Лекције за трећи и четврти разред средњих школа

[kojica]

ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ И ОСТАЛИХ СВЕТИТЕЉА

Што се тиче икона Мајке Божије, светитеља и угодника Божијих, поред ових
елемената које срећемо на Христовим иконама, ове иконе указују на то да су
личности изображене на њима у вези са Христом. Идентитет личности Мајке Божије
и осталих светитеља извире из заједнице са Христом и зато се потенцира начин на
који је свако од њих остварио заједницу са Христом. Богородица рођењем Христа,
мученици страдањем, подвижници кроз подвиг итд.


Подсети се, размисли и одговори


1. У чему се разликује хришћанска уметност од других?
2. Објасни зашто је хришћанска уметност утемељена на истинском Оваплоћењу
Сина Божијег.
3. Који је основни циљ хришћанске уметности?
4. Зашто поштујемо и целивамо свете иконе?
5. Објасни због чега је хришћанска уметност плод вере у долазак Царства Божијег.
6. На који се начин у хришћанској уметности изражава слобода уметника према
свету који он приказује?
7. Зашто је хришћанска уметност иконијска?
8. Како су у православној иконографији приказани страдање и васкрсење
Христово?
9. У чему се разликују иконе Мајке Божије и осталих светитеља од Христових
икона?

[kojica]

29. НЕКЕ РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ УМЕТНОСТИ

Разлике између православне и римокатоличке уметности се заснивају на
неким богословским разликама, конкретно на другачијем схватању односа историје
и есхатона, тј. историјских догађаја и будућег Царства Божијег. Док православно
богословље говори о историјским догађајима, посматрајући их из перспективе
будућег Царства Божијег, а следствено томе и њена уметност приказује историју из
ове перспективе (такозвана обрнута перспектива), римокатоличка теолошка мисао
истину историје посматра из перспективе прошлости. Сходно оваквом схватању,
римокатоличка уметност приказује историјске догађаје без есхатолошких елемената,
тј. без перспективе која историјске догађаје види у контексту Царстава Божијег, већ
ово двоје стриктно одваја. Та подвојеност историје и есхатона, тј. Царства Божијег,
огледа се у свим сегментима уметности које третирају личности и догађаје који су
везани за историју Цркве.

Зато, када римокатолички уметник слика Исуса Христа, он га слика тако да је
на њему наглашена Христова људска природа са врло малим или скоро никаквим
елементима који указују на то да је Исус пре свега Син Божији. Исти је случај и са
ликовима светитеља на којима је пренаглашен људски елеменат без икаквог
обележја њиховог обожења кроз сједињење с Богом у Христу.
Што се тиче остале природе, она као да неће уопште постојати у будућем
Царству Божијем, јер на слици она не стоји ни у каквом односу с Богом. Ако ће и
постојати, то своје постојање природа не заснива на односу с Богом кроз човека,
тачније кроз Исуса Христа, већ на себи самој. То је случај и са светима који се
приказују на слици, јер ни они своју светост, односно своје постојање, не заснивају на
личном заједништву с Богом у Христу, већ на себи и својој природи, тј. на својим
природним силама и карактеристикама.

Ове разлике између православне и римокатоличке уметности су јасно уочиве
на приложеним ликовним примерима.

Распеће Христово: Римокатолички уметник се труди да што верније прикаже
страдање и бол Исуса Христа као човека. Међутим, у овом приказу се не може
препознати ни један елеменат који указује на то да је онај који страда Син Божији, а
не један обичан човек. Натпис на крсту: “Исус Назарећанин, Цар Јудејски” прати и
изражава само историјску реалност догађаја, за разлику од православног приказа где
стоји натпис: “Цар Славе”, који указује да је распети Исус Христос будући Цар Славе
који ће доћи и судити свету, а не обичан човек каквим су га сматрали његови
противници.

[kojica]

Васкрсење Христово: Приказивање Исуса Христа како васкрсава сам на
римокатолич� �им сликама васкрсења, више него очигледно указује на инсистирању
на историјској реалности овог догађаја, без есхатолошки� � перспектива. Чак,
васкрсење Христово као да нема никакве онтолошке последице по осталу природу и
људе, осим што указује на прослављање њега самог и његову индивидуалну победу
над смрћу. За разлику од оваквог приказа, православна икона указује на васкрсење
Христово и као историјски и као есхатолошки догађај. Васкрсење Исуса Христа
показује истовремено и свеопште васкрсење људи као и преображај читаве природе
из смртне у бесмртну.

Богородица са Христом: Христос у наручју Богородице Марије у ренесансном
приказу редовно се приказује као једно обично дете које свој идентитет, своју
личност, везује за мајку, какав је случај код сваког детета. И овде, као и у претходним
сликама, акценат је стављен на Исуса Христа као човека, док је његов идентитет
Сина Божијег изостао. Православни приказ, пак, настоји да покаже Христа као Сина
Божијег, не занемерујући , наравно, његову људску димензију. То се уочава кроз
детаље као што су: свитак, или књига коју држи младенац Христос, затим
благосиљање, његов лик није лик детета, него се често слика као већ зрела личност
итд. Богородица, као мати Исусова, у православној иконографији се не слика
одвојено од Христа, већ своје постојање црпи из односа са Христом, и зато га и нама
препоручује као Спаситеља указујући руком на њега.

Ове, и многе друге очигледне разлике између православне и римокатолич� �е
уметности, директно указују на разлику у схватању постојања и спасења у овим
двема Црквама.