Лекције за седми разред основне школе

[kojica]

20. ИКОНЕ И СИМБОЛИ И ЊИХОВА ПРИМЕНА У ЕВХАРИСТИЈИ — ЦРКВИ

Шта је икона? Икона је једна врста симбола. Хришћанска вера, као уосталом и свака религија,
незамислива је без симбола. Симболи су, наиме, средства преко којих се остварује комуникација
између Бога и света, будући да су они, Бог и свет, по природи раздељени. Православна Црква
обилује симболима и употребљава их, пре свега, у богослужењу. Света Литургија је по себи
икона будућег Царства Божијег и представља мост између Бога и света. Хришћани су почели
да употребљавају иконе, као и друге различите симболе, после вазнесења Христовог на небо. То
значи да ми у Цркви употребљавамо иконе, или друге симболе, са циљем да премостимо дистанцу
између Бога који је невидљив и света, тј. нас, односно ради успостављања заједнице с Богом. Јер,
после вазнесења Христовог, који је по себи мост између Бога и света, јер је оваплоћени Бог, људи
имају потребе да се та комуникација настави. Јер, без јединства с Богом, свет не може да постоји.

Иконе, као и други хришћански симболи, остварују комуникацију између нествореног Бога и
створеног света на тај начин што учествују и у једној и у другој реалности. За разлику од знакова
који указују на неку реалност не учествујући у њој (нпр. знакови крај пута), иконе и други симболи
учествују у реалности са којом нас повезују. То значи, ако се лоше односимо према једној икони,
лоше се односимо према личности која је изображена на њој. Иконе и други симболи у Цркви,
међутим, не постају божанство, што се дешава у идолопоклоничким религијама, тј. не престају
да буду по природи део створеног света од кога су и узете. Кроз њих се пројављује личност, која
је изображена на икони, без поистовећења са њом по природи. Христова икона, на пример, није
по себи божанство. Она остаје дрво или материја, али се преко тог материјала пројављује личност
Христова. Зато се ми не клањамо дрвету кад се клањамо Христовој икони, већ личности која је на
њој изображена, односно представљена.

Извор постојања икона и симбола у Православној Цркви јесте личност Христова, односно
Христос који је постао човек. Он је, заправо, први и једини који је сјединио нествореног Бога и
створени свет, односно људе. Будући да је Христос Бог и човек, он учествује у обе реалности: у
Божијој и људској. Ове две реалности се у Христу не могу раздвајати. То значи да не можемо рећи
да смо у заједници с Богом, а да при том нисмо у заједници с Христом као човеком. Исти је случај
и са свима светима који су остварили заједницу с Богом у Христу. Ко одбацује Божије свете људе,
тај одбацује и Бога. Слично је и с иконама Христовим и његових светих. Ко одбацује њихове иконе,
тај одбацује и њих као личности.

[kojica]

Иконе у Цркви изражавају историјске личности и догађаје који су се десили у вези са нашим
спасењем, тј. у вези са сједињењем света с Богом у Христу, зато што је сједињење Бога и света
историјски догађај и остварује се у Исусу Христу као човеку, тј. у конкретној историјској личности.
Тако, кад сликамо Христа на икони, ми га обавезно сликамо као човека. Тачније, кад желимо да
изобразимо Бога, ми то чинимо искључиво сликајући Христа као човека. Мимо Исуса Христа,
заправо, ми не можемо видети Бога.

За разлику од старозаветних типова који су служили за повезивање човека с Богом, а који
нису били увек историјски догађаји и личности (нпр. бакарна змија привезана за дрво; ковчег
завета; јагње које се клало за празник Пасхе, а чиме се указивало на Христа), новозаветне иконе,
које представљају заједницу Бога са светом, увек представљају историјске личности: Исуса Христа,
Мајку Христову Богородицу, остале свете људе, као и догађаје из живота Христовог и из живота
оних који су били у вези с Христом. Ово су потврдили и свети оци Седмог васељенског сабора,
787. године у Никеји, одредивши да се у Цркви не употребљавају типови који указују на Христа, тј.
заједницу Бога и света, већ иконе Исуса Христа као историјске личности и оних који су са њим
повезани, тј. светитељи. На основу тога можемо закључити да су историјске личности, тачније
људи, ти који представљају мост између Бога и створеног света, а први међу њима је Господ Исус
Христос као историјска личност. Томе у прилог је и учење Цркве да је једино човек икона Божија,
тј. човек је тај у коме се сједињују две раздвојене реалности: нестворени Бог и створени свет.


Подсети се, размисли и одговори.

• Зашто хришћани употребљавају иконе и друге симболе у свом богослужењу?
• У чему је разлика између знака и иконе (симбола)?
• Објасни тврдњу да ми, хришћани, нисмо идолопоклоници, иако поштујемо иконе.
• Кога целивамо љубећи неку икону у нашој Цркви?
• Зашто је за наше спасење важна љубав према човеку као живој икони?
• У чему је разлика између старозаветних типова и новозаветних икона?
• Који је васељенски сабор Цркве донео важне одлуке које се односе на правилно разумевање
иконе и њеног места у литургијском животу?

[kojica]

21. Историјске личности и догађаји у хришћанству преко којих се
остварује заједница Бога и творевине указују на будућност

као што смо већ рекли, све религије користе симболе да би премостиле јаз који постоји између
Бога и света, између оностраног, духовног и овог видљивог света. Примитивне религије, као и
многе друге, полазе од тога да су раздвојени светови некад били једно, да су били у јединству, па
су се касније раздвојили. Отуда су симболи и разне мистерије које су ове религије употребљавале
да премосте јаз између ова два раздвојена света имали за циљ да преместе човека у прошлост, у
оно време или ван времена кад је то јединство постојало. Једном речи, ове религије виде истинито
постојање света у прошлости, или у ванвременској реалности, тј. у вечности, и зато њихове
мистерије и симболи указују на прошлост. То су разни митови и приче које су се употребљавале у
мистеријама, а које су по правилу увек почињале речима: „у давна времена“, или „пре овога света…“.

За разлику од примитивних и многобожачких религија, које су користиле симболе и разне
мистерије да би вратиле човека у давну прошлост, како би овај остварио контакт са оностраним
светом, тј. с Богом, хришћанске иконе и симболи указују на јединство света с Богом које ће се тек
десити у будућности. Икона је због тога икона, а не сама реалност, зато што она показује јединство
Бога и човека, које се још увек није у потпуности остварило у историји, него ће се тек остварити.
Потпуно јединство Бога и света у Христу, које ће се dостварити у будућности, јесте истина тог
јединства, док су иконе својеврстан предокус те истине. Отуда су свети оци Цркве разликовали
икону од истине говорећи да је садашње стање света икона, док је истина стање у будућем веку.

На ово указују историја старог и новог завета. Историјски догађаји и личности старог завета
указују на оно што ће се десити у будућности, а не на оно што се десило у прошлости. Тако прелазак
Израиља преко Црвеног мора указује на новозаветну тајну Крштења и улазак човека кроз Крштење
у Царство Божије. Клање пасхалног јагњета код Јевреја указује на долазак Месије који ће бити
заклан као јагње за искупљење људи од греха итд.

Новозаветни догађаји и личности, такође, указују на будући век, а не на прошлост. Христос који
страда и својим страдањем нас уводи у будуће Царство Божије. Крштење, као и Евхаристија, нису
иконе старозаветних догађаја, већ будућег Царства Божијег.

[kojica]

Оно што је, дакле, карактеристично за иконе и симболе у Цркви јесте то да они указују на
будућност као истинско сједињење Бога и човека, тј. на будуће Царство Божије, а не на прошлост.
Пошто је будућност, као васкрсење мртвих и остварење Царства Божијег у Христу, по светим оцима
истина нашег постојања и постојања света, иконе и симболи у Цркви извиру из будућности, а не из
прошлости. Према хришћанском схватању и историја извире из будућности и пројављује оно што
ће се тек десити са људима и светом, а то је укидање смрти и вечни живот за читаву творевину
у заједници с Богом у Христу. Историја је икона будућег века и пројављује сад и овде оно што ће
се десити у будућности, тј. Царство Божије. Икона, међутим, као што смо већ рекли, није просто
знак који указује на неку истину немајући ту истину у себи. Она учествује у истини коју иконизује
(представља). Зато историја као икона будућности, а то су личности и догађаји који су се десили
у вези с остварењем будућег Царства Божијег, садржи истину у себи иако још не и у потпуности.
Поштовање тих личности и догађаја, као уосталом и светих Тајни и икона које иконизују будуће
Царство Божије, значи поштовање будућег Царства и учествовање у њему. Учешће у Евхаристији
је учешће у будућем Царству Божијем, као што је и остварење заједнице с Богом и светитељима
преко иконе, остварење заједнице која ће се открити у будућем Царству Божијем.


Подсети се, размисли и одговори.

• Који је био основни циљ мистерија, симбола и митова прехришћанских религија?
• На шта упућују хришћанске иконе и црквени симболи?
• На шта указују личности и догађаји старог завета, а на шта људи и дешавања новог завета?
• Објасни зашто те чињенице усмерености историје ка будућности указују на својеврсну „об-
рнуту перспективу“ црквеног живота и нашег постојања.

[kojica]

22. Сликање Свете Тројице у православној иконографији

На основу одлука Седмог васељенског сабора, које одређују да се иконе односе на историјске
догађаје и личности и да се поштују иконе у Цркви, иконе Христове указују на присуство Бога
у свету. Зато се једино од Свете Тројице слика Исус Христос. Ово стога што је једино од Свете
Тројице Син Божији постао историјска личност, односно постао је човек и на тај начин учинио Бога
за нас видљивим и описивим. Иначе, Бог је по природи невидљив, неописив, несазнајан и као такав
не би могао ни да се слика на иконама. Син Божији је постао човек Исус Христос и захваљујући
томе ми можемо да имамо заједницу с Богом, да га видимо, опипамо и са њим комуницирамо, а
самим тим и да га сликамо. Друге две личности Свете Тројице, Бог Отац и Дух, нису се оваплотили
и невидљиви су за нас. Зато се они и не сликају у православној традицији као људи. Света Тројица
се приказује на православним иконама у догађајима у којима се пројављује и на начин како се
пројављује, као што је Крштење Господа Исуса Христа, што се назива „Богојављење“, јер се показује
Света Тројица. Син се као човек Исус Христос крштава, Дух Свети у виду голуба лебди над њим,
а Бог Отац се јавља кроз речи, „Ово је Син мој љубљени у њему сам све благоизволео“, које се и
исписују на иконама Богојављења. Света Тројица се, такође, слика и као догађај силаска Светог
Духа на апостоле у виду огњених језика и на тој икони често пише „Света Тројица“. Једна и друга
иконијска сцена указују истовремено и на догађаје који су се десили у историји и на свете Тајне,
Крштење и Литургију. Овде треба додати да се Света Тројица слика и као старозаветни догађај
када је Аврам угостио тројицу путника, што такође указује на новозаветну тајну Евхаристије, у
којој присуствује Света Тројица.

Оно што је карактеристично за иконе, па и за иконе које изображавају Свету Тројицу, јесте да
оне указују на будућност, на будуће Царство Божије, а не само на историјске догађаје. У сцени
Крштења Христовог речи које се чују од Бога Оца показаће се као истините у будућем Царству,
када ће Бог све покорити под ноге Исусове и показати да је он сведржитељ свега створеног, зато
што је Бог Отац благоизволео да тако буде. На икони која приказује празник Свете Тројице као
силазак Светог Духа на апостоле слика се и апостол Павле, који још није био апостол кад се овај
догађај десио и није био присутан у дан Педесетнице. Међутим, његово представљање на икони
очигледно указује на будући догађај Царства Божијег, када ће апостол Павле бити присутан.


Подсети се, размисли и одговори.

• На чему се заснива могућност иконографског представљања Бога у хришћанству?
• Које православне представе Свете Тројице познајеш?
• Зашто се на нашим иконама изображавају реалности, које често нису верна слика историјског
догађаја (нпр. апостол Павле на икони Педесетнице)?
• Објасни зашто поштујемо иконе.