Лекције за шести разред основне школе

[kojica]

Мидић, др Игнатије, епископ пожаревачко-браничевски

ТЕКСТ УЏБЕНИКА ПРАВОСЛАВНОГ КАТИХИЗИСА
за шести разред основне школе

1. ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Историја је реч о догађајима који су се десили у свету. Оно што се десило
у вези са нашим спасењем, тј. са Црквом, назива се историјом Цркве. Хришћани
гледају на историју као на догађања која имају свој почетак, тј. узрок и циљ у
Богу. За хришћане се узрок историје и њен циљ поклапају. Узрок свеукупне
историје је Бог који је зажелео да створи свет и све што је у њему и да га сједини
са собом кроз свога Сина. Јер, без сједињења с Богом створена бића не могу да
постоје. Сједињење свих створених бића с Богом у Христу, ради вечног живота
творевине, је циљ историје, који је почео да се остварује од самог почетка
историје и који ће се остварити на крају: кроз сједињење свега створеног с
Богом у Христу. Историја се, по хришћанском схватању, развија од краја ка
почетку. Почетак историје је откривање, остварење последњег догађаја –
јединства свих створених бића са Христом, тј. будућег Царства Божијег.

Историја која се десила у давној прошлости, коју нам описује Св. Писмо
Старог завета, у односу на њен циљ који је будуће Царство Божије јесте његова
сенка. Због тога што је она доста удаљена од последњег догађаја, односно
будућег Царства Божијег и зато што је кроз догађаје који су се десили у Старом
завету то будуће Царство тек назначено. Оно што се десило у Новом завету јесте
икона будућег Царства Божијег, због тога што је временски ближе будућности и
зато што су ти догађаји јасније показали будуће Царство Божије. На основу
догађаја из Новог завета знамо шта је циљ историје и како тај циљ изгледа. Циљ
историје је силазак Сина Божијег у свет који је на овај начин постао човек -
Христос и сједињење читаве творевине с Богом у Христу. Захваљујући том
јединству, нестаће смрти у природи и сви ће живети вечно. То нам је показало
Христово васкрсење из мртвих. Као што је Христос умро и васкрсао, тако ће и
они, који су са Христом, васкрснути у последњи дан, односно ко оствари
заједницу са Христом, ако и умре, васкрснуће.

У остварењу Царства Божијег слободно учествују Бог Отац, Син и Св.
Дух, као и анђели и људи. Остварење Царства Божијег у историји Бог започиње
стварањем различитих бића, духовних и материјалних. Духовна бића су
анђели, док су материјална различита. То су биљке, животиње, птице и људи.
После стварања духовних и материјалних бића Бог је замислио да његов Син
сиђе у свет и да сједини сва створена бића са собом. Јер, без јединства с Богом у
Христу, створена бића не могу да постоје вечно, зато што су створена ни из
чега, те им је стога природа пропадљива, трулежна.

[kojica]

Бог, међутим, није хтео да створена природа постоји вечно у јединству с
Њим без слободног пристанка природе. Јер, ако би створена бића постојала,
живела мимо своје воље, тј. мимо слободе, онда то не би било срећно живљење,
већ мука. Зато је Бог најпре створио духовна бића као слободна, а на крају
стварања материјалне природе, створио је човека и то слободног. То значи да је
Бог створио слободна бића према свом лику јер је и Он слободан у свом
постојању. Бог је са човеком повезао и осталу материјалну природу, са циљем
да се човек слободно сједини с Богом, а преко њега и остала материјална бића,
и да у заједници с Богом живе вечно.

Бог Отац је први зажелео да створи свет и да га сједини са собом. Ту
жељу су прихватили и Син и Дух. Син Божији је пристао да он буде тај који ће
постати човек и сјединити сва створена бића с Богом Оцем. Дух Свети је
пристао да помаже Сину Божијем у остварењу тог дела. На овај начин би
створени свет, иако је створен ни из чега, постојао вечно. Бог је, дакле, створио
анђеле, људе и природу са циљем да изгради Царство Божије на земљи. Овај
план Божији о свету откривен нам је у Исусу Христу и у Цркви.


Подсети се и одговори

1. Како хришћани схватају историју. Шта је узрок и циљ историје?
2. Шта је Стари Завет у односу на будуће Царство Божије?
3. На које касније догађаје указују догађаји из Старог Завета?
4. Шта је Нови Завет у односу на будуће Царство Божије?
5. У чему се разликују Стари и Нови Завет и зашто?
6. Ко све учествује у остварењу Царства Божијег на земљи?

[kojica]

2. ЦРКВА ЈЕ ИКОНА БУДУЋЕГ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

Христос је Син Божији, који је приликом свог рођења, пошто се родио као
човек, узео створену природу од човека, тј. од Богородице Дјеве и сјединио је са
собом, односно са Богом. На овај начин Христос је постао човек. После тога
Исус Христос је основао заједницу са људима који су веровали у њега да је он
Син Божији и спаситељ света од смрти, тј. основао је Цркву. Тако се Христос
пројављује у историји као човек који је у заједници с људима, тј. пројављује се у
Цркви и као Црква. Црква је заједница анђела, људи и природе са Исусом
Христом, а преко њега са Богом Оцем, али оних анђела и људи који то слободно
желе. Захваљујући том јединству, људи и природа ће у Христу победити смрт.
Као што је и Исус Христос победио смрт васкрснувши из мртвих. На овај начин,
кроз оваплоћење Христово, тј. кроз Цркву као заједницу људи и природе са
Христом откривено нам је будуће Царство Божије. Тачније, будуће Царство
Божије је дошло у историју у виду Цркве.

Црква је, међутим, само почетак остварења Царства Божијег на земљи, тј.
његова икона. Бог Отац жели да сва створена бића постану једна велика Црква –
заједница свих са Исусом Христом. Царство Божије ће се у потпуности
остварити онда када Христос, који се после свог васкрсења вазнео на небо,
поново дође. Тада ће сва створена бића, која су се добровољно сјединила са
Сином Божијим, Исусом Христом, у Цркви постати бесмртна а они који су
умрли они ће васкрснути из мртвих и сви ће живети вечно. То нам је показано
кроз васкрсење Христово. Тада ће настати Царство Божије, коме неће бити краја
и у коме неће бити смрти.

Исус Христос се после свог васкрсења из мртвих вазнео на небо. То је
учинио зато што жели да се људи слободно определе за заједницу с њим. Јер да
је остао на земљи и после свога васкрсења као Бог, тј. као онај који више не
умире и који је свемогућ, ко би могао да му одбије послушност?Но, та
послушност људи према Христу не би била из љубави, већ из страха према
Христу. Што, наравно, Христос не жели. Јер страх и принуда поништавају у
човеку слободу, а човек без слободе престаје да буде човек.

И после свог вазнесења на небо Исус Христос је посредством Светог Духа
остао на земљи, али у другом обличју. Он се пројављује у Евхаристији:најпре
као онај који служи, тј. у лицу епископа а затим и као сваки члан Евхаристије.
Зато сваки човек који жели да оствари заједницу са Христом то може учинити
тако што ће постати члан Евхаристије, тј. Цркве. На овај начин људи остварују
истинску заједницу са Христом и истовремено је та заједница утемељена на
слободи.

[kojica]

Пре него што буде остварено Царство Божије на земљи, људи који су
постали чланови Евхаристије, тј. Цркве, почињу да живе тако као да је то
Царство већ дошло. То је живот у љубави, у братској заједници човека са
другим човеком као са Христом. Зато је Црква икона, слика будућег Царства
Божијег, а живот људи у њој је живот који ће настати онда када Царство Божије
у потпуности завлада на земљи. Садашњи живот у Цркви је заснован на вери да
ће Царство Божије заиста доћи. На овај начин људи показују да и они слободно
желе да дође Царство Божије на земљи. Јер, када дође Царство Божије, људи
више неће моћи да мењају свој став у односу на њега. Људи ће наставити да
живе у ономе у чему су се затекли: или у заједници љубави с Христом, тј. у
Цркви или мрзећи на Христа. Царство Божије ће доћи онда када Христос
поново дође на земљу. Они људи који су хтели и остварили заједницу са
Христом у Цркви, када Христос поново дође, ту заједницу ће имати у пуноћи.
Слично је то као кад људи жељно ишчекују повратак некога кога воле и ко је
отпутовао далеко. Док он не дође они живе као да је он ту, јер не могу да
замисле свој живот без њега. Кад дође, они се тада загрле од радости и остају да
заувек живе заједно. Они, пак, који нису хтели Господа пре његовог доласка, тј.
који нису хтели да постану чланови Евхаристије, када он дође, остаће изван
заједнице с њим. Они који су мрзели Христа наставиће да га мрзе и даље и та
мржња ће бити њихова највећа мука, јер неће моћи више ништа да промене.
Ми још увек не знамо тачно како ће то изгледати, али судећи по ономе што сада
преживљавамо у Евхаристији, верујемо да ће за оне који су желели заједницу са
Христом бити много лепо, а за оне који то нису хтели, страшно. Јер, ако имамо
у виду да је Христос једини извор живота, тада можемо претпоставити како ће
бити онима који не буду у заједници с Њим, а како, пак, онима који су у
заједници са Христом.


Подсети се и одговори

1. Ко нам је открио будуће Царство Божије?
2. Како то Царство изгледа?
3. Зашто се Исус Христос вазнео на небо?
4. На који начин људи могу да остваре заједницу са Христом пре него да
он поново дође на земљу?
5. Шта доноси људима Царство Божије?
6. На који начин ми можемо да постанемо чланови будућег Царства
Божијег?

[kojica]

3. ПОЧЕТАК ОСТВАРЕЊА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ ПОЧЕЛО ЈЕ СТВАРАЊЕМ
СЛОБОДНИХ БИЋА У ПРИРОДИ, АНЂЕЛА И ЉУДИ

Знамо да Бог није хтео да се оствари његово Царство на земљи без
слободног пристанка и саме створене природе. Да би створена бића слободно
одлучила да ли желе да буду у заједници с Богом и да постоје вечно, Бог им је
даровао слободу. Бог је најпре створио духовна бића, анђеле, и дао им слободу.
Поред духовних бића, Бог је створио и материјална бића: биљке, животиње,
птице и друга бића. Пошто ова бића нису била слободна, а да би и она могла да
буду у заједници с Богом и да живе вечно, Бог је на крају свега створио човека,
сјединио га преко његовог тела са осталом материјалном природом и даровао
му слободу. Тиме је, кроз човека, и материјална природа добила слободу да
одлучује, хоће ли да постоји вечно, или неће.

Поред материјалне природе, човек садржи у себи и духовну природу -
преко душе. Природа човека, наиме, састављена је из душе и тела. На овај
начин човек као слободно биће уједињује у себи целокупну створену природу.
Другим речима, Бог је створио човека слободним, тј. као своју икону, јер је Бог
слободно биће, са циљем да се преко њега Син Божији, када сиђе у свет, сједини
како са духовном, тако и са материјалном природом. И то слободно, уз
слободан пристанак човека на то. На овај начин би се сва створена природа
сјединила с Богом у Христу и постојала би вечно. Ово нам је откривено у
Христу, Сину Божијем, који је постао човек и који је у себи са Богом сјединио
целокупну створену природу. Христос је постао човек, а не анђео и тиме је
показано да Бог жели да и материјална природа, а не само духовна, постоји
вечно.

Плод сједињења творевине с Богом преко човека у Христу јесте
превазилажење смрти за творевину. Творевина сама, без сједињења с Богом у
Христу, не може постојати зато што је створена ни из чега. То нам је показано
кроз васкрсење човека у Христу, тј. васкрсење Исуса Христа, којим је побеђена
смрт, што је показало да је живот вечни крајњи циљ свих створених бића и да се
он остварује једино у заједници са Христом.


Подсети се и одговори

1. Ко све учествује у остварењу Царства Божијег?
2. Зашто је Бог на крају стварања створио човека слободним?
3. Зашто је Син Божији постао човек, а не анђео?
4. Зашто створена бића не могу да живе сама, без заједнице са Христом?

[kojica]

4. УЛОГА БОГА У ОСТВАРЕЊУ БУДУЋЕГ ЦАРСТВА

Иницијатива, како у стварању, тако и у спасењу света, тј. у остварењу
вечног живота за створену природу, налази се у Богу. То и није могло да буде
другчије, будући да свет није постојао пре него што га је Бог створио. Бог је
створио свет ни из чега својом вољом, слободно.

У стварању света учествују све три божанске личности: Отац, Син и
Свети Дух. Свет је, дакле, дело Св. Тројице. Иницијатива за стварање потекла је
од Бога Оца, али су ту жељу Божију прихватили и Син и Дух. Творевина
Божија, дакле, за своје постојање треба да захвали Богу Оцу и његовој љубави,
као и Сину и Духу.

Само стварање света није било довољно да свет вечно постоји. Потребно
је било да створена природа буде у заједници слободе с Богом како би постојала
вечно. Да би створена природа могла да оствари заједницу с Богом, била је
такође потребна Божија иницијатива, тј. да Бог сиђе и сједини се са природом.
Будући да је Бог невидљив, несазнајан, недостижан, неприступачан за створену
природу, природа сама не би могла да оствари заједницу с Богом ако Бог сам не
би сишао до ње и сјединио се с њом. Дакле, апсолутно је била потребна Божија
иницијатива и његово силажење међу творевину да би свет постојао вечно.

Света Тројица, Отац, Син и Св. Дух, одлучили су да Син Божији буде тај
који ће се родити као човек и сјединити се са створеном природом. Син Божији
је на то добровољно пристао. Дух Свети је пристао да помаже Сину приликом
сједињења са творевином. Да би остварио постављени циљ, Бог је све створио
својом вољом кроз Сина и у Сину, тј. с намером да се све сједини у његовом
Сину тако што ће Син Божији постати човек Исус Христос. Бог је замислио да
Син Божији сиђе у свет, да се сједини с човеком и да постане човек, не
престајући да буде Бог. Син Божији је требало да се сједини с човеком, тј. да
постане човек, зато што би на тај начин сјединио читаву творевину с Богом: и
материјалну и духовну. Јер, човек је једино биће од свих створених које
уједињује у себи целокупну створену природу: и духовну и материјалну. На
овај начин читава створена природа постојала би вечно као Тело Сина Божијег,
тј. као Тело Христово, односно као Црква. Дакле, стварање света, као и његово
вечно постојање у заједници са Сином Божијим, јесте дело Божије.


Подсети се и одговори

1. Ко је створио свет и човека? Објасни крајњи циљ стварања света и
човека?
2. На који начин се свет одржава у животу?
3. Зашто створена бића не могу да постоје без заједнице с Богом?
4. Ко је од Св. Тројице пристао да буде посредник у сједињењу створених
бића с Богом Оцем? На који начин?
5. Зашто Бог има иницијативу у стварању и сједињењу творевине са Сином
Божијим?
6. Зашто је Син Божији требало да постане човек?

[kojica]

5. УЛОГА ЧОВЕКА У ВЕЧНОМ ПОСТОЈАЊУ СВЕТА

Бог није хтео да творевина постоји у заједници с Њим, а да то и она сама
не жели. Бог је хтео да створени свет вечно постоји у заједници са његовим
Сином, али он није хтео да то буде без слободне сагласности створених бића.
Није ту своју жељу хтео да спроведе на силу, без слободе и сагласности света.
Зато је створеним бићима дао слободу да она сама одлуче да ли желе заједницу
с Богом и да тако живе вечно, или не желе. Јер, без слободног пристанка
створених бића, њихово вечно постојање значило би мучење створених бића, а
не радост постојања. Бог је хтео да створена бића слободно изаберу заједницу с
његовим Сином и да тако живе вечно.

Ово закључујемо на основу рођења Сина Божијег као човека, Господа
Исуса Христа, од Духа Светог и Марије Дјеве. У рођењу Исуса Христа остварила
се заједница слободе између Бога и створене природе. Богородица Марија је
слободно пристала да роди Христа. Рођење Сина Божијег као човека јесте акт
слободе, како Бога, тако и човека.

Слобода створених бића потребна је и због нераздељивог и истовремено
несливеног јединства тварних бића с Богом. Без слободе створених бића није
могла да се оствари заједница с Богом, а да створена бића и даље остану то што
јесу, различита у односу на Бога. Слобода створених бића омогућава да она и
створена природа у њима буду у заједници с Богом, али не по природи, већ на
основу слободе. Јер ако би заједница између Бога и створених бића била по
природи, онда би се променила и природа Бога и природа створених бића, или
би се створена природа, као слабија, изгубила. И то не би било спасење
створене природе, већ њено уништење. Ово нам је, такође, потврђено у Христу.
У Христу су две природе, божанска и човечанска, сједињене нераздељиво али и
несливено, зато што је то јединство остварено на основу слободе. Наше
искуство јединства са другом личношћу, такође, показује коју улогу има
слобода у том јединству. Кад заволимо неку личност, ми тада ступамо у
заједницу слободе с њом и постајемо нераздвојни пријатељи. Толико
нераздвојни да не можемо да живимо један без другог. У тој заједници слободе
ми смо и даље двојица и различити смо, две смо различите личности, али као да
смо један. Јер, не можемо да замислимо свој живот један без другог. Зато је Бог
створио слободна бића, анђеле и људе: да буду у заједници слободе с Њим,
нераздељиво и несливено и да тако живе вечно с Богом.

[kojica]

Кључну улогу у вечном животу створене природе има човек. Зато што је
човек слободно биће и што у својој природи садржи и духовну и материјалну
природу. Анђели су такође слободни и као слободни могу да остваре заједницу
слободе с Богом и да тако живе вечно. Међутим, они су по природи духовни.
Бог је, међутим, створио и материјалну природу. Створио је различите биљке,
животиње, птице и др. и желео је да и она има заједницу с Њим и да живи
вечно, а не само духовна природа. Да би се то догодило, потребно је да и
материјална бића имају слободу. У том циљу Бог је на крају створио човека
слободним сјединивши сву материјалну природу с њим. На тај начин је Бог
даровао слободу и материјалној природи. Јер, човек је створен од исте те
природе од које је Бог створио и друга бића. На овај начин је Бог дао и
материјалној природи могућност да преко човека оствари заједницу с Њим и да
живи вечно.

Да би сјединио целокупну створену природу са собом, Син Божији
требало је да постане човек. Не анђео, него човек, зато што човек садржи у себи
духовну и материјалну природу. С друге стране, човек је као слободно биће
могао слободно да прихвати да се са њим сједини Син Божији и да у тој
заједници човек и сва остала створена бића живе вечно и да учествују у Божијем
животу. На овај начин би се испунила жеља Божија да створена природа има
заједницу с Богом, али слободну. Што се и десило касније, приликом рођења
Исуса Христа и сједињења људи с њим у Цркви.


Размисли и одговори

1. Зашто је Бог даровао слободу створеним бићима?
2. Каква је улога човека у спасењу створене природе?
3. Зашто је Син Божији постао човек, а не анђео?
4. Да ли би без заједнице Сина Божијег са човеком могли да говоримо о
слободном сједињењу материјалне природе са Сином Божијим?
5. Шта је Бог желео да се деси кад је стварао свет и човека ?
6. Ко нам је то показао?

[kojica]

6. ЧОВЕК ЈЕ СЛОБОДАН ЗАТО ШТО ЈЕ СТВОРЕН ПО ИКОНИ И ПОДОБИЈУ
БОЖИЈЕМ

На основу записа из Св. Писма Старог Завета, Бог је створио човека по
својој икони и подобију. Св. Оци су различито говорили о томе шта је то икона
Божија у човеку. Оно међутим, у чему се сви слажу јесте то: да је човек као
икона Божија створен слободним, тј. да је слобода икона Божија у човеку. Јер,
Бог је слободно биће и човека је створио као слободно биће, како каже св.
Григорије Ниски. Човек се разликује од свих материјалних бића по томе што је
слободан. На који начин постоји Бог као слободна личност?

Бог је нестворен. Бог постоји вечно - нема почетак и нема крај. Бог је
апсолутно слободан у свом постојању. Бог постоји зато што сам жели и то своје
слободно постојање изражава као заједницу, као љубав према Сину и Св. Духу.
Бог Отац постоји увек, вечно зато што је у вечној заједници слободе, тј. љубави
са својим Сином и својим Духом. Без Бога Оца не постоје ни Син ни Дух, као
што ни Отац не постоји без Сина и Духа. Односно, Бог Отац не постоји као
самац, већ је он у вечној заједници слободе и љубави са Сином и Светим Духом.
Бог Отац изражава своје вечно и слободно постојање као Отац кроз љубав према
другом, тј. према Сину и Светом Духу а исто то чине и Син и Дух у односу на
Оца.

Истовремено Бог изражава своју слободу и у односу на нас као љубав
према нама. Бог је нас створио зато што је хтео, створио нас је из љубави и зато
нас увек воли.

Зато што је налик Богу, тј. зато што има слободу, и човек жели да постоји
слободно - као Бог. Првенствено у односу на себе самог. Истовремено, човек
изражава своју слободу и у односу на друге људе и бића. Све што постоји, све
што га окружује, људи, ствари, животиње, очекује да постоје само ако он то
жели. Ову своју тежњу да постојање свега, па чак и само његово постојање, буде
плод његове слободе, човек изражава на тај начин што за њега постоји само оно
што он воли.

Да би људи били иконе Божије и подобни Богу, треба да своју слободу
изражавају тако што ће волети Бога, друге људе и целокупну природу. Јер, и
Бог тако изражава своју слободу. Само на овај начин можемо да будемо
јединствене личности, да живимо вечно и да се уподобимо Богу, што иначе сви
желимо.


Подсети се и одговори

1. Шта је то икона Божија у човеку?
2. На који начин Бог изражава своју слободу?
3. Да ли је слобода допуштена и човеку? Објасни.
4. На основу чега се то види?
5. Шта треба да испуни човек да би заиста био икона Божија?

[kojica]

7. ЧОВЕК МОЖЕ ДА ИЗРАЗИ СВОЈУ СЛОБОДУ И КАО МРЖЊУ ПРЕМА
ДРУГОМ

Човек је, за разлику од Бога, створен. Човеково биће није израз његове
слободе, већ воље другог, тј. воље Божије. Бога нико други није створио да би
му на тај начин наметнуо постојање и негирао слободу, што није случај са
људима. Све што постоји и што окружује човека, такође је створио Бог. Остала
бића која постоје није створио човек, већ Бог. Зато и она постоје, не вољом
човека, већ вољом Бога.

Човеку је, дакле, за разлику од Бога, све дато, тј. наметнуто: како његово
постојање, тако и постојање свега осталог. Међутим, зато што је икона Божија
човек жели да постоји слободно- као Бог. Отуда кад човек одрасте он долази у
сукоб најпре са својим родитељима питајући их зашто су га родили кад га нису
питали. Тиме човек изражава своју жељу да постоји ако он сам то жели, тј. да
постоји слободно, као Бог, а не да му неко да живот, без да га пита. Међутим,
родитељи га нису питали кад су га родили, зато што он није постојао пре него
што су га родили. Зато и нису могли да га питају. Исто тако и Бог нас је
створио а да нас није питао да ли желимо да постојимо кад нас је стварао. Јер
пре него да нас створи нисмо постојали и зато Бог није могао да нас пита да ли
желимо да постојимо. То питање Бог нам је упутио касније, после стварања,
очекујући да ћемо ми своју слободу да изразимо као љубав према њему и према
свему другом што је Бог створио. На тај начин би и ми живели подобно Богу и
наш живот би био плод наше слободе, иако смо створени.

Истовремено, човек долази у сукоб и са другим људима и са осталом
природом. Јер и они постоје мимо његове воље, док би он желео да постоје као
плод његове слободе. У тежњи да буде као Бог, тј. да буде слободан и да све
зависи од његове слободе, човек често долази у искушење да своју слободу
изрази на тај начин што ће негирати своје постојање и постојање другог, да би
створио један свој свет; другачији од постојећег кога је Бог створио. То се
најбоље види кроз уметност. Јер уметник слободно ствара један свет који је
његов. Зато је једино човек способан да буде уметник, јер једино је он слободан
и једино човек тежи да постоји као Бог. Да би био слободан човек често пориче
чак и постојање Бога, јер и Бог је у односу на човека друга личност и не зависи у
свом постојању од воље човека.

[kojica]

Међутим, ако човек изражава своју слободу тако што мрзи, тј. негира
Бога, другог човека и природу, он тиме не постаје слободан. Напротив, постаје
безличан, тј. постаје нико и ништа и завршава у смрти. Јер, само заједница с
Богом, с другим човеком и природом дају човеку јединствено и вечно
постојање.

Бог је човеку дао слободу да би и човек изражавао слободу као љубав
према другом, тј. према Богу, другим људима и према природи, јер то је једини
начин да и ми будемо истински слободни, тј. да будемо као Бог. Јер и Бог
изражава своју слободу као љубав према другом, према Сину и Духу и према
нама. Само кад смо у заједници слободе с Богом и са другим, и ми постојимо. То
се најбоље види кад волимо неког и кад он нас воли. На основу тог искуства
схватамо да смо заиста слободни, срећни, тј. осећамо се као Бог. Само онда кад
своју слободу изразимо као љубав према другом и други према нама, постајемо
слични Богу. Зато човек оне које је он сам изабрао за своје пријатеље воли и
жели да га и они воле и са њима жели да живи. Јер су они плод његове слободе,
тј. љубави. С родитељима долази у сукоб зато што су га они родили, а нису га
питали и тиме су му ускратили слободу, а пријатеље воли зато што их је он сам
слободно изабрао. И на овај начин, међутим, човек показује да личи на Бога и
да жели да постоји као Бог.

Дакле, да бисмо били иконе Божије и подобни Богу, треба своју слободу
да изражавамо тако што ћемо волети Бога, друге људе и целокупну природу.
Јер, и Бог тако изражава своју слободу. Само на овај начин можемо да живимо
вечно и да се уподобимо Богу, што иначе сви желимо.


Размисли и одговори

1. У чему се разликују Бог и човек?
2. На које све начине човек може да изрази своју слободу?
3. Зашто човек може да испољи своју слободу и као љубав и као мржњу
према другом човеку и према Богу?
4. На који начин ми људи треба да изражавамо своју слободу да бисмо
били као Бог?
5. Које наше искуство нам показује да нас је Бог створио да постанемо
слични Њему?

[kojica]

8. ПОЈАВА СМРТИ И ЗЛА У СВЕТУ

Први човек Адам је своју слободу изразио као негирање, тј. као
неприхватање Бога. Одбио је да се слободно сједини с Богом. Прогласио је себе
Богом и одвојио се од Њега. Своју слободу је искористио да одбаци заједницу с
Богом и да буде сам.

Пре првог човека Адама, како нам св. оци Цркве објашњавају, заједницу
с Богом су одбацила и нека духовна бића, тј. неки од анђела. Анђели су
створени пре људи и такође су створени слободним. И њих је Бог створио са
циљем да учествују у заједници с Богом у Сину Божијем и да тако постоје вечно.
И они су своју слободу искористили не да остваре заједницу с Богом, него да
одбаце Бога и прогласе себе Богом. Те пале анђеле, који су се успротивили
плану Божијем о творевини, Црква назива ђаволима. За разлику од првих људи,
који су се покајали за своју погрешно употребљену слободу против Бога, ђаволи
су они који остају упорни у свом противљењу остварењу Царства Божијег на
земљи.

Последица Адамовог одбијања да се сједини с Богом јесте смрт како
његова, тако и целе материјалне природе. Јер човек је, одбивши заједницу с
Богом, одвојио и материјалну природу од Бога. Смрт се, дакле, појавила у
материјалном свету после одбијања првог човека да оствари заједницу слободе
и љубави с Богом. Зато што су и човек и природа, без заједнице с Богом, смртна
и ништавна бића. Да бисмо остварили заједницу с Богом и на тај начин живели
вечно, требало је да човек покаже своју слободу као љубав према Богу. Будући
да је први човек одбио да то учини, због тога су у природи наступили
трулежност и смрт. После Адамовог греха, сви људи и сва жива бића су
(п)остали смртни и умирали су. Сама за себе, без заједнице с Богом, коју
остварује преко човека, природа је смрт и трулежност. Да је човек остварио
заједницу с Богом, природа не би умирала. Смрт у природи је последица
погрешно употребљене слободе од стране човека. Човек је био слободан да
изабере: или заједницу с Богом, тј. љубав према Богу и да живи, или да одбије
ту заједницу и да умре. Човек је изабрао ово друго.

Последица оваквог изражавања слободе јесте и то што је човек почео да
мрзи не само Бога као другог, већ и сву његову творевину: друге људе,
животиње, биљке и све оно што је било друго и различито од њега. На тај
начин је мислио да ће бити слободан, али што се више усамљивао све је мање
бивао слободан. Напротив, оставши сам постао је ништаван, јер кад човек
остане сам, и кад га нико не познаје и не признаје, он као да и не постоји. На
крају је завршио у смрти. Јер одвојивши се од Бога као јединог извора живота
човек је умро.

Када је човек спознао да је сам за себе смртно биће, у њему се појавио
страх од смрти. Да би превазишао смрт, човек је почео да чини разна дела. Но
сва су се она завршавала смрћу. Човек је уместо ка Богу почео да управља
природу ка себи, мислећи да ће му природа дати живот и да ће на тај начин да
превазиђе смрт; уместо да сарађује с Богом на остварењу Царства Божијег,
почео је сам да ствара своје људско царство без Бога. На овај начин човек и
природа су, уместо да се крећу ка Богу и да остваре заједницу с Њим, почели да
се креће ка небићу и да умиру.

[kojica]

Речју, уместо да остваре јединство с Богом и живе вечно, људи су се као
слободна бића одвојили од Бога, а самим тим су постали непријатељи и међу
собом, а одвојили су и природу од Бога. Тако су (п)остали смртни. Уместо ка
Богу, људи су кренули путем ништавила и ишчезнућа. Јер, створени ни из чега,
а одвојени од Бога, нису имали одакле да црпу енергије живота. Иста судбина је
задесила и сва остала створена бића зато што су она била, као неслободна, под
влашћу човека. И то не њиховом кривицом, већ због погрешно употребљене
слободе од стране човека. Јер, кривица постоји само код оних бића која имају
слободу да одлучују хоће ли заједницу с Богом или неће, а то су људи.

Ослоњени на себе и своју природу, људи и створена бића су били
осуђени на пропаст, на смрт, будући да је њихова природа сама по себи небиће,
ништавило. Створена бића и људи могу да постоје једино ако су у непрекидној
заједници с Богом као јединим извором живота, а не сама за себе. Зато је Бог све
створио са жељом да се сва бића сједине са његовим Сином и да у Сину и кроз
Сина живе вечно, иако су створена.

Дакле, зло и смрт нису казне Божије над људима, већ последица
погрешно употребљене слободе од стране слободних бића у творевини. Уместо
да пројаве своју слободу као љубав према Богу и његовим створењима, људи су
хтели да буду независни од Бога у свом постојању. То је проузроковало смрт у
природи, будући да створена бића нису бесмртна по природи.

И поред одбијања првог човека Адама да оствари заједницу с Богом и да
сва бића приведе Богу, Бог није напустио створена бића. Није дозволио да се
због греха првог човека Адама његова дела, тј. створена бића, врате у небиће.
Зато што их је волео јер их је из љубави и створио. Тачније, Бог није одустао од
свог првобитног плана да створена бића живе вечно у заједници с Њим. После
Адамовог пада је, међутим, дошло до промене начина остварења првобитног
плана Божијег, али не и напуштања самог плана. Та промена се састоји у томе
што је сада Син Божији, поставши човек, требало да учини оно што је први
човек одбио, а то је да створена бића сједини с Богом. Требало је и да умре да би
спасао човека и природу од смрти, јер су после Адамовог греха сви људи
постали смртни. То се иначе не би десило да је први човек Адам пристао на
сједињење са Сином Божијим на почетку историје. Тада би Син Божији постао
човек, а да не умре, а човек би у заједници с Њим постао бесмртан и син
Божији.


Подсети се и одговори

1. Откуд смрт и зло у свету?
2. Како су први људи и понеки анђели употребили своју слободу коју
им је Бог дао?
3. Како људи иначе требају да пројављују своју слободу ако желе да
живе вечно?
4. Да ли је Бог променио свој план о творевини после пада првог човека?
5. Шта се променило после греха првих људи у остварењу плана Божијег
о творевини, а шта није?

[kojica]

9. ИСТОРИЈА КОЈУ ОПИСУЈЕ СТАРИ ЗАВЕТ УКАЗУЈЕ НА ТО НА КОЈИ
НАЧИН ЋЕ БОГ СПАСИТИ СВЕТ ОД СМРТИ

Историјски догађаји које описује Св. Писмо Старог Завета, као што смо
већ рекли представљају сенку будућег Царства Божијег. Зато што показују да ће
на крају историје Син Божији сићи у свет и постаће човек да би сјединио сва
створена бића са собом и учинио их вечним, бесмртним.

После одбијања првог човека да сарађује на остварењу Царства Божијег,
Бог је требало да постане човек и да испуни оно што је први човек одбио да
учини. Зато догађаји које описује Стари Завет сада укључују и овај додатни
елеменат и припремају људски род преко Јеврејског народа и показују да ће
Син Божији постати човек и да ће умрети да би спасао људе и сву природу од
смрти. Ти догађаји су плод слободне сарадње Бога и Јеврејског народа. Ништа
Господ не чини у историји која се тиче спасења света, тј. остварења Царства
Божијег на земљи, без пристанка људи. Истовремено, Стари Завет указује и на
који начин ће се то догодити. Наравно, ово се може видети само ако историју
Старог Завета посматрамо из перспективе новозаветних догађаја, а затим и из
перспективе будућег Царства Божијег, као што су то чинили и први апостоли и
хришћани. Јер, догађаји Новог Завета дају пуноћу и објашњавају оно што се у
прошлости догодило и зашто се догодило, као што ће будуће Царство Божије
објаснити и употпунити оно што се десило у Новом Завету и касније. Тако, на
пример: речи пророка Исаије да ће девојка затруднети и родити сина и
наденуће му име Емануил, што у преводу значи с нама је Бог, оствариле су се
приликом рођења Исуса Христа од Марије девојке. Спремност Аврама да
жртвује свога јединца сина Исака, само да би остао у савезу с Богом, указивало
је на долазак и страдање Јединородног Сина Божијег, како би преко њега свет
имао заједницу с Богом. Избор Аврама од стране Бога да он буде родоначелник
једног народа, који ће постати народ Божији, Израиљ прасликовао је Исуса
Христа и Новозаветну Цркву као заједницу једног новог Израиља, народа
Божијег с Богом, преко Исуса Христа итд.

Исти је случај и са догађајима из Новог Завета, као и садашњим. И они се
могу разумети једино ако их посматрамо из перспективе последњег догађаја, тј.
из перспективе будућег Царства Божијег. Царство Божије ће бити сабрање свих
народа који то желе око Господа Исуса Христа, који ће их довести у заједницу с
Богом Оцем. То нам показује новозаветна Црква кроз Евхаристију као сабрање
многих народа око Господа Исуса Христа, који их приводи Богу Оцу.

[kojica]

Будући да се Царство Божије још увек није остварило у пуноћи, ми то
сада примамо вером. Верујемо да ће се будуће Царство Божије остварити
имајући за то доказе у историји Старог и Новог Завета. Као што су старозаветни
пророци и праведници веровали Богу да ће доћи Месија, Христос, што се
касније и догодило, тако и ми верујемо да ће Христос поново доћи и установиће
Царство Божије. Ту своју веру најбоље пројављујемо када се сабирамо на светој
Литургији око епископа као око Христа.

На овај начин историја показује да њоме управља Бог и да је Он води ка
одређеном циљу. Ми се само укључујемо у делатност Божију. Тај циљ је
остварење Царства Божијег на земљи и вечни живот људи и природе.
Ово, међутим, не треба схватити тако да у тим догађајима учествује само
Бог. Бог ништа не чини без сагласности и пристанка људи. Зато што се то тиче
људи и њиховог спасења, које не може да се оствари без сагласности самих
људи. Макар људи и не разумевали у датом тренутку шта се тачно збива, они
ипак слободно учествују у тим догађајима и на тај начин дају допринос
остварењу плана Божијег о творевини, или не учествују.

Прошли историјски догађаји извиру из будућих догађаја и истовремено
су и припрема за потоње. Без жеље Божије да створи Царство Божије не би било
ни света, ни нас, ни историје. Старозаветни догађаји су праслика Царства
Божијег, Новозаветни догађаји су икона, док ће пуноћа и потврда истинитости
како Старозаветних, тако и Новозаветних бити будуће Царство Божије. Будуће
Царство Божије ће бити потпуна истина којој се сада надамо и у коју сада
верујемо.


Размисли и одговори

1. Шта показује историја Старог Завета? Подсети се онога што си учио/ла
у петом разреду из катихизиса.
2. Како хришћани гледају на историју Старог Завета и из које
перспективе?
3. Зашто се прошли, Старозаветни историјски догађаји разумеју само
кроз потоње-Новозаветне ?
4. У ком односу стоје Старозаветни историјски догађаји и Новозаветни?
5. Који је то догађај који ће бити последњи у историји и који ће дати
пуноћу свим историјским догађајима, и Старом и Новом Завету?

[kojica]

РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА И ЊЕГОВ ЖИВОТ

10. Рођење Господа Исуса Христа

Прошло је много времена од стварања света и одбијања заједнице првог
човека Адама с Богом. Створитељ и Сведржитељ свега, Бог, одлучио је, када је
дошла за то пуноћа времена, да се открије људима и да им открије свој план о
творевини. Послао је Сина Свога, Јединородног, да се оваплоти и да постане
човек како би природа и сви људи могли преко Њега и у Њему да постану
синови Божији. Како се десило рођење Сина Божијег као човека?
У граду Назарету у Галилеји, на Блиском Истоку, живела је једна девојка
по имену Марија. Она је била у свему угодна Богу. Марија је била заручена за
Јосифа, човека побожног из племена, тј. из породице Цара Давида. Њој је, пре
него што се она удала за Јосифа, Бог послао свога весника, арханђела Гаврила,
који јој је поручио да ће, благодаћу Божијом, тј. Духом Светим, родити Сина и
да га назове Исус. Он ће бити Духом Светим Цар у дому Израиљевом и
Спаситељ света. Марија Дјева је примила са сваком послушношћу ову вољу
Божију, изражавајући при том чуђење како ће то бити кад она не зна за мужа,
али је ипак слободно пристала и рекла: “Ево слушкиње Господње, нека ми буде
по речи твојој” (Лк 1, 38). Тако се Син Божији зачео као човек у утроби Марије
Дјеве. Овим се испунило Старозаветно пророштво које гласи: “Ево девојка ће
затруднети и родити Сина и даће му име Емануил, што значи с нама је Бог”.
У то време Римски Цар Август, који је царовао и над овим областима од
31г. пре Христа до 14г. после Христа, издао је наредбу да се попишу сви
становници царства, сваки у свом граду где је рођен началник њихове
фамилије. Јосиф, заручник Марије Дјеве, узео је са собом своју заручницу и
пошли су у Витлејем да се тамо попишу, јер је отуда био родоначалник његове
породице. Кад су они допутовали у Витлејем, десило се да нису могли да нађу
места за спавање, јер је све било попуњено. Због мноштва људи који су дошли у
Витлејем истим послом, као и Јосиф и Марија, све куће за становање су већ биле
попуњене. Морали су да се сместе привремено у једну пећину где је боравила
стока. У то време су се навршили дани Маријине трудноће и она је родила
Исуса у тој пећини. На овај начин се испунило старозаветно пророштво да ће се
Христос родити у Витлејему, граду Јудином.

[kojica]

Марија је новорођенче повила и метнула га у јасле. Ово се десило ноћу
док су спавали сви осим пастира, који чували своја стада. Тим пастирима се
јавио Анђео Господњи и открио им шта се десило, тј. да се те ноћи родио Син
Божији, Спаситељ света, и да лежи у пећини у јаслама. Пастири су, такође,
видели и мноштво других анђела који су се појавили на небу и почели да певају
песму: “Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља”.
Пастири, иако у почетку уплашени од појаве анђела, пожурили су да виде
Божанско новорођенче и да му се поклоне. Уверивши се у истинитост вести
коју су примили од Анђела, они су одмах овај догађај објавили и другим
људима.

Овај космичко историјски догађај, који је поделио историју човечанства
на ону пре и на ону после Христа, од великог је значаја за све људе и сву
творевину. Те ноћи, у Витлејему, родио се Син Божији и постао је човек као и
други људи, онај који је створио људе и све што се види и не види. Син Божији
је постао човек да у себи сједини и помири Творца са његовом творевином.


Подсети се и одговори

1. Шта је био план Божији о свету?
2. Кад се Христос родио и где?
3. Како се звала мати Господа Исуса Христа?
4. Ко је први објавио рођење Христово и коме?
5. Да ли су се испунила старозаветна пророчанства у вези са рођењем
Спаситеља света?
6. На који начин је Син Божији помирио Творца са целом творевином?

[kojica]

11. Христово детињство и младост

Када су се испунили дани које је предвиђао Божански закон којим су се
управљали Јевреји у тим приликама, Марија и Јосиф су понели дете Исуса у
Јерусалим да га уведу у јерусалимски Храм и захвале Богу за његово рођење.
Тамо су нашли старца Симеона, човека праведника, коме је Господ обећао да
неће умрети док не види спаситеља света. Чим је угледао малог Исуса, старац га
је узео на руке и заблагодарио Господу што му је испунио обећање. Том
приликом је пророковао о спаситељном делу Исуса Христа, а Марији, матери
његовој, рекао је да ће поднети велики бол за својим сином. При том је мислио
на страдање Христово, које ће његова мати с болом гледати.

Христос је растао са својом Мајком и поочимом Јосифом у Назарету
испуњен сваком мудрошћу и благодати. Будући да је живео и растао у
Назарету, Исус Христос је назван и Назарећанином. Тиме се испунило старо
пророштво које каже за њега “да ће се назвати Назарећанином“.

Када му је било 12 година, пошао је са својим родитељима у Јерусалим о
празнику Пасхе да се поклоне Богу у Храму, какав је иначе био обичај код
Јевреја. Кад је требало да се врате, његови родитељи су приметили да се Исус
изгубио у мноштву народа које је у то време било у Јерусалиму. Пошто су га
дуго тражили, на крају су га нашли у Храму Соломоновом како седи међу
учитељима закона и слуша их и пита, тако да су се сви дивили његовој
мудрости и расуђивању. Том приликом Мати његова, Богородица Марија
прекорила га је што је отишао од њих не питајући их. Рекла му је: “ Чедо, што
нам тако учини? Ево отац твој и ја тражисмо те с болом”. Исус јој је одговорио:
“Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је
Оца мојега” (Лк 2, 48-49). Овим одговором Исус Христос је хтео да им каже да је
он Син Божији. Но они тада нису разумели ове Исусове речи који им је рекао.
Из Јерусалима Исус се вратио са својим родитељима у Назарет. Тамо је
живео и растао и био им је послушан.

Подсети се и одговори

1. Ко је и шта посведочио о Исусу Христу приликом његовог обрезања?
2. Где је Христос одрастао?
3. Шта је Исус Христос рекао за себе кад су га његова мати и поочим
нашли у Храму?

[kojica]

12. Христово крштење, проповед и делатност

После неколико година, Исус Христос је пошао Јовану Крститељу да га
он крсти на реци Јордану. Јован се подвизавао близу реке Јордана и крштавао
људе, проповедао покајање говорећи да се приближило Царство Божије. Он је
био пророк јер је проповедао долазак Сина Божијег у свет и Царство Божије.
Пророк Јован је био она личност о којој су још давно говорили пророци да ће се
он појавити пред сам долазак Месије, као и то како ће живети у пустињи и
подсећати људе на долазак Исуса Христа. Јован Крститељ је рођен кад су
његова мати Јелисавета и отац Захарија били толико стари да природно нису
могли више да имају деце. Но Господ се јавио Захарији кад је овај служио у
Јерусалимском Храму и рекао му да ће он ипак добити сина и да му да име
Јован. Рекао је још да ће он бити велики и назваће се пророк Бога Вишњег.

Крштавајући људе, Јован је најављивао да се приближио долазак Христа, тј.
рођење спаситеља света. Крштење Јованово је било подстрек људима да се људи
покају, тј. да увиде да не могу постојати без Бога. На тај начин их је припремао
за долазак Сина Божијег у свет. Истовремено им је говорио да он (Јован)
крштава водом, а да ће Христос, Син Божији, крштавати људе Св. Духом.
Једног дана дошао је и сам Исус Христос Јовану да га овај крсти. Док је
Јован крштавао Исуса, у тај час се појавио Дух Свети у виду голуба и сишао на
Исуса, док се с неба као удар грома чуо глас Бога Оца који је говорио: “Ово је
Син Мој љубљени у коме сам све благоизволео и благословио”. Св. Јован је
познао да је Исус из Назарета Син Божији, Христос, који је требало да дође на
свет и да оснује Царство Божије. То је он посведочио и другима говорећи: “ Онај
који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и
остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и
засведочио да је он Син Божији” (Јн 1, 32-34). Исус се назива Христом зато што је
на њему Дух Свети. Исусово крштење и силазак Духа Светог на њега показали
су да је он у заједници с Богом Оцем, тј. да је Син Божији. На овај начин Христос
је и нама показао да ако и ми желимо да будемо синови Божији у заједници с
Њим, треба да се крстимо водом и Духом Светим. Јер, Дух Свети својом
делатношћу нас сједињује са Сином Божијим, а преко њега са Богом Оцем. Зато
се сви они који су крштени Духом Светим називају хришћани, тј. зато што су
помазани Духом Светим и тиме сједињени са Сином Божијим. Јер, у Старом
завету Дух Божији се давао изабраним људима кроз помазање уљем и
мирисима.

Приликом Христовог крштења, открио се Бог који је Св. Тројица: Син
који се крштавао, Дух у виду голуба и Бог Отац кроз глас с неба. Том приликом
је откривена воља Божија, тј. воља Бога Оца о свету и његовом спасењу у
Христу.

[kojica]

13. Кушање Господа Исуса Христа

После крштења, Дух Свети је одвео Исуса Христа у пустињу где је
боравио 40 дана у посту и молитви и ту је као човек кушан од стране ђавола.
Ђаволи су, као што смо већ рекли, слободна бића која су одбацила план Божији
о спасењу творевине кроз заједницу с Богом. Кушање Христово од стране оних
који су против Бога и Божијег плана о творевини, састојало се у томе што су они
понудили да Исус Христос, због хлеба, или власти, или свога егоизма, тј. да сам
себе прогласи за Бога без заједнице с Богом Оцем, одбаци послушност Богу Оцу
и да тако пропадне Божији план о остварењу Царства Његовог на земљи. То се,
међутим, није десило. Исус Христос је остао веран љубави према свом Богу Оцу.

Победивши искушења, вратио се из пустиње и проповедао је људима да
се његовим рођењем приближило Царство Божије. Од оних који су поверовали
у њега као Сина Божијег и Месију, Христос је изабрао 12 апостола, најближих
својих ученика и сарадника. То су: Андреј, Симон, звани Петар, Јаков, Јован,
Матеј, Филип, Вартоломеј, Тома, Јаков Алфејев, Тадеј, Симон Кананит и Јуда
Искариотски, који га је издао. Апостоли су били људи једноставни и побожни, с
којима је Исус почео своје проповедање о спасењу људи и о доласку Царства
Божијег. Чинио је чуда, исцељивао је болесне, отварао очи слепима и
васкрсавао мртве. Суштина Христовог Јеванђеља, тј. проповеди била је да људи
имају заједницу љубави с Њим, са Богом Оцем који га је послао и са својим
ближњима и да верују у долазак Царства Божијег и васкрсење мртвих, јер ће
једино тако моћи да се ослободе смрти. Реч Христова, као и његова дела,
пробудила је многа срца људи и велико мноштво народа је почело да иде за
њим и сматра га обећаним Месијом и Спаситељем света од смрти. Међу њима је
било и много побожних жена. Две од њих, Марта и Марија, биле су стално са
Исусом, а њихов брат, Лазар је био пријатељ Христов, кога је Христос много
волео. У међувремену када је Христос био далеко од Витаније, где је живео
Лазар са својим сестрама, Лазар се разболео и умро. Христос је био обавештен о
овом догађају, али пошто је био далеко, дошао је тек четири дана после
Лазареве смрти. Иако је претходно васкрсао Јаирову кћер и сина сиромашне
удовице из Наина, Лазареве сестре су биле у очајању, сматрајући да је њихов
брат умро заувек. Говориле су: да је Исус Христос био ту, њихов брат не би
умро. Веровале су да је Исус Христос Син Божији и да може да избави од смрти.

Када се Христос појавио, видевши њихову веру у њега као Спаситеља, васкрсао
је Лазара из мртвих и тиме је показао да је он заиста Син Божији и спаситељ
света. Тиме је Он предсказао и опште васкрсење из мртвих, тј. да ће он на крају
ослободити смрти све људе који буду веровали у њега.

Својом проповеђу и делима, међутим, Христос је озлоједио многе
Фарисеје и учитеље закона, који су се слепо држали слова закона, пошто
Христос, чинећи добро људима, није много пазио на закон. Њему су били
важнији људи и њихово спасење него слепо испуњење закона. Фарисејима је,
међутим, важнији био закон од живих људи и зато нису разумевали Христа који
каже: није човек ради закона, него је закон ради човека. У њиховим срцима није
било места за љубав према људима, коју је Христос неизмерно показивао према
сваком човеку без разлике, био он праведан или грешан. Зато су вребали
прилику кад ће га оптужити да би га убили.


Подсети се, размисли и одговори

1. Ко је Јован Крститељ?
2. Шта се десило приликом крштења Исуса Христа?
3. Зашто је потребно да и ми људи будемо крштени водом и помазани
Духом Светим?
4. Чиме је ђаво кушао Исуса Христа?
5. Шта је Господ Исус Христос показао приликом кушања?
6. Чему нас уче Христова чуда?