Мидић, др Игнатије, епископ пожаревачко-браничевски
ТЕКСТ УЏБЕНИКА ПРАВОСЛАВНОГ КАТИХИЗИСА
за први и други разред средњих школа
УВОД
Историја хришћанске цркве почиње једном конкретном историјском личношћу
- Исусом Христом из Назарета - и догађајима везаним за њега, а пре свега његовим
васкрсењем из мртвих. Дакле, Христова личност представља основ вере свих
хришћана.
Због тога, пре него што почнемо да говоримо о основним истинама православне
хришћанске вере и да их тумачимо у светлости њиховог утицаја на наш живот,
сматрамо неопходним да укажемо на то од колике је важности искуство личности за
њихово правилно тумачење и разумевање. У чему је специфичност у тумачењу истина
хришћанске вере кроз Христову личност?
Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је да се подсетимо најпре на то
шта је личност.
Личност је апсолутно и непоновљиво биће. Постојање личности је плод
заједнице, и то заједнице слободе и љубави са другом личношћу. Личност не постоји
сама за себе, већ једино у заједници са другом личношћу. Кад заволимо једног човека и
ступимо у заједницу с њим, тек тада он за нас постаје личност.
Истовремено, од личности за коју смо везани зависи и наше постојање. Када
изгубимо личност коју волимо и за коју смо везани, тада и наше постојање долази у
питање. Зато, док постоји личност за коју смо везани и коју волимо, захваљујући њој
постојимо и ми. Њен губитак или смрт угрожава и наше постојање.
Свет и живот, посматрани из перспективе личности, постоје на сасвим другачији
начин него када се посматрају просто - као природа. Ако природу која нас окружује
посматрамо кроз једну личност коју волимо, онда нам и природа изгледа лепа - као
личност. Међутим, када ту личност изгубимо, односно кад она умре, с њом се за нас
губи читав свет. Не можемо рећи: кад умре један човек - не мари, ништа се трагично
није десило, јер природа се не губи, већ само мења начин постојања; природа ће то
надокнадити - други човек ће се родити. Једног умрлог човека не може да замени
ниједан други и отуда је смрт губитак и трагедија једино кад се посматра кроз
конкретну личност и у конкретној личности.
Природа, односно природни начин постојања, посматран из перспективе
личности или из искуства личности, указује на две чињенице: на могућност постојања
природе једино у личности и на непостојање, односно смрт, као последицу губитка
личности. Смрт се у личном искуству јавља не као природни процес, нити као нешто
природно и нормално, већ као опасност која пред нашим очима доноси страх од
небића, од потпуног губитка постојања читавог света. Постојање, пак, једне личности
за коју смо везани показује живот и постојање чији је носилац личност.
Искуство личности, дакле, открива нам да постојање људи и света у коме
живимо, односно природе, зависи од нашег личног односа према њима, односно од
заједнице слободе и љубави коју остварујемо са другим човеком.
Полазећи од овог искуства, искуства личности, хришћани су у Христу видели
носиоца постојања читаве природе. Христос је за хришћане носилац постојања
целокупне створене природе, јер они с њим имају заједницу слободе, љубави.
Он је за хришћане и Син Божији и Спаситељ света зато што је с њим и Бог у вечној заједници
слободе, љубави. То је Бог показао и тиме што је Христа васкрсао из мртвих. Другим
речима, за разумевање хришћанске вере, а самим тим и основних хришћанских
истина које ћемо овде изнети, потребно је искуство које живот и природу, па и самога
Бога, посматра и доживљава, пре свега, у личним односима, односно у заједници
слободе, љубави.