20. ИКОНЕ И СИМБОЛИ И ЊИХОВА ПРИМЕНА У ЕВХАРИСТИЈИ — ЦРКВИ
Шта је икона? Икона је једна врста симбола. Хришћанска вера, као уосталом и свака религија,
незамислива је без симбола. Симболи су, наиме, средства преко којих се остварује комуникација
између Бога и света, будући да су они, Бог и свет, по природи раздељени. Православна Црква
обилује симболима и употребљава их, пре свега, у богослужењу. Света Литургија је по себи
икона будућег Царства Божијег и представља мост између Бога и света. Хришћани су почели
да употребљавају иконе, као и друге различите симболе, после вазнесења Христовог на небо. То
значи да ми у Цркви употребљавамо иконе, или друге симболе, са циљем да премостимо дистанцу
између Бога који је невидљив и света, тј. нас, односно ради успостављања заједнице с Богом. Јер,
после вазнесења Христовог, који је по себи мост између Бога и света, јер је оваплоћени Бог, људи
имају потребе да се та комуникација настави. Јер, без јединства с Богом, свет не може да постоји.
Иконе, као и други хришћански симболи, остварују комуникацију између нествореног Бога и
створеног света на тај начин што учествују и у једној и у другој реалности. За разлику од знакова
који указују на неку реалност не учествујући у њој (нпр. знакови крај пута), иконе и други симболи
учествују у реалности са којом нас повезују. То значи, ако се лоше односимо према једној икони,
лоше се односимо према личности која је изображена на њој. Иконе и други симболи у Цркви,
међутим, не постају божанство, што се дешава у идолопоклоничким религијама, тј. не престају
да буду по природи део створеног света од кога су и узете. Кроз њих се пројављује личност, која
је изображена на икони, без поистовећења са њом по природи. Христова икона, на пример, није
по себи божанство. Она остаје дрво или материја, али се преко тог материјала пројављује личност
Христова. Зато се ми не клањамо дрвету кад се клањамо Христовој икони, већ личности која је на
њој изображена, односно представљена.
Извор постојања икона и симбола у Православној Цркви јесте личност Христова, односно
Христос који је постао човек. Он је, заправо, први и једини који је сјединио нествореног Бога и
створени свет, односно људе. Будући да је Христос Бог и човек, он учествује у обе реалности: у
Божијој и људској. Ове две реалности се у Христу не могу раздвајати. То значи да не можемо рећи
да смо у заједници с Богом, а да при том нисмо у заједници с Христом као човеком. Исти је случај
и са свима светима који су остварили заједницу с Богом у Христу. Ко одбацује Божије свете људе,
тај одбацује и Бога. Слично је и с иконама Христовим и његових светих. Ко одбацује њихове иконе,
тај одбацује и њих као личности.