Богом?
- Објасни зашто је Спаситељ света морао бити човек, рођен на другачији начин
него остали људи.
- Ко је и на који начин родио Исуса Христа?
- Подсети се шта значи реч икона и одговори зашто је Старозаветна Црква
сенка Царства Божјег, а Новозаветна његова икона?
- Који догађаји су показали истинитост старозаветних догађаја?

[kojica]

21. СТАРОЗАВЕТНА ЦРКВА ПРАСЛИКУЈЕ НОВОЗАВЕТНУ

И рече Бог Авраму: Благословићу оне који тебе благосиљају и проклећу оне који тебе
успроклињу. И у теби ћу благословити сва племена на земљи (1Мој 12, 3).
Оно што је карактеристично за Старозаветну Цркву јесте то да се заједница
људи и природе с Богом остварује преко једног човека. И то преко човека кога је
изабрао Бог за свога изасланика и који је послушан Богу. Изасланик Божји је
Христос, Син Божји док су старозаветни изасланици његове праслике. Зато
послушност према човеку кога Бог поставља за начелника заједнице значи
послушност према самом Богу. Истовремено, начелник те заједнице, служећи
људима у заједници и водећи их, значи да им служи и да их води сам Бог кроз свога
Сина Исуса Христа.

На овај начин се у Старозаветној Цркви стварао нераздељиви савез,
нераздељива заједница између Бога и људи у Христу, али без сливања, у смислу да
су људи постали богови, а Бог постао човек. Између Бога и људи у старозаветној
Цркви постојала је разлика, али не и деоба.

С друге стране, Старозаветна Црква, иако је имала много чланова, често се у
књигама Старог завета назива у једнини, “слуга Божји”, или “чедо Божје”. Први у
заједници собом је изражавао целокупну заједницу пред Богом и истовремено није
могао да постоји као први који изражава Бога пред заједницом сам за себе, без
заједнице. Зато се Бог у Старозаветној Цркви увек славио у заједници и заједница је
била откривење Бога, односно само присуство Бога на земљи.

На основу овог искуства чланови Старозаветне Цркве су веровали у Једног
Бога, али не као самца, као јединку, већ у Једног Бога који је постојао као заједница и
у заједници. Зато су га ословљавали и у једнини и у множини. На пример, у 1. књизи
Мојсијевој се каже: “Рече Бог (једнина) хајде да створимо (множина) човека, и створи
Бог (једнина) човека...”

Кроз Старозаветну Цркву Бог је открио људима Новозаветну Цркву као
заједницу многих у Христу. Христос нам је открио да је Бог заједница личности, Оца
и Сина и Св. Духа, а затим и то да и људи једино могу да постоје у заједници и као
заједница. У Божанској заједници Бог је један и ако су три личности: Отац, Син и Св.
Дух. Зато што је божанска заједница заједница љубави. Такође је и Црква Један
Христос иако су многи сједињени с њим. Ово можемо најбоље разумети из искуства
љубави. Када волимо неког човека, ми не можемо да живимо без њега. Дакле, други
кога волимо је извор нашег постојања. Истовремено, у тој заједници, иако смо многи,
као да смо један, зато што не можемо да замислимо свој живот и себе без другог,
односно онога кога волимо. Где год да идемо, као да је и он са нама, па макар
просторно био и далеко од нас. Иако смо двојица, у овом искуству смо, дакле, као
један.

[kojica]

Ово откривење Бога у Старом завету, кроз једног човека и кроз многе људе, тј.
откривење кроз Цркву и као Црква, најављује Христа и Новозаветну Цркву.
Новозаветна Црква показује да се Бог поистовећује са заједницом људи у Христу, тј.
са Литургијом. Кроз Новозаветну цркву гледано, разумљиво је зашто Бог каже
Авраму да ће благословити онога ко узблагосиља Аврама и проклети онога ко куне
Аврама. Зато што је Аврам праслика Христа, Сина Божјег и новозаветне Цркве.
Овакав однос према члановима Старозаветне Цркве указује на Новозаветну Цркву, у
којој ће се сам Бог тиме што је постао човек Исус Христос поистоветити са члановима
Цркве који су у заједници с Њим. Зато ће Господ рећи својим ученицима: „Ко вас
слуша мене слуша и ко се вас одриче мене се одриче”, односно на другом месту:
„Заиста вам кажем кад год што учинисте овим малима (тј. члановима Цркве), мени
учинисте” (Мт 25, 40). У Новозаветној Цркви, дакле, имаћемо управо то што је
најављивала Старозаветна, а то је поистовећење чланова Цркве, тј. Литургијске
заједнице са Господом Христом који је начелник Цркве, а да се при том не изгуби
разлика између Бога Христа и многих људи.


Подсети се, размисли и одговори

- На који начин се у Старозаветној Цркви стварао нераздељив савез Бога и
људи?
- Ко је Божји изасланик у Старозаветној Цркви?
- Објасни зашто су чланови Старозаветне Цркве веровали у једног Бога који је
постојао као заједница и у заједници?
- Шта прасликује Старозаветна Црква?

[kojica]

22. ДАВАЊЕ ЗАКОНА ЈЕВРЕЈСКОМ НАРОДУ ПРЕКО МОЈСИЈА

1. Ја сам Господ Бог твој..., немој имати других богова до мене.
2. Не гради себи лика резанога, нити какве слике од твари које су горе на небу или које су доле
на земљи или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд име Господа Бога свога.
4. Држи дан одмора и светкуј га, шест дана ради, а седми је дан одмор Господу Богу твоме.
5. Поштуј оца својега и матер своју.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не кради.
9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је ближњега твога. (5Мој 5, 6–21)

Долазећи у додир са другим народима који су били многобожачки и
идолопоклоници, постојала је опасност да и изабрани народ заборави правог и
истинитог Бога и приклони се идолима. Та опасност је постојала и у томе да
израиљски народ прогласи своје вође за богове као што су то радили други,
многобожачки народи. Да би их заштитио од тога, Бог је преко Мојсија дао упутства
и заповести Израиљу, којима их је упутио шта треба да раде, односно шта не треба
да раде, да би сачували савез са јединим, истинитим, живим Богом. На ово указују
прве четири заповести Божје, које је записао пророк Мојсије.

С друге стране, будући да ће спаситељ света Христос бити човек, Бог је
припремао људе да могу ово да прихвате, тако што их је упућивао на љубав према
другом човеку. Јер само кроз љубав можемо познати Сина Божјег у Христу. Када је
искуство првобитне заједнице с Богом кроз другог човека код старозаветних људи
ослабило, Јевреји су почели да одвајају Бога од човека и заједнице, па су Бога
посматрали изван човека, а човека једноставно као човека, а не као онога кроз кога
ће се пројавити сам Бог. Као последица тога дошло је и до поремећаја односа међу
људима, а самим тим дошла је у опасност и права вера у Бога, односно прави однос
према Богу. Да се не би десило да људи потпуно раскину савез са живим Богом који
се пројављује једино кроз човека, Бог је дао људима закон као помоћ.

У закону који је Бог преко пророка Мојсија дао свом изабраном народу
наглашена је заједница са живим и истинитим Богом, који је то само у Старозаветној
Цркви и њеном начелнику. Дакле, не у идолима и киповима, или у природи по
себи, већ у заједници људи. Отуда други део заповести, које су садржане у декалогу
Мојсијевом, упућују на поштовање човека. Јер, само преко поштовања другог човека,
поштујемо живог и истинитог Бога.

С друге стране, упутство за празновање дана одмора, тј. Суботе, које је такође
садржано у Закону, указује на последњи дан и долазак Царства Божјег. У будућем
Царству ће нас Бог одморити од свих трудова наших тиме што ће укинути смрт и
што ће и сам починути од дела својих јер ће нас привести циљу због кога нас је и
створио. Тај циљ је будуће Царство Божје. То значи да нас Бог спасава својом
делатношћу, а не спасавамо се ми сами од смрти, тј. Бог је тај који кроз историју
гради Царство Божје. Не чини то без нас и нашег слободног пристанка, али ипак то
Бог чини и на тај начин се Он и открива у историји.

[kojica]

Старозаветни закон, дакле, је био водич ка Новозаветној Цркви и будућем
Царству Божјем. По речима светог апостола Павла, Закон је био водич (васпитач)
старозаветним људима ка Христу (Гал 3, 24; уп Рим 6-8).

Без обзира на то што је Стари завет прошао и дошао је Нови у Христу, пошто
је и он, као и Нови завет, најављивао будуће истинско Царство Божје и он ће
постојати вечно у Христу. Речју, старозаветни праведници такође ће васкрснути са
свима осталима у Христу, јер су се њему надали као спаситељу и веровали су у његов
долазак, иако га нису видели. Зато апостол Павле каже да су старозаветни
праведници живели вером у Христа. Старозаветна Црква се поистоветила са
Новозаветном и постоји у њој. Зато ми славимо и помињемо старозаветне светитеље
и људе, као и новозаветне. Исто тако и новозаветни људи, тј. сви чланови Цркве,
живе вером у други Христов долазак и долазак Царства Божјег. Доласком Царства
Божјег, неће нестати Новозаветне Цркве, већ ће она постати Царство Божје кроз
други Христов долазак и васкрсење свих који су остварили заједницу с Богом у
Христу.

Суштина свих заповести које Бог даје људима јесте у томе да су те заповести
средство за остварење заједнице с Богом и с људима. Нису, дакле, саме себи циљ, као
што су то касније схватали фарисеји, већ су биле средство да се достигне љубав
човека према Богу и ближњему. Испуњење Божјих заповести, без личног
заједништва човека с Богом и другим човеком, јесте лицемерје, тј. погрешно је и не
води правом циљу, односно спасењу.


Подсети се, размисли и одговори

- Зашто је Бог дао људима закон преко пророка Мојсија? У чему је желео да им
помогне?
- Образложи због чега је у Божјим заповестима наглашена човекова дужност да
поштује другог човека?
- Зашто је Бог заповедио људима да празнују суботу?
- Објасни тврђење светог Апостола да је Закон био водич старозаветним
људима на њиховом путу ка Христу.
- Образложи зашто Старозаветна Црква није престала да постоји доласком
Новозаветне.
- Шта ће за Новозаветну Цркву значити долазак Царства Божјег?

[kojica]

23. ПРОРОЦИ НАГОВЕШТАВАЈУ ДА ЋЕ СПАСИТЕЉ СВЕТА БИТИ
ИСТОВРЕМЕНО БОГ, СИН БОЖЈИ И ЧОВЕК

Зато ће вам сам Господ дати знак: ето девојка ће затруднети и родиће сина и
наденуће му име Емануило (Ис 7, 14).

Читава историја старозаветног Израиља, изабраног народа Божјег, праслика је
Христа Спаситеља и његове Цркве. Христос ће бити избавитељ од смрти свих
народа, не само јеврејског, као посредник између људи и Бога. Као што се, међутим,
у Старом завету Бог откривао кроз заједницу, тј. кроз израиљски народ и њеног
начелника, тако ће се и у Новом завету Христос открити кроз Цркву, као њен
начелник. Зато се Христос у Новом завету открива само у Цркви, тј. у Евхаристијској
заједници и кроз њеног начелника. Зато нико не може доћи Богу и ући у живот
вечни, ако не уђе у Литургијску заједницу и не постане њен члан. Јер Господ
Христос, у коме и преко кога је свет поново нашао заједницу с Богом, неодвојив је од
Литургијске заједнице, односно од Цркве. На ово указује Православна Литургија.
У православној Литургији се јединство људи и природе с Богом остварује кроз
њеног начелника. Началник и цела литургијска заједница преко њега окренута је ка
Богу Оцу. Њему се моли и од њега очекује помоћ. То значи да је у заједници с Богом
Оцем. Истовремено то је заједница људи и између себе, али такође преко началника
Литургије који остварује ту заједницу. Без началника Литургије и заједнице не може
бити ни свете Литургије. Први у Литургије је сам Господ Исус Христос који се једино
у Литургији и среће. Зато што је Христос као личност неодвојив од Бога Оца, док је
као човек неодвојив од људи и целе природе.

Пророци су људи које је Бог посебно позивао да опомињу народ да иде за
Господом и да га теше у тешким тренуцима историје. Та утеха се састојала у
најављивању Христовог доласка, тј. доласка Месије, како се на јеврејском језику
назива Божји помазаник, односно Христос. Један од таквих јесте и пророк Исаија. Он
је живео на око 1500 година пре доласка Христовог. Прорекао је, између осталог и то,
да ће се Христос родити од девојке, назвавши га Емануил, што у преводу значи: с
нама је Бог. Другим речима, пророк је говорио да спаситељ неће бити обичан човек,
јер се неће родити као што се рађају сви остали људи, од мужа и жене, него од
девојке без мужа, и директно га је назвао Емануил. Ово је требало да значи да је у
Христу и његовој личности међу нама присутан сам Бог. Пре пророка Исаије и
пророк Давид такође назива Спаситеља Господом, тј. Богом, проричући Христово
вазнесење на небо и седење с десне стране Бога Оца. Он каже: “Рече Господ Господу
моме, седи мени с десне стране док не положим непријатеље твоје под ноге твоје”
(Пс 110). Како је, дакле, време одмицало, Бог је све јасније указивао људима да ће
његов Син постати човек и спасти све људе и сву творевину од смрти. Пророк Исаија
је то тако јасно видео и проповедао да се он због тога назива и старозаветним
јеванђелистом. Зато што је говорио о Христу као да је био Христов савременик и
видео је шта ће се све збити с њим, као што су то гледали јеванђелисти.
Да Спаситељ, Христос, буде истовремено и Бог и човек, налагала је Божја
замисао да спасење свету дође од Бога кроз човека који ће истовремено да буде у
заједници с Богом. Речју, Спаситељ треба да буде Бог, али да би био Спаситељ,
требало је да буде од самог зачетка у заједници с природом, тј. да буде у заједници с
човеком. Зато су пророци најављивали Спаситеља света који ће бити рођен од
девојке, односно без учешћа мужа, чиме се показује да је Спаситељ Бог, али да је и
потпуни човек и да се родио као човек да би се преко човека створена природа
сјединила с Богом. То се и догодило са Исусом Христом, који је Син Божји, рођен од
Марије Дјеве као човек. Зато је Исус Христос једини посредник између света и Бога.

Подсети се, размисли и одговори

- Шта значи реч Емануил?
- На који начин ће Бог бити присутан у свету кроз човека?
- Шта нам о томе можеш рећи на основу свете Литургије?
- Зашто је спаситељ света требало да буде и Бог и човек?

[kojica]

24. СТАРОЗАВЕТНИ МОТИВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ИКОНОГРАФИЈИ

Да бисмо могли разумети православну иконографију као уметност, морамо се
подсетити онога што смо већ рекли о човеку као икони Божјој, и о светој Литургији
као икони будућег Царства Божјег. Јер иконографија као уметност је настала у
Православној Цркви управо на основу схватања на који начин човек иконизује Бога.
Тачније, икона треба да представља човека и његов начин живота којим он
пројављује Бога у историји. Као што смо већ видели, људи који својим животом
пројављују Бога у свет јесу свети људи. Зато иконе представљају светитеље, јер свети
људи својим животом показују присуство Бога у свету. Истовремено Бог ствара
Царство Божје у историји. То Царство се одликује заједништвом људи с Богом и међу
собом у ком заједништву учествује и природа. На овај начин се и човек и природа
ослобађају од смрти. Ово нас упућује на сликање човека у контексту Литургијске
заједнице, односно Царства Божјег.

Икона као уметнички рад у Православној Цркви сликом, бојама, показује
однос који је имао насликани с Богом у свом животу. Тачније, икона показује
заједницу човека с Богом која га чини учесником будућег вечног живота, тј. Царства
Божјег. Јер, заједница човека с Богом и са другим људима, који су већ ступили у
заједницу с Богом, представља суштину Царства Божјег и ослобођење људи и
творевине од смрти.

Имајући ово у виду, православна иконографија уопште слика људе и догађаје
из перспективе будућег Царства Божјег. Слика их као чланове Царства које ће доћи.
То значи да их не слика онаквим какви су они сад у историји, него какви ће бити
када дође Царство Божје. Зато је и сликарство у Цркви израз вере људи у будуће
Царство Божје.

Ово не значи да се у сликарском приказу људи и догађаја из историје
занемарује њихова реална историчност. Веродостојност историје се не укида, већ се
историја преображава. Тај преображај се састоји у томе што се на слици, тј. икони,
изостављају елементи који указују на смрт и смртност бића, наравно колико је то
могуће, јер сама историја носи трулежност (пропадљивост) и смрт у себи. Овоме
треба додати још и то да је критеријум за то да ли је неко члан тог будућег Царства
или не његова љубав према Богу, тј. колико се неко узда у Божје спасење и
избављење од смрти. У том контексту су и старозаветни праведници праведници
зато што су се надали избављењу у Христу, будућем Спаситељу.

У православној иконографији подједнако су заступљени мотиви из Старог и
Новог завета. То значи да су Стари и Нови завет једна јединствена историја, која
води ка Царству Божјем и зависи у својој истинитости од њега.

Обично се у иконографији истичу они мотиви и личности из Старог завета
који најверодостојније указују на Христа и на догађаје из Новог завета. Те сцене се
тако и постављају у цркви, најчешће у припрати цркве, тј. у делу цркве у који се прво
улази пре него што се уђе у главну лађу Цркве и у олтар, где се сликају сцене из
Новог завета и у вези са другим Христовим доласком. На овај начин се и кроз
иконографију подвлачи чињеница да је Стари завет био припрема за Нови, а да је
Нови икона будућег Царства Божјег.